Херцеговина 2011.

За ментално здравље сваког човека неопходно је да има своје прибежиште, неко место где се осећа сигурно и задовољно као у загрљају родитеља. Тамо се повлачи, макар у мислима, кад год осећа нелагоду, тешкоћу или напетост данашњег силовитог живота.

Та неутољива глад за енергијом, снагом, брзином, парама, позицијом, славом, конфором, доминацијом, поседовањем, технологијом, интересом, варањем, отимањем, престижом… направила је од нас наркомане, много горе него што су хероински зависници. Некада се живело споро и умирало брзо, а сада је обрнуто: живимо брзо, а умиремо цео живот, мало по мало. Стављени на ову луду позорницу изнад које висе скривени лабави тегови, људи падају као муве када их сатре неки од њих. Увек је крив неко други. Крив је тај тег одозго, нисмо криви ми што смо ризиковали, таман посла. Није крив лопов што је украо, него онај што није добро закључао и те глупости.

Моје сигурно место је Херцеговина, дом мојих предака и колевка презимена Анђелић које дично носимо још од 15. века. Изговарам га увек са поносом, као када причам о породици, ћирилици, Србима, Природи или Отаџбини. Тамо ме не интересује коју су глупост изгласали данас у Парламенту, где је експлодирала бомба и колико их је разнела, шта раствара тврдокорне флеке, треба ли ући у Европу, шта је на акцији у супермаркету или ко је блокирао улице Београда. Чак ни колика је температура.

Желим само да уживам у тој питомој дивљини, да удишем и осетим ваздух препун нектара, пењем се по брдима, гледам ту лепоту умотану у зујање пчела, купам се го у бистрој миришљавој реци, уберем својом руком и без прања поједем дрењине, смокве и купине, шетам испод фењера улицама старог Требиња, умијем се и пијем воду што избија из живог камена, читам књигу у хладу испод стогодишње лозе, певам сам у планини, пробам кромпир и јагњетину испод сача, клечим у трави и сликам плаву боцу, запалим свећу и прекрстим се  у Тврдошком манастиру, помилујем бокор смиља, купим котур златног сира на узаврелој пијаци, погледам море са Леотара, прођем кроз вресиште и уберем пелин.

Тамо све радим са осмехом и једва чекам да устанем. Могу сам, а волим и драге људе поред себе. Највише ипак волим што, кад год ми је тешко, знам да ћу опет бити тамо. А могу и само да затворим очи…

Херцеговина 2011.