Сваког августа се поново крштавам. Љубим топли камен куће
као златни крст пружен на целивање. Света водица је јутарња роса која капље са
одрине изнад улазних врата, квасећи ми главу и рамена. Кадећи тамјаном огњиште
где су рођени моји часни преци уствари вршим миропомазање. Речима Мирка Ковача
сам „поринућем у воду крштења уроњен у веру отаца.‟ Не, нисам напрасно постао
верник, просто сам срећан што се враћам извору.
Чудан је спој садашњег и старог начина живота, упечатљиво
присутног у овим крајевима. Јутарња кафица и шетње са Нићом су ме полако
припремиле за живот самотњака после њеног одласка. Луњали смо Требињем држећи
се за руке, купали у хладној реци и уживали у воћном сладоледу, ослобођени
бриге за децом или парама. Овакви моменти су незаборавни управо због тога што
су тако ретки.
Наредних недеља било је прилично живо, упркос чињеници да је
наше село спаковано међу брдима иза Леотара. Сваког викенда су долазили брат и
стриц, а негде око Преображења провео сам два предивна дана са родбином и
њиховим драгим особама. Смејали се, грлили, гостили и уживали у хладу винове лозе,
а увече гледали у ноћно небо. Понеку сузу моје божанствене братанице Андријане
је излечио мамин загрљај, а сестра Сашка се јуначки изборила са сломљеним
стопалом. Свима је пријало ово једноставно али идилично усамљење од вреве
града. Нина је пропустила све поменуте сусрете и са жаљењем закључила да своје
наредне боравке у Херцеговини треба да премести у другу половину августа.
Преко дана сам често, наслоњен на камену међу између наших
кућа, имао прилике да разменим по неку лепу реч са Белом. Поред добрих
комшијских односа, нас везује и братство Анђелића. Њена блага природа и осмех
прате ме још од детињства, а даће Бог да се срећемо и у долазећим годинама. Уживао
сам у разговору са Белином децом и стрпљиво одговарао на рафале Михаилових
питања. У смирај дана, десетак мачића је весело скакало, играло се и ловило по
нашем дворишту док сам, загледан у хоризонт планина, пио чај од нане и
матичњака. Зар човек може пожелети нешто више?
Боравак у Врбну је прилика да се окрепим специјалитетима
овог краја, од којих млади сир шкрипавац заузима почасно место на мојој трпези.
Храну за себе припремам опуштено и смело, користећи расположиве састојке. Увек
имам кромпира, парадајза, лука, першуна, понеку кесу макарона, пиринча и
раженог брашна. Ове године је на јеловнику био и сир из мешине, иако прејак за
мој укус. Није лако по врелини херцеговачког сунца доносити у ранцу потрепштине
из града, али то је шала у поређењу са мојом баба Анетом која је цело
домаћинство скућила пртећи на леђима, чак из Дубровника.
Свака шетња по овдашњим брдима права је авантура, а путника
обилно награди мирисом медитеранског растиња, божанственим призорима и –
изненађењима. Ове године сам открио заборављени пут за Моско, тишину камених
крстова цркве у Доњем Врбну и епски поглед са тврђаве на Голом брду. С једне
стране Требишњица вијуга кроз град, а насупрот томе поглед нишани преко тврђаве
Страч право на море. Силина ветра који је тога дана дувао, у неколико наврата ме
је скоро збрисала са врха зидина, одакле сам правио фотографије за панораму.
Шака шипурака са овог брда завршила је у мом џепу, чекајући неки чај.
Биље често берем и сушим, али сам овога лета, инспирисан
посетама пријатеља и родбине, набрао два огромна нарамка водене нане, дивљег
лука, класалог граба (сва су брда била прошарана риђом бојом), смиља, кадуље,
вресине и ко зна чега још. Забијање великог трна кроз патику у моје стопало
биће ми успомена на ову бербу. У канте с водом сам поринуо 50-ак различитих
врста биља, па сам их наредних дана, уз доста стрпљења и љубави уредно чистио, разврставао
и на крају увезао грубим канапом у четири чврста букета. Био је већ мрак када
сам завршио, нисам стигао ни да их сликам. Ујутру сам сишао до Требиња и
разделио букете, а за узврат добио теглицу џема од смокава која је, стицајем
шашавих околности, дуго путовала до мене.
Неко се коначно сетио да почне производњу етеричних уља у
требињском крају, а све бројнији засади смиља, пелима и лаванде сведоче о томе.
Једна пољана смиља окружена шумом, сада се простире испод наше куће - нека је
са срећом. И ја сам био вредан, одмах по доласку посејао сам штошта у хладу иза
куће. Од свега је никла шума љутих папричица. Штета да пропадну - расадио сам
их у неколико пластичних посуда и однео Бели и Мири, можда се и одрже до
следећег лета. Албертова миришљава розетла је на крају завршила код мене у
Београду, да ојача и раскрупња се, па ћу је вратити следеће године, ваљаће за џем.
У свежини мале собе нашао сам право уточиште од поподневне
врелине, а боравак у осами оштри мисли, нарочито уз неку добру књигу. Тешка
испочетка, Атлантида Борислава Пекића ипак ми је донела задовољство што сам се
више ближио крају.
На тавану изнад јањила сам сатима ронио кроз слојеве сећања,
додирујући седло нашег Дората, наслагане кошнице, дрвене грабуље и виле, бурило,
наћве, ступу за масло, преслице, ћилиме, црепове, гвоздену фуруну и гомилу
непознатих ствари чије ми слике лебде пред очима још из детињства.
Ове године нисам успео да одем до Тврдоша и на повратку се
окупам (ко од мајке рођен) испод великог точка на Требишњици, али сам грешку
исправио скачући у Билећко језеро. Не постоји други израз за овакво купање осим
– ослобађање.
Музеј Херцеговине дошао је у прави час да ми, после месец
дана осаме, запечати дивну успомену на завичај и претке. Нешто од обиља купина и
дрењина остало је у салашу да се суши и сачека ме за добродошлицу следећег
лета.
Слике:
Коментари