Три јуначка дана

Ево има већ три године како не успевам да посетим Прњавор, моју шумадијску колевку и завичај у коме сам пре више од пола века започео своје путовање овим несрећним и убогим светом. Ломатам се којекуда као неко бангаво маче (боље рећи мече), сликам, пишем, уживам, шетам и све мислим, ма нека, има времена, није тица да побегне.

То је нешто као родитељска кућа: кад останеш сам на свету, нигдениковић, гладан, мусав, кљаст и заборављен, једино што те заувек чека стрпљиво раширених руку у скамењени загрљај, то је кућа где си одрастао и научио све важне животне приче. Родитељско око не види прљавштину, нити је њихово срце способно да суди за окрвављене руке свог детета. Као да нас гледају кроз неке шарене наочаре, са стрпљењем за малу радозналу дечицу каква смо некад били. И увек озарени као да им је у кућу ушао Свети Јован Крститељ, а не похабани и бедни син, уморан, безвољан, сажвакан па пљунут. И то кад ми је добар дан.

Нисам ни овог пролећа пуцао од акције, него ми канула нека цркавица, па кад смо подмирили све хараче остаде нешто и мени. С обзиром да ми је август увек резервисан за Херцеговину, Видовдан је звучао као право време за посету мојој лепој Шумадији. Мили ранче, ето теби луфта!

Обраше се виногради

Иако још врело, поподневно сунце је почело да развлачи сенке преко зграда и све је више личило на пицу преко које гамиже растопљени качкаваљ него на мој родни град. Чини ми се све ће се једном срушити, али железничка станица поред које пролазим, вечито истог изгледа и мириса, остаће да сведочи о снази давно угасле краљевине. Улазим у, некада ми се чинило, велику авлију оивичену густим кресаним жбуњем и здравим се са родбином. Мирко, Весна и мали Алекса су пристигли раније, а ујна је степен готовости одавно дигла на виши ниво. Зготовила свакакве ђаконије (онако, на брзака, ништа посебно) и декламује опис јела наредних пет минута, ко запета пушка. Питасмо се после и за фамилију, али ово је било главно. Нема у Шумадији сретенија без пуне софре, чак ни у време рата.

Алекса порастао. Четири ипо године, коса бела, очи тиркизне, образи румени, као неко швапче, божемепрости, а уствари домаћи производ из органског узгоја, са гаранцијом географског порекла. Трчи дете, прича, пева, зајебава, размишља, пита… ма цео пакет у фулу што би рекли данашњи клинци. Умори те док кажеш пиксла и гледа оним паметним окицама у неверици како то „не може чича више“.

Један од ситних тренутака предаха искористи моја намазана ујна Гоца да ускочи на сцену. Па тргну на астал прво чорбу од поврћа, царске мешавине обогаћене мирођијом и пилетином. Римљани ово да су јели, никад царство не би изгубили, чудо једно. Сркали смо, грдни, сркали, ама дно нисмо видели упркос труду свих прегалаца. Дал смо успели да спустимо кашике, не знам, тек испред нас севну домаћа савијача, пита од сира и зеља, прављена по стандарду босанских домаћица које држе до угледа, а моја ујна је оличење тога. Поред свег труда да будем хришћански умерен, нисам се показао, као што вероватно не би ни монах на баханалијама. Мислим да сам стигао да удахннем два-трипут од последњег залогаја (мислио сам да ми је последњи), а очи су већ почеле да ми се лепе од растопљеног шећера који је сијао са глазиране секси баклаве. Или је то нека стриптизета која ми без питања, одлучно и заводљиво седа у крило и ради све оно за шта је створена, док се топе моји последњи грами карактера, а лице развлачи у икону задовољства. Ово само звучи безобразно, причао сам о храни.

Пао је и неки ред разговора све између мљацкања и соптања. Сматрао сам да је непристојно не упутити домаћици речи похвале после овакве части, али пун стомак и мудре мисли нису нарочити пријатељи. Звучао сам бледо и неуверљиво ко сељак у државној управи.

Одмор је био сувише кратак за цео процес варења, али да смо чекали још мало дуже постојала је реална опасност да ујна понови целу процедуру, па је шетња звучала као дипломатско повлачење из незгодне ситуације. Шумарице сам волео и као мали, док се тамо ишло пешке на излет, са све сендвичима, трициклом и лоптом. И данас је исто. Увек пре бирам природу и тишину него гарави градски казан. Ту негде у сред шетње и приче и шуме, Алекса помену патуљке, а ја се примих ко пијан плота, па почех да плетем измишљотине, као они стварно постоје, видео сам их у шуми како секу стабла и носе кући за потпалу, него су малечки па се од високе траве не виде. Наравно, морао сам да обећам детету следећег пута упознавање са патуљцима, макар са овима које знам лично, а то су: Јагош, Дојчило, Вилотије, Никодим, Балша, Трапађоза и Мирчета. Јебо ме бог ако знам како да се извучем из тог чорбака, мораћу да му напишем једну причу о шумадијским патуљцима који су ова дрва користили да би пекли ракију печурковачу и њоме напијали змаја Часлава како им не би спалио село, шта знам…

Иако је мрак притискао са небеског свода и палио изукрштане бројанице од уличних лампи, није нам се ишло кући. Алекса се добро најео неких кекса-дугмића које сам умесио за њега и Стефану, па га је шећер гурао још добра два три сата. Идемо негде на сокић. Поглед са врха хотела Крагујевац, где је сада ресторан панорама, је божанствен и показује сву ширину града, нараслог по околним брежуљцима. Ипак, славу овог момента однео је Алекса певајући ми сплет шумадијских песама у мангупском маниру: „Обраше се виногради доле крај Тополеее, дошло време да се узме који кога волееее“ и тако редом. Ово певаније остало је забележено у мојој видео архиви, за нека лепа сећања која ће тек доћи. Буразер и ја одвезли кући на спавање снајку и малог, па назад код ујне-кујне.

Жена уморна од целодневног ангажмана, легла рано да ухвати мало крепког сна. Ми мушки, никад довољно тихи, случајно је будимо и чујемо како негде из постељине долеће реченица као тропар: „Децо, узмите питу из шпорета мало да мезнете“. Таман посла овако касно да једемо, још смо сити од ручка, али пошто нам се на спавање није ишло, изађосмо бураз и ја на терасу да се испричамо на ранолетњој свежини вечери, те удри по причи са свих страна. Кад, у неком часу трже се Мирко и онако успут понуди да изнесе мало пите. „Добро, јеси ти крштен, Сунце ти калајисано, сад пред спавање питу да глабамо?“ Виде он, уз сво моје копрцање, да ми воља није јача страна данас, па изнесе чинију на сточић, чисто да се нађе, можда неко хоће да обнови градиво. Пита са домаћим корама, ко некад. Где је пита, ту је и пивце. Узалуд сам покушавао да гледам у жмиркасту ноћну панораму града, машем рукама и причам сувисло, килаво је то ишло. Мирко је већ жвакао питу, гледао ме пажљиво и вероватно у себи мислио: „Е баш да видим докле ћеш“, искусно добацујући по неку ускочицу типа „Јел да?“, „Озбиљно?“, „А-ха“, „Видиш, богати“, као неки психијатар који решава укрштене речи док слуша пацијента. Ту је био крај. Клону ми рука на питу, као да је баршунаста бутина неке крагујевачке лепотице мазног гласа. Истог часа се коврнух и повратих дух младалачки, спреман на освајање Бумбаревог или Метиног брда ако треба.

Легосмо уморни (више од жвакања) негде иза поноћи, на француски лежај, као кад смо били клинци. Хркали, мљацкали, богами и неког голуба пустили, сањајући вероватно нашег деда Миливоја како нас чика: „Ајд, повуци ме за мали прст“, док су по Лекиној бари завијали мачори и кучићи лајањем дочекивали сваког пролазника.

Ражњић од села

А дан је тако лепо почео. Кева, ћале и ја попили јутарњу кафицу лаганица, попричали, доручковали, али како то бива у бајкама, некако се увек намикери и неко зло. Имамо га у крви, онако потуљено, сапето годинама уздржавања и трпљења, утамничено разумом и школским знањем нечега што не трпи окове. Прикривамо га добрим делима, лажним осмесима и надом да смо јачи него што изгледамо. Надамо се да ће нестати с годинама монашког чекања и да ће на крају само оно добро у нама превагнути. Али не може, брајко мој, не иде то тако. Ко је прочитао Баш-Челика зна да ово зло може вечно да чека само на једну капљицу из које ће поново израсти у горостаса, прогутати недужну децу, породице, села, народе и све људе, док на Земљи остану тек избледеле кости којима ће ова пошаст чачкати окрвављене зубе. И нема више мој, твој, волим, не волим, све се стопи у једно тесто од блата и људи и морала по коме газиш, све док не постанеш део неког још већег, проклетог, исконског, неизмерног глиба.

Намести се тако у једном моменту, овог дивног јутра, прича о мојој Зоји, а то ми је тренутно баш ровито место у глави. Видим ја дрпио ме живац, почех да се дерем на ове моје, ко да сам ја њих родио, а не обратно. Шта ће јадни, само трепћу и мисле где ми пре изгоре фитиљ у педесетој, има још доста да се гура узбрдо. Умем ја да препознам то зло у себи, али немам увек снаге да га зауздам и вежем. Остало ми још толико снаге да навучем патике и качкет, па бежи у брда.

Зајебано време ове године, дан-два гране Сунце, онда киша. Никако да се оцеде ови сеоски путеви па да проходам коначно, досадило ми да шљапкам стално истим асфалтним путевима, јављам се истим бабама у дворишту и штрецам се од истих наоштрених паса чим се примакнем некој тараби. Уствари, ретко се наиђе на тарабу, сада су то све чипкасте бетонске или металне ограде.

Тек после километра се мало призвах упамет и, не знам зашто, помислих на пругу и воз, па запуцах у том правцу. Шине у овом крају Шумадије, равном до даске, теку поред Лепенице и нижу успутна села Милатовац, Цветојевац и Јовановац као на ражњић окренут Крагујевцу. Прњавор је удобно смештен иза првих брда која одатле крећу да намрешкавају терен према Јагодини и чине цео пејзаж узбудљивијим и чупавијим. Ту у подножју брда пролазе упоредо ауто пут, Лепеница и пруга, три брата рођена. Још од детињства памтим плави метални мост, за пешаке који би хтели из мог Прњавора да се стрмекну у суседни Никшић и ово ми је први пут да прелазим преко њега. Нејвиша грба на брду ми је послужила за осматрање терена и планирање пута. Ствар је прилично једноставна и не оставља превише места за импровизацију (осим ако не бежим од куће): силазим право до пруге, па скрећем лево према Крагујевцу и онда ћу већ негде да заковрнем и кроз брдска села се вратим у Прњавор. Ово само звучи једноставно. Ајд, помози Боже.

Прођем село Никшић, нема га шта ни видети, и све ми се по глави мота лик неке калуђерице коју сам нешто раније видео да ради у пољу изнад манастира Грнчарица. Зашто – појма немам, тек, с њом сам разговарао у мислима до првога блата. Баш у време када је макадам зашкрипао под мојим ногама, јави ми се ђаволак са рамена: „Скрени лево, асфалт је кева“ и чим сам погледао у правцу искушења, муне ме опет онај и шапне: „Ма, јебеш живот без авантуре, пичи право!“ Табанима сам препустио избор, а њима је увек лакше низбрдо и већ сам грабио право према Милатовцу, ако га икад нађем у овом мору од њива и шума и кала.

Лепо је ишло док сам се котрљао и проклизавао по влажном шљунку, секући свежу хладовину, све до места у долини где се кишница слила са оближњих брда и формирала сасвим лепе баруштине у гњецавом глибу од тракторских точкова. У почетку сам скакутао као патуљак с једног на други чуперак траве који још провирује, нешто касније сам био срећан ако дохватим коју танку гранчицу крај пута, обично трновитог багрема. Ухвати се у том спасоносном крајпуташком зеленишу и понека коприва, али кажу људи да је то здраво… Пичка му материна, како то: све што је здраво човеку не прија, а најслађе ствари увек су забрањене. Добро сад, секс прија а није штетан, али шта рећи за рскаву прасећу кожурицу и чварке, слаткише свих боја и прелива, грицкалице, буљење у ТВ и рачунар, живот у граду, вожњу колима… Замишљам себе заваљеног у велику удобну кожну фотељу, с чашом финог коњака у једној и томпусом у другој руци, куку мене до Бога милога. Шта је тек са поштењем, искреношћу, поносом? Лепо је то брале, али ич није здраво.

Где сам стао? Скакућем, да. Некако се искобељам на суво и искористим росну траву да обришем трагове сељаштва са мојих патика. По осећају конструктора и даље сам напредовао право, ко да ми је сам Живојин Мишић издао наређење. Милина Божија све док нема кола и људи да ти прљају мозак и тако је било све док изнебуха не ударих право у шине, те поче врева и комешање. Десно од мене кочоперила се мала железничка станица Милатовац, али она старинска, права, какве су некад постојале у целој Србији, док је још курцу ваљала, дизвинишнаизразу. На ове станичне кућице клонем скоро као и на згодне жене, само малко друкчије. Прва мисао ми је била да свратим и освежим се водом са чесме (нема железничке станице без чесме), кад моје наоштрено око ждракну неке младе снајкице како се довикују и кикоћу по станици, све у шес'. Емпиријски сам раније већ дошао до закључка да су сви сељаци млооого радознали, нану им њихову, па ће можда и ове русалке да ме испитују шта радим овде, где сам кренуо итд, е ту се расцвета моја пословична љубазност и заподене разговор… и тако већ у најави видим неког намрченог оца како ме мерка испод, од ракије већ закрвављеног ока, стежући све јаче виле у знојавим ручердама, бар три броја већим него што су стандардне градске шаке. Мислим, ипак је сезона пољских радова и разне алатке су у оптицају, а Шумадинци зајебани, чак и зими, не бих ја то теститрао у овим годинама.

Све са надом да претекнем за још неку железничку станицу у животу, с тешком муком окренух лево, па све уз шине према Цветојевцу. Од женског света нисам далеко побегао судећи по једној редуши што плеви башту и дупетом ме обасјава као рефлектор у конц-логору. Пробах да се заинтересујем за богатство биљног света Шумадије, али брате мили, то једноставно није спадало у домен реалног, прво што волим жене, а потом што је њена фигура заузимала средишњи геостратегијски положај гледе пута, отприлике као Србија на Балкану. Е нећеш вала, ја сам бре тренирани муж – професионалац, мало је таквих (будала), па још знам да кувам и спремам кућу… Боже благи, да нисам постао педер?

Убрзо дође Цветојевац, родно село нашег писца Видосава Стевановића, лепо утегнуто ко сисе у јелек, како би то он вероватно рекао. Равним асфалтним путем брзо се стигне и до наредног Јовановца, па се ту негде пре Кормана реших за повратак преко брда, са супротне стране од оне којом сам јутрос кренуо. Осмехујући се самом себи за награду (можда ипак казну?),  што сам свим искушенијима остао јак, пређох неку неугледну и мутну речицу, биће да је Лепеница, али да не лицитирам. Чудо од реке, када дођу велике кише Лепеница се од потока направи на море и поплави целу ову долину и села и мостове, па са брда све личи на једну огромну пихтију избраздану дрворедима између њива, у којој се огледа Сунце.

Већ је постало непријатно врело и ваздух густ и лепљив од испаравајуће влаге. Газећи по некој ризли патике су ми се напуниле каменчићима, довољно да могу шупу да сазидам, па сам се, одмах по уласку у Ботуње, паркирао у хлад неког кућерка за који се испоставило да је локални футбалски клуб, баш у духу тренутног светског првенства. Фино ово село, свраћао сам пре неки дан код Весниних родитеља, уживао мало у њиховом ретко дивном домаћинству. Чудио се како у целој Шумадији традиционалну кућу можеш да видиш само ако је некоме послужила за чување прасића или је било сувише вруће да се замарају рушењем исте. Ово што се данас гради је неко безлично ђубре поклопљено кровом, а домаћинске куће се издвајају само по омалтерисаној фасади. Испариле су у колективном забораву све оне стотине година раскошног градитељског наслеђа преточеног у кућу, остављајући иза себе једну велику безубу шупљину у којој се пикавци од људи надмећу сипањем пара у неке гомиле зидова.

Таман код једног омањег полусрушеног кућерка кога сам са тугом посматрао, пут се одваја и граби навише, одајући утисак да би преко брда могао да води до Прњавора, чије куће су, ту и тамо, стидљиво вириле кроз грање. Мало слалома лево-десно и немуштог разговора са глувим чичом, те избих на раскрсницу код вредног патуљка и крста. У сам смирај шетње, док сам погледом пребирао по сеоским брежуљцима и тражио нашу кућу, избише пред мене две намонтиране млађе снајке, које ми, онако шеретски, преко наочара за сунце, добацише једно „добар дааан“. Може им се да зезају маторце, нарочито непознате, а брате и приличи њиховом узрасту. Море, да вас је чича срео пре цирка дваес' година, не би само кратко одговорио „добар дан“. Шта је баби мило…

Још лечка до трле

Некада је ово био празник, сада само обичан летњи дан. Кева договорила са Душком и Цаканом да ме поведу до њихове трле у брду, причали ми како је тамо предивна природа, свеж ваздух и милина Божија. Нисам баш срећан када ми неко други кроји време, али волим увек да видим нешто ново па истрпим понекад.

Из тишине јутра све јаче се издвајао испрекидани тракторски кашаљ, најављујући Душка који ме, уз широк, искрен осмех, покупи ту испред школе (то је увек у центру села) тачно у 9, а нешто даље придружи нам се и мој рођак Цакан. Ма, возио сам се ја и раније трактором, али не баш по шумадијским гудурама. Увертира је била лагана, тек да се мало навикнем на осећај дрмусања, цимања и заношења на све стране. Уз труд да надјачамо урлање мотора причали смо, смејали се, надокнађивали пропуштено време, све до Младенове чесме, где је био завршетак асфалтног пута, а почетак праве авантуре. Ја већ утрнуо седећи на блатобрану, држећи се једном руком за оштри и танки наслон возача и копрцајући се ногама у потрази за било каквим солидним ослонцем. Младенова чесма је смештена на самој кривини пута испод кога протиче прњаворски поток, богато обрастао лековитом преслицом илити раставићем, кога овде сви зову коњорепа, јер кад се осуши за употребу, заиста изгледа као коњски реп. Највише се користи код заустављања крварења и за лечење најтежих обољења бубрега и бешике.

На овом месту се одвајају два сеоска пута водећи према удаљеним њивама и селу Комарице, одакле је мој чувени прадеда Милентије. Скренули смо на овај други пут, блатњав и избраздан као да га је сам Марко Краљевић орао по највећем пљуску. Остали су скамењени дубоки трагови ребрастих тракторских точкова, ваљда до следеће падавине. Густо грање багрема, граба и храста, надвијено над пут као неки зелени тунел, шибало ме је свуда по лицу и телу, остављајући за собом резак бол који се смењивао са болом у руци, дупету и ногама. Пробао сам да променим положај, али просто нисам имао куд и убрзо сам осетио сву патњу разапетог Христа. Не треба ми вечни живот, биће довољан силазак са трактора, кеве ми. „Саћемо Горанче, још лечка, нема још километар ипо“, теши ме бата Дуки уз набрекле вратне жиле, надвикујући се са урлањем машине што брекће узбрдо. Сунце ти жежено, бићу мртав и балзамован ако има до горе још „само“ толико, мислим се у себи и нешто бесмислено одговарам, дерући се ко сивоња и не чујући самога себе.

Ускоро избисмо на неку чистину где ме огреја Сунце и дочека њива Дулета Мициног, са кукурузом постројеним ко за јутарњу смотру ЈНА. Веселог духа, мада већ прилично обамро, онако у фази ступора, отпратим још једно скретање десно, затим лево и коначно стижемо! Јел могуће, леба ти? Овај део сеоског атара се у катастру зове Завад - кажу некад се два брата гложила око имовине па остало име, али га сељаци зову Бучило, ваљда због каквог извора или потока који бучи. Право из шуме, са пута који наставља за Комарице, излази се на чистину где пуца божанствен поглед на благо таласаста поља и живописне њиве, као у продавници слаткиша. После првог опојног удара хоризонта, примећујем у својој близини три кошнице, побијене стубове за вињагу и чувену трлу. „Па мени рекоше да је трла мала, склепана кућица, тек да се предахне од пољских радова, бата Дуки, шта је ово?“ Смеју се њих двојица, онако мангупски, поносни због изненађења које су ми приредили и објашњавају да је ту стварно стајала једна мала потлеуша, али су је временом обновили. Чуј обновили, па није ово Раваница!

Када сам се мало сабрао гледајући зелену зграду испред себе, објаснили су ми како се њих 20-ак ловаца из краја договорило да дограде и мало удобније опреме кућу која ће им свима користити за лов, одмор, роштиљање и свако друго уживање. Знајући Шумадинце и гледајући ово скровито место, није искључено да се овде обављају и швалерске трансакције, али можда је то само моја вантазија, што би рекли. Богами они то заиста домаћински средили: испред куће је велики закровљени трем са клупом, асталом, роштиљем и нацепаним дрвима, унутра велики дневни боравак опремљен столицама, клупама и столом за седење и обедовање, ту је велики старински креденац за посуђе, шпорет смедеревац, чак и фрижидер на гас, јер овде струја није добацила, нити ће. Позади је дограђена спаваћа соба и у њој пет кревета на спрат, онако војнички, један онижи сто и фуруна, а одавде се мердевинама излази на кровну чеку, којих у близини куће има још две. Право ловачко гнездо, могло би глат да послужи и у случају мањег рата. Најупечатљивији детаљ куће свакако је велики застакљени рам са 88 фотографија ловаца који позирају над устрељеним вепровима и натписом „Ово није крај…!!!“.

Поглед од куће је невероватан, нешто испод се простире поље златног овса, најлепшег у целом крају, јер ове године је, због великих киша, сво жито попримило неку сиво пепељасту скраму. У даљини лево је Свилајнац, који се назире тек са неколико извијених праменова дима из фабрике, испред нас је село Кијево, моја дипломска тема на архитектури, а на падинама десно кочопере се Комарице, изазов за неке следеће доласке, надам се већ следеће године. Пописмо кафицу заједно, па се у здрављу и расположењу растадосмо - они остадоше да преврћу сено, ја полако назад, све низбрдо, кроз свежину шуме, мирис пољског цвећа и успављујући цвркут птица. За овакве моменте вреди рећи „живот је леп“.

Сишавши до Младенове чесме схватим да ми је рано за кућу, па удри на другу страну према Великом пољу. Негде око Цуцине тополе станем мало да меркам неко скретање према Жировници, јер човек овде никад није начисто где воде сеоски путеви. Чини ти се иде баш где треба, кад, пар стотина метара даље или нагло скрене око њиве или нестане у зараслој врзини, остављајући само избор да се вратиш назад (што и није неки избор). Из тог дремљивог размишљања тргну ме познати звук машине и ускоро пристиже Душко на својој ажбахи, потврђујући ми да пут води где сам наумио. Случај је хтео да, баш у том часу док смо се растајали, његова мајка Злата доживе шлог од кога је сутрадан умрла. Добра жена била, покој души.

Овим путељком сам, уз осећање блаженства и највећег задовољства, пешачио дуго између шумарака, разбацаних коцкица живописних њива и зелених винограда, размишљајући колико цео пејзаж потсећа на хвалоспевну Тоскану. Недостају једино чемпреси. Негде на средокраћи схватим да би пут преко Жировнице ипак био преугачак за моје већ уморне зглобове, па ухватих једно лево скретање ка Прњавору. И добро сам проценио. Спуштајући се низбрдо разрованим путевима од жуте иловаче, налетим на групу жетелаца и комбајн, за који ми није јасно како је доспео у ову врлет. Иако заокупљени послом, нису пропустили прилику да ме замотре како се провлачим ивицом њихове њиве и позову на упознавање, да виде ко сам и чији сам. Радознало то, па Бог! Мићу сам сретао и наредних дана, увек на невероватним местима, као да ме потајно прати. На трактору, нормално.

Даље ме је пут водио, овог пута мекан, црвен и са проваљеним јаругама где је бујица однела пола коловоза, све до потока, а затим право узбрдо до сеоског центра и главне раскрснице. На једном од ћошкова је Андрина кућа, па сам искористио прилику да скинем знојави качкет и поздравим рођаку Наду која је са другарицом седела у хладу трема и пијуцкала кафу. Раније ме критиковала да се не јављам и никад нећу да свратим, па ко велим, макар мало да поправим утисак. Њене ћерке и ја смо вршњаци, штета је како се ретко срећемо, али увек лепо испричамо. Двориште су средили са пуно љубави и занимљивих детаља, али то је вероватно луксуз људи који више не живе од земље, живине и стоке, па могу да раскрче и затраве авлију.

Код куће су ме дочекали озарени као да сам се поново родио или бар вратио из војске. Слатко од јагода, замагљени бокал хладне воде и ракијица. Треба ли више?

Шумадија Видовдан