Пређи на главни садржај

Шетња Волга

Наиђе тако дан када ми се страшно иде у шетњу, а да немам појма где бих тачно да одем. Ове шетње су ми чисто опуштање, нешто што радим спонтано и без терања, кад ми дође. Ваљда се зато и трудим да крај града одаберем само ако ми изгледа интересантно, не видим зашто бих шетао по улицама загушеним од ужурбаног света и смрдљивих аутомобила, када већ могу да изаберем нешто зеленије. Мада сам већ довољно шпартао по Београду, има ту делова које нисам закрпио, па вероватно и нећу. Није ми интересантна, рецимо, Славија. Шта ту има да се види, појма немам.

....

Има она изрека старог Феријалног савеза Југославије: „Упознај своју домовину да би је више волео“, којом су нас мамили на путовање возом по нашој заједници братских народа. Богами смо користили ту могућност кад год смо могли и обишли све крајеве, а нарочито море. Е сад, ваљало би да тако детаљно обиђем и свој град, али имам неки клик у глави који неће да премости неке предрасуде. Сви, ама баш сви моји пријатељи умиру за Паризом, Римом, Минхеном (Лондон да и не помињем), чак и том пустом Америком, приповедајући ми целе хвалоспеве о овим извиканим местима и немајући тачно представу шта је то што им се стварно мноооого свиђа тамо. Они можда и не знају, али ја сам из њихових речи и делиријума схватио да људе и даље фасцинирају што већи тржни центри, што бучније улице, што веће будале по тим улицама, што шаренији излози и највећа могућа шанса да постану део те папазјаније у којој сви имају подједнаку шансу да постану славни бизнисмени, кошаркаши, манекенке, или једноставно – богаташи. Какав страшан комплекс провинције, никад га нећу разумети.

Нећу, бре, да путујем у Француску, ни Енглеску, боже ме сачувај Америке и Немачке или оних утн-дутн земаља по имену Белгија или Шведска. Јесте - нигде нема папирића, јесте - паркови су пуни цвећа, јесте – нема великих зградурина, све су мале лепе куће од цигле и дрвета, јесте – људи су културни и љубазни, или све то тако изгледа нама малим сељачићима који то гледамо из ових наших опанака.

Па кад мало боље погледаш видиш да је казна за бачени опушак на улици 100 еврића и са свих страна те кришом гледају шпијунске очи пандура, камера или љубазних домаћина, па онда схватиш како и није у питању нека култура, него стега, а ми то не трпимо.

Па кад још боље погледаш - постоји закон који каже да у оној тамо дивној улици сва дворишта морају да гаје само далије и петуније (и то црвене и жуте) и ништа друго. Кога брига што ти уствари волиш мирис орлових канџи или босиљка, па онда схватиш да то можда није одраз њиховог смисла за лепо уређење, него лепо наређење, а ми то не трпимо.

Па кад опет погледаш из другог угла видиш да су канализационе цевке свуда споља по тим лепим кућама, а зидови танки као флис-папир (само да је јефтиније), па укапираш да је то уствари шкртарење, а не само практичан дух, а ми то уопште не трпимо.

Е, онда се баш добро загледаш, прочиташ нешто о тим људима и њиховој култури, па видиш да, иако ти са осмехом на одличном енглеском објашњавају како да стигнеш до зграде њиховог парламента, уствари са гађењем према нижој врсти мисле да су богомдани господари Универзума и да су управо они ти који су први запалили луч велике западне цивилизације. Па онда погледаш било који њихов производ и схватиш како не постоји декларација ни на једном другом језику (чак ни енглеском који сви они знају), како би неко видео састав производа. Па на крају видиш све оне јадне старе домородце и странце (међу којима си и ти, оног момента кад проговориш), како живе као пета класа док их разни дојучерашњи лопови и разбојници Германи, Нормани, Романи или Сканди гледају са аристократске висине. А ми то не трпимо.

Па се чудиш када у време викенда сви пијани и дрогирани тетурају улицом (то је ваљда једина делотворна терапија против стреса коме су изложени), одају се блудничењу са непознатима по сумњивим клубовима, злостављају децу, краду милијарде и убијају хиљаде, купују за џабе па нам ваљају за мало богатство и живе од туђег рада, е то је прави Запад, драги моји рођаци.

Ма Шваба је Шваба, маму му његову и увек ће да остане. А наши бедни човечуљци који тамо оду па разрогаче очи на све што сија, дођу овде па приповедају саге о културној држави. Исти ти човечуљци када су у земљи Србији паркирају где стигну, бацају кесе по улици или чупају лале из парка.

.....

Нећу да путујем у Немачку. Исто тако нећу ни да шетам по Теразијама, нема шта да ме фасцинира, све је исто, само је гушће. Једини вредан поглед је онај бачен у вис, на скулптуре, орнаменте и ограде од кованог гвожђа на фасадама старих београдских лепотица из прошлих векова. У нивоу очију једино могу да се виде набуџене сисе, нафракане очи или оголеле гузице патетичних и безличних Србијанки (част изузецима), исијавање крцатих излога иза којих стоје празни локали или никловани браници мрачних џипова иза чијих стакала седе неки умишљени курајбери који су у школи од пажње добијали само чврге својих вршњака. Нећу. Хоћу да гледам борове Авале, травнате алеје Новог Београда, старе виле на Чубури, савијене шине у Раковици, гргољави поточић у Топчидеру или старе тарабе на Дорћолу. И хоћу да одем на Звездару, бар има лепо име.

Упаднем часком у аутобус 65 код мојих, па удри све до крајње станице, то ми је био једини план. Дан је био диван, сунчан и топао са мало разбацаних пуфнастих облака по тиркизном небу. Као са разгледнице. Кад је мајстор закочио на окретници, мој излазак из буса је личио на оне монтиране црно-беле снимке искрцавања на Месец, нигде ничега на видику, јер је станица укопана са три стране, а са четврте забодена у шуму. Она преостала два путника су се некако изгубила у свом правцу, остао је само возач да протегне укочене ноге уз звуке неке песме из седамдесетих. Пролеће је тек почело и тек понеко дрво је мало олистало, па је ово лепа прилика да се баци поглед са висине кроз грање и виде предели које током већег дела године сакрива бујно растиње. У мом случају ни то није вредело, јер сам кроз грање видео једино још грања.

Кренем даље путем до првих кућа наређаних иза окуке, па се одмах за почетак обрадујем призору код ресторана „Врх Београда“, који с правом носи ово име. Домаћа атмосфера, можда мало превише рабљена ових година, али мени се то допада, даје неку топлину старих времена: стара коњска запрега, понеки пањ и камен, пузавица и нешто цвећа у покушају, столице од кованог гвожђа са зеленим јастуцима, да се слажу са плочама крова. Нигде живог створа, не рачунајући неког мученика који шета пробирљивог пса: хоћу уз ово дрво, или нећу, можда оно друго... па свако њушка као да је печеница. Натпис „Улица Волгина“ на старој избледелој табли боје рђе кроз коју провирује некадашње византијско плаветнило, одмах ме сетио на мог друга Мићкулу коме сам посветио ову шетњу. Његова мејл адреса има у називу реч Волга, јер много воли мајку Русију, али баш много. Одувек је волео. Још давно је носио руски опасач са копчом на којој је сијала пролетерска звезда. Он је једна добричина, поштен и добар, али окрњеног духа у овим мутним временима, као и шачица нас преосталих патриота које неправда на сваком кораку сатире, а од нас прави полуљуде и тера нас да изговарамо гневне и срдите реченице које се завршавају сочним псовкама и намргођеним обрвама. Наравно, нико то не чује, нити би их интересовало. Зато ваљда имамо једни друге, да понекад стекнемо утисак да смо рекли шта имамо и олакшамо намучену савест.

Мало даље наилазим на чистину са које преко кровова пуца фантастичан поглед на моћни Дунав, Аду Хују, теретне бродове у луци, фабричке димњаке, хале и куће расуте по обронцима Карабурме и Вишњичке бање. У даљини према хоризонту степенасто начичкане њиве се спуштају према реци, а по гребену брда кочопере се проређени шумарци. Као поглед у прошлост, у она давна времена када су се у задимљене фабрике сливале реке уморних радника, право из својих топлих кревета у предграђу велеграда.

Нешто даље се бели висока купола опсерваторије шушнута у дебелу звездарску шуму. На моменте би човек рекао да пут личи на авалски, раштркане кућице са једне и зеленило са друге стране, мада је саобраћај значајно ређи овде, тек понеки аутомобил и залутали поштар који не може да пронађе број. Чешка се мученик по ознојеној глави, гледа пошту, па гледа има ли живих у дворишту, да приупита да ли је на правом месту. Асфалтни пут у неком моменту савија удесно, али ја настављам право неком широком шумском стазом какве су уобичајене по шумадијским селима. Мир, нема више градске вреве, чује се само доста разигран ветар како пребира и фијуче кроз гране. Ово је део који највише волим у свакој шетњи, када нема никога, тај спокој и необичан осећај да сам сам на свету, као у оној чувеној најкраћој причи страве: „Последњи човек на свету је седео у соби и читао књигу. Неко је закуцао на врата.“ Баш тако. Мада сви знамо да после затишја увек следи олуја.

Упадам одједном у мало хаотичан сплет улица распоређених по врху Звездаре, уредно начичканих старим породичним кућама. Уствари, нису куће толико старе, колико одишу старим амбијентом и временом када сам био дете и пикао фудбал по сокацима Лекине баре, код нане и деде у Крагујевцу. Свега човек може да се нагледа по њиховим пријатним двориштима: свеже простртог мирисног веша, кућица за псе, лепо обликованог дрвећа и цветних леја, клупица, зиданих роштиља, дрвених капака, пањева или чак скулптура неког заборављеног уметника који више није у моди. Чудна ствар, данас је све „ин“ или „аут“, или јеси или ниси, омиљени укус ове сезоне је ... За мене је уметност вечна, иако динамична и кумулативна, јер сакупља знање свих ранијих векова. Тешко да ће неко успети да ме убеди како је скулптура Хенри Мура суптилнија од античке лепотице Нике са Самотраке. Зар уопште треба да размислим о поређењу Ворхола и Дирера, Величковића и Паје Јовановића?

Опет се враћам (оним краком пута који је скретао улево) према опсерваторији и ресторану „Врх Београда“, пролазећи поред жалосних остатака некада чувене кафане „Багремов лад“ у којој сам седео са пријатељима из глумачке радионице Дадов. Чудно како се човеку цео живот уланча у петљу и како после многих година опет сврати на исто место, сећајући се лепих дана и драгих пријатеља за које више и не зна где су и шта су. Ту сам седео једног дивног летњег дана и слушао најмаштовитије смишљање сценарија за филм, али уживо. Најчуднија девојка коју сам икада упознао (а више се не сећам ни њеног имена) седела је лежерно заваљена у баштенску столицу, пијуцкала ледену лимунаду и, као да декламује савршено научену песму, из главе вешто слагала реченице и плела фантастичну драму потпуно неочекиваних догађаја. Поседовала је неку дивљу и необичну лепоту, као глумица Елен Биркин. Њено савршено тело се лагано мешкољило док прича, а шеретски осмех у углу усана је говорио да потпуно влада овим чудним тренутком. Ноћу је у кошмарним сновима дуго и гласно јечала и пуштала неке сабласне и застрашујуће крике, као да је неко чудовиште одвлачи у дубине океанског амбиса. Никада је више нисам видео, а много пута пожелео.

Неки ужурбани комби (зар постоје други?) је протутњао газећи врхове мојих патика и вратио ме у реалност. До мене је допирао звук веселе дечице из дворишта оближњег вртића са дивним дрвеним вратима опточеним металном чипком, а успео сам да сазнам и то да је Луки рођендан, па су зато сви тако раздрагани. Чудо шта све човек може да научи уз пут. Знам да је овде у близини и кућа нашег чувеног скликара Милића од Мачве, само треба да је пронађем. Много пута сам прошао поред ње у време док сам као студент радио преко лета у Институту „Михаило Пупин“. Кућу је Милић сам пројектовао (био је несуђени архитекта), осликао и назвао „Кула на седам ветрова“, а куле посветио својим ћеркама и странама света (био је то чудак своје врсте, недовољно схваћен и поштован за живота, мада имам утисак да су му више завидели мање успешни уметници. Учећи на личном примеру, схватио сам да човек мора прво нешто да проучи да би донео суд о томе, па сам тако успео да заволим и поштујем дела Ле Корбизјеа и Милића од Мачве). Иза просте дрвене тарабе од широких дасака је мало, обично двориште, кућа по средини, али нигде живе душе на видику. Сама кућа је мешавина стилова, па ипак због лукова, крова од коритастог црепа на четири воде, доксата и димњака највише личи на кућу моравско-мачванског типа. Хтео сам да приђем полако и направим неколико снимака, поштујући приватност људи који ту сада живе, али ме гомила полудивљих мешанаца (који су испали не знам одакле) својим арлаукањем одговорила од наума. Сигуран сам да су то умиљате и мазне куце својим домаћинима, али ми никако не одају утисак добродошлице.

Упутим се низбрдо без много размишљања, па нешто ниже наиђем на монументалну кућу од црвене опеке, а затим још једну лепу белу са зеленим капцима и дивним травњаком. Има ту и кичерице као што је кућерак са великим натписом изнад врата који пролазницима објашњава да ту живи нека Цеца. Е, баш ту ме нешто као скрене с пута и ја одлутам танком стазицом улево. Опет тишина, ветар се запетљао у неко багрење с једне, а сунце запљуснуло са друге стране. Све је изгледало лепо до момента када сам схватио да газим по љубичицама, е тада је постало идилично. Каква сам замлата, следећих пола сата сам шкљоцао тражећи најбољи угао за један убрани цветак. Могао сам још пола сата и не бих посустао, таква сам сорта. Кад нешто волим, то је занесеност која слободно може да се мери са бесконачним низом дечијих питања. Одједном ту изрони напуштени стадион Млади Обилић коме недостаје прво слово, па се чита само „...лади Обилић“, интересантно, као Арканова судбина. Ту преко пута је неко насељце од страћара и радничких барака претворених у станиште, са све оградом од преплетеног прућа и призорима из радничких насеља у филму „Кад будем мртав и бео“. Ствари се полако згушњавају после овога и онда улазим у један други свет, као Алиса у земљу чуда. Следе правилно распоређене улице интересантних имена као нпр. „Звездарских јелки“, са живописним кућама, старим, новим, лепим, обичним, дрвеним, зиданим, срушеним, напуштеним, шареним, ма свакаквим. Претпостављам да је ово она права стара Звездара коју нам је колегиница Веца стално хвалила и звала да дођемо. А ми, блоковска роба (деца са Новог Београда), никако да схватимо озбиљност ове тврдње. Добро, никад није касно да човек нешто научи, што рекоше у некој емисији: „Увек има места за још један тањир пасуља и пет ћевапа“. Стварно леп крај и са душом, а то поштујем изнад свега. Није ту све затегнуто и савршено, не, само има своју личност, као неки старији господин. Овде сам видео неке детаље које никада раније нисам приметио: необичне табле са називом фирме и поклопце уличног шахта, узидане осликане керамичке плочице, чудне димњаке, грађевинске подухвате, ма триста чуда. Додуше још сам млад, има времена, што рече мој (покојни) деда Миливоје.

Возећи слалом по улицама примећујем да је насеље у међувремену оживело и сада већ кључа од живота - зида се, враћа из школе, седи у кафани, плеви башта или поправљају кола. Мало потом се стрмекнем право у ограду новог гробља и одлучим да обавезно прођем кроз њега. Могу слободно рећи да је ово најбољи део шетње, баш по мојој мери. Нема гужве, све је лепо парцелисано, уредно, тишина брате слатки (гробна што се каже), споменици лепи, интересантно штиво може да се прочита, саговорници стрпљиви, живи људи ретки, а то је највећа корист. Уживам у занатским детаљима које су неговали старији и имућнији грађани када су правили своје загробне куће. Углавном су то мотиви са наших чувених цркава, прозори, лукови, стубови, натписи, ограде, преплети, орнаментика, бршљани, дрвеће, клупице, кадионице... Импозантно изгледају посебно ограђена војна гробља за савезничке трупе, Французе, Талијане па чак и Аустро-Угаре. Одржавају их беспрекорно, са пажњом какву заслужују сви изгинули синови, без обзира да ли су били бранитељи или освајачи. Ту је и споменик изгинулима са руским царским грбом, споменик Живојину Мишићу, Радомиру Путнику и свакако најмоћнији од свих, споменик ослободиоцима Београда у Првом рату. Поносни српски војник и даље стоји уздигнуте главе држећи пушку и барјак над топом и палим орлом који представља наше изгинуле ратнике.

Ту негде код заштитнице која палмином граном овенчава бисту војводе Мишића зазвони ми телефон. Био је ово један од најчуднијих разговора које сам обавио у животу. Јавим се, зове ме кум Рајко. „Шта радиш куме, где си?“ брижно ме пита, знајући да сам без посла и да ме све чешће обузимају таласи лошег расположења и незадовољства. „Ништа куме, ево ме на гробљу“.

Тајац.

Не сме мученик даље ништа да пита, следио се. Ја управо схватим шта сам изговорио, па жмурећи као да нагађам одговор на питање из географије, покушавам да појасним ситуацију: „Није ништа куме, нисам ту послом, него из задовољства“. Тек сад сам усрао мотку, јер из овога је кумашин пре могао да наслути како сам девијантни некрофил, а не да уживам у шетњи. Ћути Раја као заливен, не зна одакле да нападне, осећам како се мешкољи као млада кад треба да се скине гола први пут. „Куме слатки, није бре стварно ништа, нико није умро, нисам на сахрани, него сам шетао по Звездари, па на путу кући рекох, да прођем кроз Ново гробље, ту је мир и тишина, има лепих споменика и тако...“ Кум је и раније наслућивао каква дилеја могу да будем (често је и присуствовао тим моментима), али ово је превазишло његове најмаштовитије визије. „Па добро, бре куме, јел нема тамо у целом Београду неко лепше место за шетњу и опуштање, куд нађе баш гробље“ отприлике је гласио одговор мог драгог кумашина. Јебига, таква тура наишла. На крају се ми нацепасмо од смеха, па се ја, после неколико чудних погледа од стране пролазника, присетих где се уствари налазим. И као да ја њега нешто тешим (а не обратно) за растанак упутих му реченицу: „Држи се куме“, на шта се он слатко насмеја и присети сличне анегдоте са неким мајстором за кола.

Дај још круг да обиђем, мало да сликам мермерне анђеле, мозаике са цветним мотивима и камене крстове. У једном моменту сам чекао на главној алеји гробља да се склони камион како бих фотографисао капелу у даљини, кад се испред мене створи нека девојка у црном, заједно са братом и мајком. Држао сам апарат у руци и заборавио шта сам хтео, толико је изгледала упечатљиво. Стајао сам и немо гледао црну силуету кратке плаве косе, како се грациозно креће оцртавајући савршено тело. Корачао сам као опчињен неко време за њом (и схватио да бих тако могао цео живот), затим скренуо пречицом према некој чесми коју сам видео двадесетак метара ван стазе. Скидам качкет, умивам се пијем воду, а ова девојка ми не излази из главе. Узимам качкет и окрећем се да кренем даље и одједном се налазим лице у лице са том истом девојком. Стоји и чека свој ред за чесму. Пристојно сам се измакао и гледао је како пролази поред мене, на моменат ме погледавши. Било ми је јасно да је то (не стварно, већ у мојој свести) била она иста необична девојка која седи у башти и измишља причу за филм. Пола живота ми прође да се не сетим неке драге особе, а онда у истом дану само њу видим, где год се окренем. Чудне ствари се дешавају само чудним људима.

И као што ме је на почетку шетње Волгина улица подсетила на мог друга Мићкулу, сетих се његових речи да он сваке године 9. маја, на дан Победе, обиђе споменик палим ослободиоцима. Води и децу. Каже да је то срамота, његова деца су била једина Српчад тамо, а баћушке доводе своју обавезно. Увек положе венце палим јунацима, њиховим и нашим, јер су заједно ту сахрањени: 1395 наших и 818 руских хероја. Иако су у операцијама ослобађања Београда поред српских учествовале и бригаде из Лике, Крајине, Војводине и Славоније, готово сва имена су исписана ћирилицом и види се да су углавном српска. Јасно је какав је састав јединица био, чак и на самом крају рата. Обишао сам лагано овај дивни парк који лежи скривен иза споменика, поклонио се часним прецима и за успомену сликао бронзани грб са чувеним покличом: „Смрт фашизму – слобода народу“.

Такав нико више неће смислити, ни за двадесет живота. Сада су главне крилатице везане за тврдокорне флеке и повољне камате.

п.с. Случај је хтео да сам у шетњи био дан после годишњице последњег бомбардовања (24.3.1999.), а чланак написао и поставио дан после годишњице првог бомбардовања (6.4.1941.). Бар ћу на тај начин да спојим два велика страдања и сетим се свих напаћених душа које су се тих дана затекле у Београду.

Звездара

Коментари

Unknown каже…
Prijatelju pa ovo je stvarno bruka! Niko nema komentar? Nema sanse. Nego se valjda ljudi stide.
Moj komentar je: Prelepo!