Колико год да је нама било нормално да заједно путујемо у село и тамо проведемо неколико првомајских дана, клинке су имале неки свој план који се са нашим није много додиривао. Тако смо мудро ћутали све до самог поласка, не очекујући да ће било ко довести у питање наш наум. Чим смо проговорили на ту тему, настао је општи пичвајз из кога смо сви изашли као попишани. Победника ту, наравно, никада нема. Мила је хтела да се проведе са друштвом на некој журци, па можда да дође који дан касније, Зоја неће да иде без Миле ни у лудилу, херој Нина би се жртвовала да остане са њима па да дође у суботу или можда ипак да крене са мном, а клинке би дошле сутра, и тако... оћу каким, нећу каким. Прво сам се наљутио и искористио своје деспотовско право да узмем правду у своје руке, па напокон схватио да не желим да упропастим викенд ни себи ни другима. Идем сам у село, а девојке нека се одмарају у граду. Није ми требало много времена да схватим како то више нема везе са оним дивним заједничким путовањима којима смо се увек радовали.
Коцка је бачена, карте су купљене. Идемо Даница, ћале и ја, а тамо нас чека кева, мајстор параде. Ситуација напета као у мидеру, пре ми личи на рововску борбу него на пасторалу. Кева има тај неизлечиви гард да мора да нас угости преко сваке мере, макар нас то коштало и свађе. Да се разумемо, она је ту окорели професионалац, окаљен у највећим борбама од славских и рођенданских весеља, до свадби, парастоса и крштења. Прави Солунац. Непобедива и на туђем, а камоли на свом терену. Не можеш јој ама баш ништа. Одакле год да пробаш, чека те. Као да има 50 ногу и 100 руку. Недељама је брижно навлачила залихе путера, јаја, младог сира, печеница, сокова, јагњетине, јогурта, банана, тиквица и младог лука. Испадне увек и понека заостала (боље рећи вешто планирана) тегла ајвара или љутих папричица, мада није сезона, али права домаћица мора да буде стратег бољи од Дарија и Наполеона заједно. Од свега тога има по више врста, што је и нормално, јер тачно зна ко шта воли, па је ред да сви будемо задовољни.
Многа наивна и неискусна домаћица је пала на испиту тако што је помислила да после припремног периода остаје само још чекање гостију и одмарање. Не, пријатељу. То је само сигнал да се бритким нападом покоси од кише набујала трава у дворишту, ставе летње завесе, расади цвеће и зелена салата, промени постељина (која је, иако потпуно чиста, стајала тако дуже од три дана и труње падало на њу), монтира када за купање, очисти сулундар и помогне комшиници у изношењу шпорета у летњу кухињу.
Е сад, када је све груписала као хрчак, са варјачом, крпом и кутлачом у једној и ножем, машицама и виљушком у другој руци (не знам ни ја како) напето чека звук трубе за напад. Да због кевиног тешког наоружања не би дошло до кобних повреда приликом поздрављања, љубимо се бочно, трипут у исти образ. Следи кратка смотра (сада би за то рекли брифинг) на којој сазнајемо шта су нам задужења, мада већ сви знају своју позицију: кева гости, ми смо гошћени. Ту осим јаких виличних мишића, складне активности прстију руке (али обе) и издржљивог пробавног тракта није потребно још Бог зна шта. Удахнем дубоко, прекрстим се, па ком опанци, ком обојци. Коље ме једино то што сам карактер сличан кевином, па понекад планемо око глупости, али шта ћеш, то је слика наше шумадијске природе. „Немој то“, „Јок, ти ће ми кажеш“... и тако то крене.
Прњавор је леп током целе године, мада је у пролеће права идила боравити овде. Млада трава и листови отровне зелене боје каква се може видети само у нетакнутој природи (не постоји ни у једној палети боја, зато што укључује Сунчеву светлост), багрем у цвету, јорговани, врбе, лале, макови и буљуци млечике и ситног пољског цвећа од кога се пред Ускрс (за Врбицу) и за Ђурђевдан плету венчићи. На све стране нешто зуји, клепеће, цвркуће, буја, пирка, клопара, ниче и вијуга. Никада ми неће бити јасно зашто су људи усвојили глупи јануар за почетак календарске године, када је толико јасно када се све буди из дубоког сна и почиње опет да живи – у пролеће, брате слатки, у пролеће. Од раног јутра па до касно у ноћ низ сеоски пут фијучу кола, чује се смех и дозивање деце, оглашавање ћурки и петлова и обавезно нечији радио апарат заварен на максималну јачину. Ветар на моменте доноси веселе мелодије са другог брда, цепају народњаци, има човек утисак да се гране савијају од мелодије, као после нуклеарног удара. Рески звук шљунка под гумама заменио је некадашње тандркање запрежних кола, звук аутомобилске сирене је надјачао некадашње дозивање комшија на другом крају села, а уместо уједначеног клепета секире која пребира по цепаницама, сада се чује брујање разних косилица, трактора и тестера. Па опет све делује складно, природно и идилично. Право село.
Викенд за Први мај је био идеално време и да посетим родбину, а ту свакако најважније место заузима новопридошли братанац Алекса кога још увек нисам видео од рођења. Планирали смо да га посетимо сви заједно, али сад, шта је – ту је. Петак поподне смо провели заједно кева, ћале, сестра и ја, седећи под тремом, уз кафицу, неку чашицу шљивовице, слатко и изворску воду коју таманим у несхватљивим количинама. Свакакве теме нам дођу ред, али, обрни – окрени, увек завршимо слушајући Милу како декламује повелики списак ђаконија које чекају на залогај наредна два дана. До вечери и некако, али нешто пред мрак излетеше однекуд крда подивљалих непрсканих комараца, па кад почеше они да се госте... Неко време смо као махнити млатили рукама око главе и пљескали се по сваком голом делу тела на које су кидисале ове одвратне крвопије, а ја се увек у оваквим моментима сетим моје колегинице Дуби са њеном поучном причом. Легли она и муж да спавају. Лето, врело, лепљиво од зноја и флека крви комараца који их у салвама прекривају уместо ћебета. Она се окреће као на ражњу, маше, бије, лупа, уздише, цокће, тек на крају се обрати свом човеку: „Јеботе, Нешо, ови комарци ме сахранише, не могу да спавам...“ а филозоф са другог краја кревета (кога комарци уопште не зарезују), не померајући се, одговара: „Ма, игнориши их“. Какав цар прибраности и реторике.
Време је да се повучемо у кућу, иако је ово нејромантичнији део дана. Залази Сунце иза брда начичканог кућама и воћњацима, а кроз гране великог ораха у нашем дворишту се разлива руменило и по кући играју издужене сенке крошњи. Ветар стаје и само се чују цврчкови. Идилу мало нарушава звекет есцајга који се спушта у тањире и најављује незаобилазну вечеру. Тек после тога сам уствари видео праву муку. Ћале обавезно прати Дневник (као да је још увек у војсци), али звук је појачан до границе бола, јер га слух мало издаје последњих година. Није ни чудо, с обзиром да се ћале родио пре Краљевине Југославије. Таман негде око 8, када сам одахнуо мислећи да је све прошло, наилази као поплава ред емисија забавног карактера типа Фарма, Гранд шоу и Моја десна рука. Нема везе, узимам хрпу часописа и одлазим у кухињу да одмарам мозак, али избор новина ме није учинио ништа срећнијим: Печат, Ало, Свет, Курир... Није да сам постао много фин за ове ствари, него заиста не могу да слушам неке тамо полуљуде како глуме славне холивудске звезде и продају ми кафанску филозофију на кило. Мислиш новине су боље, а тамо те иза сваког листа чекају политичке бљувотине и скандали надувани преко сваке мере, како би од нас правили тоталне послушнике и будале. Не могу, сестро слатка, нисам толико јак да све то прогутам и останем здрав. Ја се браним на примитиван начин: ништа од тога не конзумирам. Узимам књигу коју сам спаковао са стварима („Врата крлетке“, диван роман), али после бројног репетирања првих пасуса схватам да је галама са телевизора убила сваку могућност концентрисања на нешто паметно. Раније бисмо Нића и ја седели у ово време и ћаскали, планирали шта ћемо сутра и којим редом, а сада, кукавац сињи, седим на клупи и гледам у куварице по зидовима, старе слике, порубе на завесама, накривљени сулундар и испуцали плафон розе боје. Савладан умором, спремам се за спавање и упловљавам у свој кревет стављајући руке под главу са речима: „ово је живот“ и лагано затварам очи. Исти кревет, реченицу и позу користи Зоја, када јој се пружи прилика за одмор у мом кревету.
У пола шест сам већ био на ногама, чврсто решен да тог преподнева одем пешке до Крагујевца (15 километара), али старим путем који иде поред каменолома и вијуга по селима. У сваком случају, требало би да буде интересантније него клацкање у аутобусу, па сам ову шетњу посветио мом малом братанцу: заслужио је да се помучим бар толико за првог дечака који се родио у фамилији од Мирка наовамо. Најавио сам се буразеру око ручка, са речима да не могу раније, имам нека посла и да ме не чекају за клопу, долазим само да видим Алексу и на кафицу. Мирко, наравно, није хтео да чује за овај полу-план, јер сам их већ испалио раније и мењао термин више пута (то ми се иначе не дешава). Потпуно сам погрешно проценио време потребно за долазак до града. Мислио сам да кренем рано ујутру и до 1 ћу бити тамо, рачунајући да ходам лагано и фотографишем успут све што ми запне за око. Какав промашај за човека који рачуна да има доста искуства у пешачењу.
Прво што сам приметио био је велики бледи месец на готово истом месту где је синоћ зашло Сунце, изнад самог воћњака. Волим кад ми дан почне неким лепим призором или мирисом, ваљда то нешто говори о мојој природи. Фото апарат и лична карта су једине ствари које сам понео, планирајући да ово заиста буде једно лагано пешачење. Обожавам да дубоко удахнем јутарњи ваздух пун свежине и мириса влажне траве и већ грабим уз пут према центру села. То парче пута које од школе иде према нашој кући и наставља низбрдо према извору званом Ваган, изгледало је потпуно сликовито до прошле године, нешто као Пут за Ресник од Надежде Петровић. Улегнут колски пут са два изражена трага од точкова, обрастао травом и оивичен дрворедом од багрема, понеког глога и киселог дрвета. Мој покојни ујак је то редовно одржавао, подрезивао, шишао, а касније смо Мирко и ја понекад у ово време знали да то крчимо. Нико више нема времена за такве ствари, па су на крају пут до нашег дворишта застрли шљунком, дрвеће спалили и посули неким хемикалијама да више не расте. Добро, бар је остао недирнут онај део пута до Вагана, подивљао од високе траве, корова и густих грана, права авантура за оне који то воле.
До старог пута који води за Крагујевац треба да се иде уназад и наоколо два километра, па тек онда следи излазак на правац. Било би пуно лакше када бих нашао неки сеоски путељак да препречим и стрмекнем се низбрдо, право на стари пут. Потражио сам још у Београду на интернету алтернативни правац и наишао на нешто што би могло да послужи, бар донекле, остатак стазе је био као избрисан гумицом, па сам само претпоставио да је зарастао у шуму. Остало ми је још само да то потврдим у пракси, а овај дан је, пратећи моју крилатицу „јебеш живот без авантуре“, био као створен за то. Ударим узбрдо од сеоске продавнице до слемена, окренем се да предахнем и бацим поглед на питоме брежуљке ишаране њивама. Натрапам некако на ону волшебну стазу, па заждим низбрдо кроз свежину јутра. Ту сам усплахирио притајене ројеве комараца, који много воле влагу и растиње. Они су ми и овде приредили дочек, али искусни пешак застаје поред пута, бере струк матичњака и користи га као лепезу терајући напаст. Задовољан успешном одбраном, са све осмехом на лицу певушим стару добру „Кад сам био млађан ловац ја“, претварајући се да сам Кортес или Писаро у данима освајања непознате територије на новом континенту. Нисам стигао поштено ни да се помучим, већ сам стајао на старом путу за Крагујевац.
Он кривуда поред села Ботуње, Јовановац, Цветојевац, Корман, са леве стране укопан у брда, а са десне отворен према равници и ауто путу који иде упоредо, свега стотињак метара даље. Сунце је тек изашло, па само на моменте извирује иза окука окренутих источној страни. Овим селима нисам пролазио још од времена када сам био дечак и за нас децу је то био спас, пошто је нови пут био прав као стрела, а то је значило да никоме неће да се смучи од кривина.
Права је штета како у последњих педесет година нико није пожелео да направи кућу у традиционалном духу, све су то нове, коцкасте куће из социјалних каталога неке грађевинске фирме из шездесетих или седамдесетих година прошлог века. Таман кад смо се навикли и помирили са тако безличним кућама, заскочили су нас маштовити гастарбајтери - повратници, пуни пара и идеја како да направе кућу коју су видели негде у Немачкој или Швајцарској. Наравно, све су они то препричали нашим довитљивим зидарима, а ови су им објаснили да: „не мож' то тако, није Шваба то баш најбоље смислио, са' ћу ти ја то поправим“. Остатак је уписан у златне странице нашег градитељског кича и понора. Зар поред предивних тремова на дрвеним стубовима, крова на четири воде покривеног коритастим црепом, снежнобелих малтерисаних зидова, карактеристичних димњака, прозора, ограда и косника, људи треба да стављају шиљасте планинске кровове, спољне степенице, гипсане патуљке по дворишту и лавове на масивним кованим оградама? Нигде више не може да се види тараба или, не дај Боже, ограда од проштака уплетена прућем. Срамота.
Нешто мало старих кућа сам фотографисао за личну архиву, јер сам готово сигуран да их, када следећи пут прођем овуда, нећу затећи. Већ сада оне изгледају запуштено и оронуло, затрпане гомилом непотребног крша од гвожђурије, тракторских гума, најлона, бојлера, ланаца, заосталих бала сена и поломљених мердевина. Па опет су ми лепе и драге. И даље сијају неком својом топлином и одишу духом старих времена. Не ретко ми се учини као да видим свог прадеду како окићен шубаром, брковима, јелеком и опанцима, са секиром у грубој, квргавој руци иде иза куће да нацепа дрва за потпалу. После тога задовољно седне на троножац испод дебеле крошње ораха и певушећи „Знаш ли драги ону шљиву ранку“ деље рам за неку слику на којој он и моја прабаба Цојка позирају испред ћилима. Тргнем се па кренем даље.
Потпуно неочекивано иза новог подвожњака, у сенци брда, наиђем на стару чесму. Не сећам се да сам некада прошао поред неке, а да се нисам сит напио воде, као да сам је вечито жељан. „Управа дунавске бановине“ натпис је који краси белу мермерну плочу на чесми, а уништени ред изнад сведочи да је то саграђено још у време Краљевине Југославије или чак раније. Комунисти (исто као и ови данас) нису волели да се заслуге признају другима, као да је свет настао тек у њихово доба, па су све неприкладне називе, споменике и дела склањали од погледа јавности. Али џаба, као у филму „Време чуда“ где прекрече фреске у цркви, а оне се изјутра опет појављују, тако и на овој чесми: тиме што су изгребали наслов, јасно су ставили до знања да је то дело претходника, нису га уопште сакрили. Неколико корака после освежења наилазим на још једну праву реткост, камени крајпуташ са бројчаном ознаком километра. Таквих више нема много по земљи Србији, а пошто их Зоја обожава, морао сам да га сликам.
Према ауто путу се ређају плодне њиве пуне дугуљастих локви, ожиљака од последње поплаве, на овој страни до брда се одваја пут до Свете Петке у Корману, а затим следи тихи каменолом препун механизације. Нема живе душе, данас је Први мај, празник рада, требало би да су људи отишли на уранак. Осим једног дебелог бркатог чувара заваљеног у пластичну столицу, два лења запуштена пса испред њега и црвеног Фиће иза њега, није било никога. Слика за памћење. Једна од оних за које ми увек буде жао што је нисам направио. Прилазећи прашњавим путем, размишљао сам да ли да употребим фото апарат (јер каменоломи су забрањени за сликање) и како то да ме ови не примећују и гледају у супротну страну. На тихи звук укључивања апарата ситуација се променила у секунди: пси су скочили и потрчали према мени лајући као да терају самог ђавола, а чувар је само окренуо главу и почео да их псује, јер су га тргли из сањарења. Један од ретких дарова које имам је да се никада не плашим животиња, било да су опасне и крупне или не. Ваљда и даље имам поверења у закон Природе да ако не дираш неког, неће ни он тебе да напада. Ово важи за све, осим за највећег грабљивца – човека.
У следећем селу сам приметио да се дуж пута простире дугачка ручно рађена, али уредна ограда. У даљини се видео и мајстор који је клечећи стрпљиво заварује, обавијен димом и раштрканим варницама. Тек на половини ограде сам схватио да је направљена од жичаних конструкција војничког кревета, карактеристичних по малим федерима прикаченим за оквир. Генијално. Нисам одолео, морао сам да питам вариоца је ли ово његова измишљотина, а после потврдног одговора и шеретског осмеха и да га похвалим. Стижем до чувене раскрснице где је накада давно грађевинска инспекција срушила бесправно изграђени објекат неког баје, који је баш ту, на шпицу хтео да има кућу, без обзира што заклања поглед и угрожава саобраћај. Кућа је намерно срушена до пола (и данас се сећам полупаних сивих шљако-бетонских блокова) и тако остављена као опомена другима да се такве ствари не понове. Стајала је тако сигурно 20-30 година. А онда су дошли неки код којих за паре све може. Сада је тај баја изградио две велелепне кућерине на истом месту, а другу страну раскрснице дозидао вишеспратницама од голог бетона и блока, све у новопеченом маниру. Али зато је отворио у приземљу кафану „Боем“ и апотеку. Кад се посао разради и прилије још пара и силе, вероватно ће да их споји висећим мостовима. Инат у изворном облику.
На сву срећу, свет је измешан (ред меса, ред сланине), па после ружног увек мора да дође лепо и обрнуто, а онда све из почетка. Слике младог жита које се лелуја као неко дебело зелено море, усамљено дрво на ливади, плавичаста брда у измаглици, још понека лепа стара кућица (јер некада су све биле кућице, није било кућерина). На сред пута човек може да натрапа на искривљени саобраћајни знак који опомиње не само нацртаним симболом, него и својим положајем на средини коловоза, или на бандеру са прикаченом кошаркашком таблом поред које пролази пут, као бесконачно игралиште. Можда је други кош негде у Јагодини, ко зна. Ту негде полако улазим у Месну заједницу Илићево, само предграђе Крагујевца. Живот је овде приметно гушћи, одједном има света на све стране, Сунце упекло, диван дан. Никада нисам знао себе да частим неком ситницом, увек само идем право према циљу. У дворишту неке куће, на самом путу, шири се лепа башта кафанице, свира лагана музика, а једна дотерана снајка ноншалантно разбацује јастучиће по столицама и договара се са мужем нешто око набавке пића. Помислих у трену како не би било лоше да сад лежим као султан у хладу (поменуте) баште, опружен на гомили (поменутих) пуфнастих јастука, док ме кахвом и рахат-локумом служи (поменута снајка) најлепша ханума из харема, а њен (поменути) муж - евнух стоји у позадини, маше великом палмовом граном и изиграва поветарац. Још увек сам (блентавог погледа) држао наргиле у руци, када свега неколико кућа даље бацих поглед на човека који поправља ограду. Призор ми не би толико привукао пажњу да му камен није доносила ћерка, једна наочита и згодна Шумадинка, предивних плавих очију. Погледи су нам се срели на секунд и она спусти главу посрамљена тиме што обавља очигледно мушки посао, а није баш да изгара у томе. После две лепотице за редом, било ми је јасно да је Сунце баш упекло и да ми следи хладан туш, само нисам знао одакле.
У центру села, ту на раскрсници, као да је био мали вашар у току. Људи нешто купују, продају, договарају се, шта ли - тек у маси видех познато лице. „Па где си, Дацо, шта има?“ срдачно пружам руку и поздрављам се са једном нашом рођаком која стоји поред приколице са огромним овном. „Ју, Гоги, откуд ти овде, шта радиш, бре?“ У том моменту окреће се према мени мушкарац који је стајао корак-два даље и уместо њеног мужа Цакана ја угледах бата Дукија! То је сад једна мало компликованија прича за овако кратак текст, тек Дуле је најбољи пријатељ Цакана и Даце, све раде заједно. По селу се проносе аброви да баш све раде заједно и да је Дуле мало више најбољи пријатељ са женом свог најбољег друга, још од времена и пре него што га је напустила његова жена Јасмина и отишла у велики град (Баточину) и оставила са два нејака сина. Не знам има ли истине у овим причама, али Цакана тог дана нисам срео, иако је он Дацин муж, а не бата Дуки. „Били мало до пијаце, па пошто је невиђена гужва, свратили мало овде да видимо шта има.“ Некада смо се много чешће сретали, долазили су код нас на кафу и пивце, ја ишао код њих сваког Ускрса да печем прасе, али кеви мало досадила та тарапана, па све разјурила. Из тог времена је остало вечито зезање (на рачун моје кеве) како сеоске жене, иако обрасле густим крзном, све су уредно офарбане. И епизода када је Дуки у продавници добио батине од локалног момка наклоњеног ракији (напао га мучки, са леђа), па се после по суду терали.
Просто нисам могао да верујем да пролазим кроз парковски комплекс Илићево, где смо прошле године Мирко и ја шетали малу Стефану, моју сестричину. Па ја то већ у Крагујевцу, а нема ни 9 сати, Бог те молов'о. Нисам промашио мало, сат-два, него целих 4-5, више него што је трајала цела шетња! Шта ћу сад, „сирак тужни, без игђе икога“, „којем ћу се приволети царству?“ Рано ми је да идем код Мирка и Весне, рекао сам им тек у 1-2, где сад да убијем време, проћи ће ми цео дан? Још једна од мојих омиљених крилатица „плакаћу сутра“ (коју изговара Скарлет О'Хара у „Прохујало с вихором“) - савршено је одговарала мом расположењу. Идем код ујне, па куд пукло - да пукло. Јадна моја ујна није ни знала да ћу да јој банем у кућу, а врло вероватно да је отишла на пијацу или код деце. Како сам прилазио Лекиној бари, где ми живи родбина, ређале су се слике везане за весело детињство и летње распусте које сам овде проводио. Сећам се како би нам поподне ујак везивао удице, олово и пловак, паковао штапове и мамце, кукуруз и стари хлеб који би скупљао данима, воду и ужину, а онда све то стављао у дедин ловачки руксак, да чека сутрашње пецање. Будио би нас рано, пре зоре, увек смиреним, али одлучним гласом: „Ајде, Гојо, Мирко, ајде полако, треба да се крене, ајде устајте“. Колико год да нам је било тешко да отворимо очи пре Сунца, пецање смо волели више од свега и плашили се да не оде без нас ако будемо гњавили. Одрасли смо у фамилији где је дисциплина сматрана за обавезну врлину коју паметан човек треба да поседује, ако хоће нешто у животу да уради, па смо послушно као пачићи, тетурајући се, навлачили панталоне, дуксеве, чарапе и патике. До језера званог Шљункара није се баш лако стизало, возом до Лапова, па онда аутобусом један део и напокон остатак смо прелазили пешке. На крају блатњаве и зарасле стазе чекала нас је награда у виду „нашег“ места, а то сваки пецарош има - лично место за пецање. Јер сви мисле да баш ту риба најбоље гризе. Ујак прво побаца хлеб, док се ми полако распремимо и наместимо. Много стрпљења је имао са нама и никада ме није одвајао од свог сина. Увек би прво спремио нас, па тек онда себе, на крају, полако. Кратке руке и штапове сво надомештали тиме што загазимо дубоко у воду, а онда забацивање и - тајац. Најслађи је увек био онај моменат кад пловак први пут затрепери ширећи око себе кружне таласе, а онда одједном потоне дубоко, као да је отишао на другу страну света. „Малко сачекаш, па нагло трзнеш штап уназад, али не смеш слабо, неће риба да се закачи, а не смеш ни прејако, јер можеш да покидаш струну и све запетљаш негде у гране иза тебе“, брижно нас је годинама учио ујак, поштујући златна правила пецарошког заната, онако како их је он научио од свога оца, нашег деда Миливоја, ватреног ловца и риболовца.
Све то ми се изређало пред очима док сам гледао из даљине на железничку станицу Крагујевац, још увек пуну вагона и локомотива које стрпљиво чекају свој (никада тачан) возни ред. Дођем тако до великих силоса и Топољака, пољанчета оперваженог високим штркљастим тополама, где смо ишли на фудбал, надајући се да ћемо једног дана, као и сви дечаци, бити супер фудбалери, знати да жонглирамо, шевимо и дувамо као Џаја. Нико тада није маштао о парама, стварно је била важна само игра. Када смо порасли схватили смо брзо да је то све „више од игре“ и да у тој игри увек побеђују неки бољи играчи. Када сам се приближио кући, видим ујну педесетак метара даље како силази до контејнера и баца ђубре. Одлично, бар имам где да се сместим. Онда одједном решим да мало препречим пут и пођем споредним сокацима, поред старе продавнице. И ту на дашчаном зиду поред других, видим умрлицу мог ујака Жарка, као да ме звао да прођем туда. Као да је знао да мислим на њега и хтео да ми се јави и каже: „Где си сестрићу, лепо да ме се сетиш понекад“. А ја га се стварно сетим, исто као и деде и нане, често. Улепшали су ми детињство.
Мислио би човек да за ових преосталих двадесет метара до ујне нема шта да се још деси, али онда прођох поред неког човека који ми се учинио познатим. Иако немам обичај да салећем непознате људе, окретох се и назвах добар дан. „Ви се мене не сећате?“ упитах га, али уз најбољу вољу човек ме је испитивачки загледао жмиркајући очима, као да хоће да изоштри памћење. Брзо смо дошли до закључка да не зна ни он мене, а богами ни ја њега, јер сам га помешао са једним комшијом који живи ту близу. Он зна моју фамилију, чак и моју мајку, али мене не. Извиним му се, али он рече да му је баш драго да смо се упознали и што сам тако културан, непосредан и наочит (што би рекла Јелена „маркантан господин“). Ту се лепо поздрависмо и ја кренух према кући. Нисам одмакао ни два корака, кад зачух иза леђа његов глас: „Алал вера! Баш си прилика, имаш леђа као шифоњер! Свака ти част.“ Обојица се насмејасмо од срца и онда свако на своју страну.
Ујна Гоца је била потпуно затечена мојим доласком, али седосмо весели у двориште поред лимуновог дрвета, да попијемо кафицу на миру. Назвасмо буразера и онда он и ја прекројисмо план по ко зна који пут, па је на крају остало само да седим ту на месту и чекам, отприлике као „ти само нахрани свиње и ништа не дирај“. Тако је и било. Убрзо су дошли Весна и Мирко са малим Алексом и разместисмо се по дворишту. Братанац ми је једно дивно дете крупних и радозналих очију, тако плавих какве се ретко виђају. Поглед бистар, косица танка бебећа, плава и подигнута на темену у паперјасту кресту, као да су је наелектрисали чешљем. Нисам се трудио да лицитирам на кога ми више личи, то и није много важно (само да није црнче). Има очигледне црте и мајке и оца, леп, здрав, стамен, шта ћеш више. Читао сам негде да је природа то удесила тако да нарочито у прво време беба више личи на оца, како би га овај потпуно прихватио, без двоумљења. А после може да се метне на кога хоћеш, чак и на далеке претке по некој споредној линији.
Код мојих важи и даље правило да се ниједан оброк не пропушта, па иако је било већ касно за доручак, извуче ујна сто чуда из своје чаробне летње (к)ујне. Погостили се лепо, онда буразер и ја ошишали ограду, скупили лишће, па на крају посадили чемпрес који им је у Алексину част донела нека пријатељица. Пре тога је, наравно, уследило саветовање два инжењера где је најбоље место да се дрво посади, што због куће, што због жица и бандере, па после обимних консултација набодосмо једну тачку. Колики смо мајстори видећемо кад Алекса буде јурио сојке, за 15-20 година. Ако почне да пуца зид од куће, негде смо се сигурно зајебали. Све до ручка смо били вредни, радили нешто и успут причали о свему и свачему, као и увек када се сретнемо. Ујна ме ту непријатно изненадила. Видевши како нешто радим по дворишту, изашла на сред Истарске улице и из свег гласа почела да објављује кошилуку: „Ијууу, Гојо, код мајке у селу нећеш ништа да радиш, а овде дошао код брата па шишаш ограду, ијууу, сад ћу мајки да ти јавим, ихи-хи-хи-хи!“ И тако једно пет-шест пута док цела улица није могла да понови ову тврдњу у глас. Куд ћу, шта ћу, истрпим, то ми је казна, сигурно сам је заслужио. Тек се мало презнојисмо, стиже ручак, па и ту слатку обавезу завршисмо.
Пржи ова рерна одозго, чини ми се процврчах начисто. Упадосмо у Пунта, па до њихове куће часком, да видим како су се средили. Увек су имали лепог укуса да кућу направе топлим и пријатним местом, где год да су живели, па тако ни породична кућа Весниних није изузетак. Чак су урамили Миркову песму посвећену сину и моју цртану честитку, па их окачили изнад кревеца - сјајно, баш ми је било драго. После тога пређосмо у кућу поред, где је од бивше шупе Веснин брат Душан направио себи дом. Не сећам се да сам икада у животу био у тако веселом, храбро уређеном, шареном, а опет складно компонованом ентеријеру. Вођен својим осећајем за корисно и лепо, момак је сам направио уметничко дело и удобан амбијент. Боја има колико хоћеш, али све су дивне и све се слажу, а лепо их прати мобилијар и ситни детаљи као што су прекидачи, светиљке, посуде и разне декорације. Иако још све није завршено, делује као пријатна целина и место прављено с љубављу.
Увелико је било поподне када смо сви отишли до Прњавора, да Алекса види моје, кад већ они не долазе да обиђу њега. Зајапурио ми се братанац док смо стигли, све пурња, а онда наговорисмо Весну да му скине вишак гардеробе. Прогледа дете опет, па се малко поврати од врућине. Уз пуно галаме, весеља и преплитања у разговору, приведосмо и ово виђање крају, уз обавезно поздрављање и обећање да ћемо ускоро да дођемо једни код других. Да ли због умора или брзине, мој буразер се враћао у село још два пута, да покупи заборављене ствари, мученик. „Ко с децом спава, попишан се буди“ каже на ту тему стара пословица, али нека су они нама живи и здрави, па да се враћамо још хиљаду пута.
Алекси сам тутнуо неки еврић да му се нађе кад се замомчи и да се не брука кад први пут изведе девојку у посластичарницу Јадран, код чувеног Ћемала. Мене ако се сети некад, нека то буде за првомајски уранак, љуби га чича.
Коцка је бачена, карте су купљене. Идемо Даница, ћале и ја, а тамо нас чека кева, мајстор параде. Ситуација напета као у мидеру, пре ми личи на рововску борбу него на пасторалу. Кева има тај неизлечиви гард да мора да нас угости преко сваке мере, макар нас то коштало и свађе. Да се разумемо, она је ту окорели професионалац, окаљен у највећим борбама од славских и рођенданских весеља, до свадби, парастоса и крштења. Прави Солунац. Непобедива и на туђем, а камоли на свом терену. Не можеш јој ама баш ништа. Одакле год да пробаш, чека те. Као да има 50 ногу и 100 руку. Недељама је брижно навлачила залихе путера, јаја, младог сира, печеница, сокова, јагњетине, јогурта, банана, тиквица и младог лука. Испадне увек и понека заостала (боље рећи вешто планирана) тегла ајвара или љутих папричица, мада није сезона, али права домаћица мора да буде стратег бољи од Дарија и Наполеона заједно. Од свега тога има по више врста, што је и нормално, јер тачно зна ко шта воли, па је ред да сви будемо задовољни.
Многа наивна и неискусна домаћица је пала на испиту тако што је помислила да после припремног периода остаје само још чекање гостију и одмарање. Не, пријатељу. То је само сигнал да се бритким нападом покоси од кише набујала трава у дворишту, ставе летње завесе, расади цвеће и зелена салата, промени постељина (која је, иако потпуно чиста, стајала тако дуже од три дана и труње падало на њу), монтира када за купање, очисти сулундар и помогне комшиници у изношењу шпорета у летњу кухињу.
Е сад, када је све груписала као хрчак, са варјачом, крпом и кутлачом у једној и ножем, машицама и виљушком у другој руци (не знам ни ја како) напето чека звук трубе за напад. Да због кевиног тешког наоружања не би дошло до кобних повреда приликом поздрављања, љубимо се бочно, трипут у исти образ. Следи кратка смотра (сада би за то рекли брифинг) на којој сазнајемо шта су нам задужења, мада већ сви знају своју позицију: кева гости, ми смо гошћени. Ту осим јаких виличних мишића, складне активности прстију руке (али обе) и издржљивог пробавног тракта није потребно још Бог зна шта. Удахнем дубоко, прекрстим се, па ком опанци, ком обојци. Коље ме једино то што сам карактер сличан кевином, па понекад планемо око глупости, али шта ћеш, то је слика наше шумадијске природе. „Немој то“, „Јок, ти ће ми кажеш“... и тако то крене.
Прњавор је леп током целе године, мада је у пролеће права идила боравити овде. Млада трава и листови отровне зелене боје каква се може видети само у нетакнутој природи (не постоји ни у једној палети боја, зато што укључује Сунчеву светлост), багрем у цвету, јорговани, врбе, лале, макови и буљуци млечике и ситног пољског цвећа од кога се пред Ускрс (за Врбицу) и за Ђурђевдан плету венчићи. На све стране нешто зуји, клепеће, цвркуће, буја, пирка, клопара, ниче и вијуга. Никада ми неће бити јасно зашто су људи усвојили глупи јануар за почетак календарске године, када је толико јасно када се све буди из дубоког сна и почиње опет да живи – у пролеће, брате слатки, у пролеће. Од раног јутра па до касно у ноћ низ сеоски пут фијучу кола, чује се смех и дозивање деце, оглашавање ћурки и петлова и обавезно нечији радио апарат заварен на максималну јачину. Ветар на моменте доноси веселе мелодије са другог брда, цепају народњаци, има човек утисак да се гране савијају од мелодије, као после нуклеарног удара. Рески звук шљунка под гумама заменио је некадашње тандркање запрежних кола, звук аутомобилске сирене је надјачао некадашње дозивање комшија на другом крају села, а уместо уједначеног клепета секире која пребира по цепаницама, сада се чује брујање разних косилица, трактора и тестера. Па опет све делује складно, природно и идилично. Право село.
Викенд за Први мај је био идеално време и да посетим родбину, а ту свакако најважније место заузима новопридошли братанац Алекса кога још увек нисам видео од рођења. Планирали смо да га посетимо сви заједно, али сад, шта је – ту је. Петак поподне смо провели заједно кева, ћале, сестра и ја, седећи под тремом, уз кафицу, неку чашицу шљивовице, слатко и изворску воду коју таманим у несхватљивим количинама. Свакакве теме нам дођу ред, али, обрни – окрени, увек завршимо слушајући Милу како декламује повелики списак ђаконија које чекају на залогај наредна два дана. До вечери и некако, али нешто пред мрак излетеше однекуд крда подивљалих непрсканих комараца, па кад почеше они да се госте... Неко време смо као махнити млатили рукама око главе и пљескали се по сваком голом делу тела на које су кидисале ове одвратне крвопије, а ја се увек у оваквим моментима сетим моје колегинице Дуби са њеном поучном причом. Легли она и муж да спавају. Лето, врело, лепљиво од зноја и флека крви комараца који их у салвама прекривају уместо ћебета. Она се окреће као на ражњу, маше, бије, лупа, уздише, цокће, тек на крају се обрати свом човеку: „Јеботе, Нешо, ови комарци ме сахранише, не могу да спавам...“ а филозоф са другог краја кревета (кога комарци уопште не зарезују), не померајући се, одговара: „Ма, игнориши их“. Какав цар прибраности и реторике.
Време је да се повучемо у кућу, иако је ово нејромантичнији део дана. Залази Сунце иза брда начичканог кућама и воћњацима, а кроз гране великог ораха у нашем дворишту се разлива руменило и по кући играју издужене сенке крошњи. Ветар стаје и само се чују цврчкови. Идилу мало нарушава звекет есцајга који се спушта у тањире и најављује незаобилазну вечеру. Тек после тога сам уствари видео праву муку. Ћале обавезно прати Дневник (као да је још увек у војсци), али звук је појачан до границе бола, јер га слух мало издаје последњих година. Није ни чудо, с обзиром да се ћале родио пре Краљевине Југославије. Таман негде око 8, када сам одахнуо мислећи да је све прошло, наилази као поплава ред емисија забавног карактера типа Фарма, Гранд шоу и Моја десна рука. Нема везе, узимам хрпу часописа и одлазим у кухињу да одмарам мозак, али избор новина ме није учинио ништа срећнијим: Печат, Ало, Свет, Курир... Није да сам постао много фин за ове ствари, него заиста не могу да слушам неке тамо полуљуде како глуме славне холивудске звезде и продају ми кафанску филозофију на кило. Мислиш новине су боље, а тамо те иза сваког листа чекају политичке бљувотине и скандали надувани преко сваке мере, како би од нас правили тоталне послушнике и будале. Не могу, сестро слатка, нисам толико јак да све то прогутам и останем здрав. Ја се браним на примитиван начин: ништа од тога не конзумирам. Узимам књигу коју сам спаковао са стварима („Врата крлетке“, диван роман), али после бројног репетирања првих пасуса схватам да је галама са телевизора убила сваку могућност концентрисања на нешто паметно. Раније бисмо Нића и ја седели у ово време и ћаскали, планирали шта ћемо сутра и којим редом, а сада, кукавац сињи, седим на клупи и гледам у куварице по зидовима, старе слике, порубе на завесама, накривљени сулундар и испуцали плафон розе боје. Савладан умором, спремам се за спавање и упловљавам у свој кревет стављајући руке под главу са речима: „ово је живот“ и лагано затварам очи. Исти кревет, реченицу и позу користи Зоја, када јој се пружи прилика за одмор у мом кревету.
У пола шест сам већ био на ногама, чврсто решен да тог преподнева одем пешке до Крагујевца (15 километара), али старим путем који иде поред каменолома и вијуга по селима. У сваком случају, требало би да буде интересантније него клацкање у аутобусу, па сам ову шетњу посветио мом малом братанцу: заслужио је да се помучим бар толико за првог дечака који се родио у фамилији од Мирка наовамо. Најавио сам се буразеру око ручка, са речима да не могу раније, имам нека посла и да ме не чекају за клопу, долазим само да видим Алексу и на кафицу. Мирко, наравно, није хтео да чује за овај полу-план, јер сам их већ испалио раније и мењао термин више пута (то ми се иначе не дешава). Потпуно сам погрешно проценио време потребно за долазак до града. Мислио сам да кренем рано ујутру и до 1 ћу бити тамо, рачунајући да ходам лагано и фотографишем успут све што ми запне за око. Какав промашај за човека који рачуна да има доста искуства у пешачењу.
Прво што сам приметио био је велики бледи месец на готово истом месту где је синоћ зашло Сунце, изнад самог воћњака. Волим кад ми дан почне неким лепим призором или мирисом, ваљда то нешто говори о мојој природи. Фото апарат и лична карта су једине ствари које сам понео, планирајући да ово заиста буде једно лагано пешачење. Обожавам да дубоко удахнем јутарњи ваздух пун свежине и мириса влажне траве и већ грабим уз пут према центру села. То парче пута које од школе иде према нашој кући и наставља низбрдо према извору званом Ваган, изгледало је потпуно сликовито до прошле године, нешто као Пут за Ресник од Надежде Петровић. Улегнут колски пут са два изражена трага од точкова, обрастао травом и оивичен дрворедом од багрема, понеког глога и киселог дрвета. Мој покојни ујак је то редовно одржавао, подрезивао, шишао, а касније смо Мирко и ја понекад у ово време знали да то крчимо. Нико више нема времена за такве ствари, па су на крају пут до нашег дворишта застрли шљунком, дрвеће спалили и посули неким хемикалијама да више не расте. Добро, бар је остао недирнут онај део пута до Вагана, подивљао од високе траве, корова и густих грана, права авантура за оне који то воле.
До старог пута који води за Крагујевац треба да се иде уназад и наоколо два километра, па тек онда следи излазак на правац. Било би пуно лакше када бих нашао неки сеоски путељак да препречим и стрмекнем се низбрдо, право на стари пут. Потражио сам још у Београду на интернету алтернативни правац и наишао на нешто што би могло да послужи, бар донекле, остатак стазе је био као избрисан гумицом, па сам само претпоставио да је зарастао у шуму. Остало ми је још само да то потврдим у пракси, а овај дан је, пратећи моју крилатицу „јебеш живот без авантуре“, био као створен за то. Ударим узбрдо од сеоске продавнице до слемена, окренем се да предахнем и бацим поглед на питоме брежуљке ишаране њивама. Натрапам некако на ону волшебну стазу, па заждим низбрдо кроз свежину јутра. Ту сам усплахирио притајене ројеве комараца, који много воле влагу и растиње. Они су ми и овде приредили дочек, али искусни пешак застаје поред пута, бере струк матичњака и користи га као лепезу терајући напаст. Задовољан успешном одбраном, са све осмехом на лицу певушим стару добру „Кад сам био млађан ловац ја“, претварајући се да сам Кортес или Писаро у данима освајања непознате територије на новом континенту. Нисам стигао поштено ни да се помучим, већ сам стајао на старом путу за Крагујевац.
Он кривуда поред села Ботуње, Јовановац, Цветојевац, Корман, са леве стране укопан у брда, а са десне отворен према равници и ауто путу који иде упоредо, свега стотињак метара даље. Сунце је тек изашло, па само на моменте извирује иза окука окренутих источној страни. Овим селима нисам пролазио још од времена када сам био дечак и за нас децу је то био спас, пошто је нови пут био прав као стрела, а то је значило да никоме неће да се смучи од кривина.
Права је штета како у последњих педесет година нико није пожелео да направи кућу у традиционалном духу, све су то нове, коцкасте куће из социјалних каталога неке грађевинске фирме из шездесетих или седамдесетих година прошлог века. Таман кад смо се навикли и помирили са тако безличним кућама, заскочили су нас маштовити гастарбајтери - повратници, пуни пара и идеја како да направе кућу коју су видели негде у Немачкој или Швајцарској. Наравно, све су они то препричали нашим довитљивим зидарима, а ови су им објаснили да: „не мож' то тако, није Шваба то баш најбоље смислио, са' ћу ти ја то поправим“. Остатак је уписан у златне странице нашег градитељског кича и понора. Зар поред предивних тремова на дрвеним стубовима, крова на четири воде покривеног коритастим црепом, снежнобелих малтерисаних зидова, карактеристичних димњака, прозора, ограда и косника, људи треба да стављају шиљасте планинске кровове, спољне степенице, гипсане патуљке по дворишту и лавове на масивним кованим оградама? Нигде више не може да се види тараба или, не дај Боже, ограда од проштака уплетена прућем. Срамота.
Нешто мало старих кућа сам фотографисао за личну архиву, јер сам готово сигуран да их, када следећи пут прођем овуда, нећу затећи. Већ сада оне изгледају запуштено и оронуло, затрпане гомилом непотребног крша од гвожђурије, тракторских гума, најлона, бојлера, ланаца, заосталих бала сена и поломљених мердевина. Па опет су ми лепе и драге. И даље сијају неком својом топлином и одишу духом старих времена. Не ретко ми се учини као да видим свог прадеду како окићен шубаром, брковима, јелеком и опанцима, са секиром у грубој, квргавој руци иде иза куће да нацепа дрва за потпалу. После тога задовољно седне на троножац испод дебеле крошње ораха и певушећи „Знаш ли драги ону шљиву ранку“ деље рам за неку слику на којој он и моја прабаба Цојка позирају испред ћилима. Тргнем се па кренем даље.
Потпуно неочекивано иза новог подвожњака, у сенци брда, наиђем на стару чесму. Не сећам се да сам некада прошао поред неке, а да се нисам сит напио воде, као да сам је вечито жељан. „Управа дунавске бановине“ натпис је који краси белу мермерну плочу на чесми, а уништени ред изнад сведочи да је то саграђено још у време Краљевине Југославије или чак раније. Комунисти (исто као и ови данас) нису волели да се заслуге признају другима, као да је свет настао тек у њихово доба, па су све неприкладне називе, споменике и дела склањали од погледа јавности. Али џаба, као у филму „Време чуда“ где прекрече фреске у цркви, а оне се изјутра опет појављују, тако и на овој чесми: тиме што су изгребали наслов, јасно су ставили до знања да је то дело претходника, нису га уопште сакрили. Неколико корака после освежења наилазим на још једну праву реткост, камени крајпуташ са бројчаном ознаком километра. Таквих више нема много по земљи Србији, а пошто их Зоја обожава, морао сам да га сликам.
Према ауто путу се ређају плодне њиве пуне дугуљастих локви, ожиљака од последње поплаве, на овој страни до брда се одваја пут до Свете Петке у Корману, а затим следи тихи каменолом препун механизације. Нема живе душе, данас је Први мај, празник рада, требало би да су људи отишли на уранак. Осим једног дебелог бркатог чувара заваљеног у пластичну столицу, два лења запуштена пса испред њега и црвеног Фиће иза њега, није било никога. Слика за памћење. Једна од оних за које ми увек буде жао што је нисам направио. Прилазећи прашњавим путем, размишљао сам да ли да употребим фото апарат (јер каменоломи су забрањени за сликање) и како то да ме ови не примећују и гледају у супротну страну. На тихи звук укључивања апарата ситуација се променила у секунди: пси су скочили и потрчали према мени лајући као да терају самог ђавола, а чувар је само окренуо главу и почео да их псује, јер су га тргли из сањарења. Један од ретких дарова које имам је да се никада не плашим животиња, било да су опасне и крупне или не. Ваљда и даље имам поверења у закон Природе да ако не дираш неког, неће ни он тебе да напада. Ово важи за све, осим за највећег грабљивца – човека.
У следећем селу сам приметио да се дуж пута простире дугачка ручно рађена, али уредна ограда. У даљини се видео и мајстор који је клечећи стрпљиво заварује, обавијен димом и раштрканим варницама. Тек на половини ограде сам схватио да је направљена од жичаних конструкција војничког кревета, карактеристичних по малим федерима прикаченим за оквир. Генијално. Нисам одолео, морао сам да питам вариоца је ли ово његова измишљотина, а после потврдног одговора и шеретског осмеха и да га похвалим. Стижем до чувене раскрснице где је накада давно грађевинска инспекција срушила бесправно изграђени објекат неког баје, који је баш ту, на шпицу хтео да има кућу, без обзира што заклања поглед и угрожава саобраћај. Кућа је намерно срушена до пола (и данас се сећам полупаних сивих шљако-бетонских блокова) и тако остављена као опомена другима да се такве ствари не понове. Стајала је тако сигурно 20-30 година. А онда су дошли неки код којих за паре све може. Сада је тај баја изградио две велелепне кућерине на истом месту, а другу страну раскрснице дозидао вишеспратницама од голог бетона и блока, све у новопеченом маниру. Али зато је отворио у приземљу кафану „Боем“ и апотеку. Кад се посао разради и прилије још пара и силе, вероватно ће да их споји висећим мостовима. Инат у изворном облику.
На сву срећу, свет је измешан (ред меса, ред сланине), па после ружног увек мора да дође лепо и обрнуто, а онда све из почетка. Слике младог жита које се лелуја као неко дебело зелено море, усамљено дрво на ливади, плавичаста брда у измаглици, још понека лепа стара кућица (јер некада су све биле кућице, није било кућерина). На сред пута човек може да натрапа на искривљени саобраћајни знак који опомиње не само нацртаним симболом, него и својим положајем на средини коловоза, или на бандеру са прикаченом кошаркашком таблом поред које пролази пут, као бесконачно игралиште. Можда је други кош негде у Јагодини, ко зна. Ту негде полако улазим у Месну заједницу Илићево, само предграђе Крагујевца. Живот је овде приметно гушћи, одједном има света на све стране, Сунце упекло, диван дан. Никада нисам знао себе да частим неком ситницом, увек само идем право према циљу. У дворишту неке куће, на самом путу, шири се лепа башта кафанице, свира лагана музика, а једна дотерана снајка ноншалантно разбацује јастучиће по столицама и договара се са мужем нешто око набавке пића. Помислих у трену како не би било лоше да сад лежим као султан у хладу (поменуте) баште, опружен на гомили (поменутих) пуфнастих јастука, док ме кахвом и рахат-локумом служи (поменута снајка) најлепша ханума из харема, а њен (поменути) муж - евнух стоји у позадини, маше великом палмовом граном и изиграва поветарац. Још увек сам (блентавог погледа) држао наргиле у руци, када свега неколико кућа даље бацих поглед на човека који поправља ограду. Призор ми не би толико привукао пажњу да му камен није доносила ћерка, једна наочита и згодна Шумадинка, предивних плавих очију. Погледи су нам се срели на секунд и она спусти главу посрамљена тиме што обавља очигледно мушки посао, а није баш да изгара у томе. После две лепотице за редом, било ми је јасно да је Сунце баш упекло и да ми следи хладан туш, само нисам знао одакле.
У центру села, ту на раскрсници, као да је био мали вашар у току. Људи нешто купују, продају, договарају се, шта ли - тек у маси видех познато лице. „Па где си, Дацо, шта има?“ срдачно пружам руку и поздрављам се са једном нашом рођаком која стоји поред приколице са огромним овном. „Ју, Гоги, откуд ти овде, шта радиш, бре?“ У том моменту окреће се према мени мушкарац који је стајао корак-два даље и уместо њеног мужа Цакана ја угледах бата Дукија! То је сад једна мало компликованија прича за овако кратак текст, тек Дуле је најбољи пријатељ Цакана и Даце, све раде заједно. По селу се проносе аброви да баш све раде заједно и да је Дуле мало више најбољи пријатељ са женом свог најбољег друга, још од времена и пре него што га је напустила његова жена Јасмина и отишла у велики град (Баточину) и оставила са два нејака сина. Не знам има ли истине у овим причама, али Цакана тог дана нисам срео, иако је он Дацин муж, а не бата Дуки. „Били мало до пијаце, па пошто је невиђена гужва, свратили мало овде да видимо шта има.“ Некада смо се много чешће сретали, долазили су код нас на кафу и пивце, ја ишао код њих сваког Ускрса да печем прасе, али кеви мало досадила та тарапана, па све разјурила. Из тог времена је остало вечито зезање (на рачун моје кеве) како сеоске жене, иако обрасле густим крзном, све су уредно офарбане. И епизода када је Дуки у продавници добио батине од локалног момка наклоњеног ракији (напао га мучки, са леђа), па се после по суду терали.
Просто нисам могао да верујем да пролазим кроз парковски комплекс Илићево, где смо прошле године Мирко и ја шетали малу Стефану, моју сестричину. Па ја то већ у Крагујевцу, а нема ни 9 сати, Бог те молов'о. Нисам промашио мало, сат-два, него целих 4-5, више него што је трајала цела шетња! Шта ћу сад, „сирак тужни, без игђе икога“, „којем ћу се приволети царству?“ Рано ми је да идем код Мирка и Весне, рекао сам им тек у 1-2, где сад да убијем време, проћи ће ми цео дан? Још једна од мојих омиљених крилатица „плакаћу сутра“ (коју изговара Скарлет О'Хара у „Прохујало с вихором“) - савршено је одговарала мом расположењу. Идем код ујне, па куд пукло - да пукло. Јадна моја ујна није ни знала да ћу да јој банем у кућу, а врло вероватно да је отишла на пијацу или код деце. Како сам прилазио Лекиној бари, где ми живи родбина, ређале су се слике везане за весело детињство и летње распусте које сам овде проводио. Сећам се како би нам поподне ујак везивао удице, олово и пловак, паковао штапове и мамце, кукуруз и стари хлеб који би скупљао данима, воду и ужину, а онда све то стављао у дедин ловачки руксак, да чека сутрашње пецање. Будио би нас рано, пре зоре, увек смиреним, али одлучним гласом: „Ајде, Гојо, Мирко, ајде полако, треба да се крене, ајде устајте“. Колико год да нам је било тешко да отворимо очи пре Сунца, пецање смо волели више од свега и плашили се да не оде без нас ако будемо гњавили. Одрасли смо у фамилији где је дисциплина сматрана за обавезну врлину коју паметан човек треба да поседује, ако хоће нешто у животу да уради, па смо послушно као пачићи, тетурајући се, навлачили панталоне, дуксеве, чарапе и патике. До језера званог Шљункара није се баш лако стизало, возом до Лапова, па онда аутобусом један део и напокон остатак смо прелазили пешке. На крају блатњаве и зарасле стазе чекала нас је награда у виду „нашег“ места, а то сваки пецарош има - лично место за пецање. Јер сви мисле да баш ту риба најбоље гризе. Ујак прво побаца хлеб, док се ми полако распремимо и наместимо. Много стрпљења је имао са нама и никада ме није одвајао од свог сина. Увек би прво спремио нас, па тек онда себе, на крају, полако. Кратке руке и штапове сво надомештали тиме што загазимо дубоко у воду, а онда забацивање и - тајац. Најслађи је увек био онај моменат кад пловак први пут затрепери ширећи око себе кружне таласе, а онда одједном потоне дубоко, као да је отишао на другу страну света. „Малко сачекаш, па нагло трзнеш штап уназад, али не смеш слабо, неће риба да се закачи, а не смеш ни прејако, јер можеш да покидаш струну и све запетљаш негде у гране иза тебе“, брижно нас је годинама учио ујак, поштујући златна правила пецарошког заната, онако како их је он научио од свога оца, нашег деда Миливоја, ватреног ловца и риболовца.
Све то ми се изређало пред очима док сам гледао из даљине на железничку станицу Крагујевац, још увек пуну вагона и локомотива које стрпљиво чекају свој (никада тачан) возни ред. Дођем тако до великих силоса и Топољака, пољанчета оперваженог високим штркљастим тополама, где смо ишли на фудбал, надајући се да ћемо једног дана, као и сви дечаци, бити супер фудбалери, знати да жонглирамо, шевимо и дувамо као Џаја. Нико тада није маштао о парама, стварно је била важна само игра. Када смо порасли схватили смо брзо да је то све „више од игре“ и да у тој игри увек побеђују неки бољи играчи. Када сам се приближио кући, видим ујну педесетак метара даље како силази до контејнера и баца ђубре. Одлично, бар имам где да се сместим. Онда одједном решим да мало препречим пут и пођем споредним сокацима, поред старе продавнице. И ту на дашчаном зиду поред других, видим умрлицу мог ујака Жарка, као да ме звао да прођем туда. Као да је знао да мислим на њега и хтео да ми се јави и каже: „Где си сестрићу, лепо да ме се сетиш понекад“. А ја га се стварно сетим, исто као и деде и нане, често. Улепшали су ми детињство.
Мислио би човек да за ових преосталих двадесет метара до ујне нема шта да се још деси, али онда прођох поред неког човека који ми се учинио познатим. Иако немам обичај да салећем непознате људе, окретох се и назвах добар дан. „Ви се мене не сећате?“ упитах га, али уз најбољу вољу човек ме је испитивачки загледао жмиркајући очима, као да хоће да изоштри памћење. Брзо смо дошли до закључка да не зна ни он мене, а богами ни ја њега, јер сам га помешао са једним комшијом који живи ту близу. Он зна моју фамилију, чак и моју мајку, али мене не. Извиним му се, али он рече да му је баш драго да смо се упознали и што сам тако културан, непосредан и наочит (што би рекла Јелена „маркантан господин“). Ту се лепо поздрависмо и ја кренух према кући. Нисам одмакао ни два корака, кад зачух иза леђа његов глас: „Алал вера! Баш си прилика, имаш леђа као шифоњер! Свака ти част.“ Обојица се насмејасмо од срца и онда свако на своју страну.
Ујна Гоца је била потпуно затечена мојим доласком, али седосмо весели у двориште поред лимуновог дрвета, да попијемо кафицу на миру. Назвасмо буразера и онда он и ја прекројисмо план по ко зна који пут, па је на крају остало само да седим ту на месту и чекам, отприлике као „ти само нахрани свиње и ништа не дирај“. Тако је и било. Убрзо су дошли Весна и Мирко са малим Алексом и разместисмо се по дворишту. Братанац ми је једно дивно дете крупних и радозналих очију, тако плавих какве се ретко виђају. Поглед бистар, косица танка бебећа, плава и подигнута на темену у паперјасту кресту, као да су је наелектрисали чешљем. Нисам се трудио да лицитирам на кога ми више личи, то и није много важно (само да није црнче). Има очигледне црте и мајке и оца, леп, здрав, стамен, шта ћеш више. Читао сам негде да је природа то удесила тако да нарочито у прво време беба више личи на оца, како би га овај потпуно прихватио, без двоумљења. А после може да се метне на кога хоћеш, чак и на далеке претке по некој споредној линији.
Код мојих важи и даље правило да се ниједан оброк не пропушта, па иако је било већ касно за доручак, извуче ујна сто чуда из своје чаробне летње (к)ујне. Погостили се лепо, онда буразер и ја ошишали ограду, скупили лишће, па на крају посадили чемпрес који им је у Алексину част донела нека пријатељица. Пре тога је, наравно, уследило саветовање два инжењера где је најбоље место да се дрво посади, што због куће, што због жица и бандере, па после обимних консултација набодосмо једну тачку. Колики смо мајстори видећемо кад Алекса буде јурио сојке, за 15-20 година. Ако почне да пуца зид од куће, негде смо се сигурно зајебали. Све до ручка смо били вредни, радили нешто и успут причали о свему и свачему, као и увек када се сретнемо. Ујна ме ту непријатно изненадила. Видевши како нешто радим по дворишту, изашла на сред Истарске улице и из свег гласа почела да објављује кошилуку: „Ијууу, Гојо, код мајке у селу нећеш ништа да радиш, а овде дошао код брата па шишаш ограду, ијууу, сад ћу мајки да ти јавим, ихи-хи-хи-хи!“ И тако једно пет-шест пута док цела улица није могла да понови ову тврдњу у глас. Куд ћу, шта ћу, истрпим, то ми је казна, сигурно сам је заслужио. Тек се мало презнојисмо, стиже ручак, па и ту слатку обавезу завршисмо.
Пржи ова рерна одозго, чини ми се процврчах начисто. Упадосмо у Пунта, па до њихове куће часком, да видим како су се средили. Увек су имали лепог укуса да кућу направе топлим и пријатним местом, где год да су живели, па тако ни породична кућа Весниних није изузетак. Чак су урамили Миркову песму посвећену сину и моју цртану честитку, па их окачили изнад кревеца - сјајно, баш ми је било драго. После тога пређосмо у кућу поред, где је од бивше шупе Веснин брат Душан направио себи дом. Не сећам се да сам икада у животу био у тако веселом, храбро уређеном, шареном, а опет складно компонованом ентеријеру. Вођен својим осећајем за корисно и лепо, момак је сам направио уметничко дело и удобан амбијент. Боја има колико хоћеш, али све су дивне и све се слажу, а лепо их прати мобилијар и ситни детаљи као што су прекидачи, светиљке, посуде и разне декорације. Иако још све није завршено, делује као пријатна целина и место прављено с љубављу.
Увелико је било поподне када смо сви отишли до Прњавора, да Алекса види моје, кад већ они не долазе да обиђу њега. Зајапурио ми се братанац док смо стигли, све пурња, а онда наговорисмо Весну да му скине вишак гардеробе. Прогледа дете опет, па се малко поврати од врућине. Уз пуно галаме, весеља и преплитања у разговору, приведосмо и ово виђање крају, уз обавезно поздрављање и обећање да ћемо ускоро да дођемо једни код других. Да ли због умора или брзине, мој буразер се враћао у село још два пута, да покупи заборављене ствари, мученик. „Ко с децом спава, попишан се буди“ каже на ту тему стара пословица, али нека су они нама живи и здрави, па да се враћамо још хиљаду пута.
Алекси сам тутнуо неки еврић да му се нађе кад се замомчи и да се не брука кад први пут изведе девојку у посластичарницу Јадран, код чувеног Ћемала. Мене ако се сети некад, нека то буде за првомајски уранак, љуби га чича.
 |
| Уранак |
Коментари