За малобројне пријатеље који су били упућени у Зојину и моју нову летњу авантуру по имену „Пешке до Херцеговине“, вероватно ће бити разочарење када чују да смо акцију одложили до неке боље прилике. Толико смо се припремали и радовали да нам је ово пало као шамар будали, што би рекао мој пријатељ Гоги.
План је био да седнемо на аутобус и одвеземо се до Тјентишта, изађемо на Чемерном (код чесме са најхладнијом водом на свету целом) и одатле кренемо пешке до нашег села Горње Врбно. Сваког дана по 20 км, после трећег дана предах у мотелу Видиковац код Билеће, а онда још један дан до села. Не звучи нешто напорно овако говорећи, шта је 80 пишљивих километара за двоје окаљених табанаша какви смо ми? Све би то било на цветиће да није битног проблема: други и трећи дан је углавном пустош и нема места где бисмо обновили залихе хране и воде. Проблем хране смо решили тако што смо спаковали кило наполитанки (не оптерећују ранац, а дају енергију), али вода је остала нерешива енигма. Гледајући данима слике по интернету, напабирчио сам неколико кућа где бисмо клекли и молили за воду, па на крају, пуни добре воље и самопоуздања пљунусмо и на овај проблем. Све је напокон решено, карте купљене, воља непоколебљива.
Верујем да се наше припреме, нарочито у области комплетирања опреме, нису пуно разликовале од паковања експедиције на Каракорум, осим можда по цени. Године живота у овој климавој Србији научиле су нас да увек калкулишемо и пронађемо исту ствар, али за мање пара. За све оне који купују камп опрему у овом граду, не треба трошити речи колико је понуда мршава, али труд надомести све. Тако је Зоја добила најтоплију и најмању врећу за спавање (ја слабију), мој ранац је врхунац удобности и искоришћености простора (Зојин слабији), и једне и друге патике су храм издржљивости и удобности (иако купљене на распродаји као прошлогодишњи модели), а код подлога за врећу смо се „отворили“ и купили исте (неке двослојне). Шатор, перорез, двоглед, компас, батеријска лампа, то је била ветеранска опрема са првог пешачења по Шумадији. Не можеш да кренеш ни без свеће, игле и конца, завоја, газе, фластера, аспирина, спреја за повреде, мобилног, комплета мапа пешачке трасе, качкета, неколико конзерви, флашица воде, доста гаћа и чарапа, неколико мајица, шорцева, дукса и панталона за хладне ноћи. Е, сад пробај све то да напакујеш у два омања ранца, брале. Поподне пред полазак сам већ избацио доста ствари као „мање потребне“ и седео очајан крај нашег товара. Оног момента када сам ставио ову огромну мрцину на леђа, сва нервоза је нестала: тако је добро лежао, да је тежина била савршено распоређена, а ја сам га једва осећао на себи. Осмех ми се сам развукао по лицу.
Водећи рачуна о личним ограничењима: мојих 120 килограма телесне масе (ваљда су овај израз смислили због оваквих као ја - право теле), 46 година старости, болесној кичми и стопалима који све ово носе, нисам могао себи да дозволим и претежак ранац. Знао сам да ме после првих десетак километара већ иза кривине чекају жуљеви, болни табани и можда ојед, као награда за моје запуштено тело. Срећом, па на другом тасу ове личне ваге увек седе воља, издржљивост, расположење и снага, којих ми никада није мањкало у животу. Код моје ћерке ништа од поменутог није правило проблем. Тврдоглава, вољна, упорна, невероватно жилава и спремна за било какав подухват. 13 година, тело као Аватар, не верујем да постоји изазов који уз мотивисаност не би са лакоћом решила, увек и свуда. Рођена је да освоји Северни пол, Монт Еверест или пронађе Атлантиду и Нови свет, само ако постоје. Амазонка. Спартанка.
.....
Да сам седео један ред седишта напред, могао бих комотно да возим аутобус уместо мајстора, без проблема. Гледао сам напред кроз огромну шофершајбну, док су се брисачи аутобуса монотоно клатили у својој непрекидној окретној игри, лево – десно, лево – десно... Зоју је повремено хватао дремеж па јој је глава повремено клецала и брзо се враћала уназад. Онда би се мало тргла, погледала око себе и питала где смо. Када је била мала, могла је да се спакује на седиште, чак и попречно. Удостојила би ме само да јој придржавам главу или стопала. Сада је узалуд покушавала да угнезди своју високу и кракату фигуру, али јој у томе није помагала ни њена урођена акробатска савитљивост. У мојој глави се ројила права кошница од питања. Киша је пљуштала без намере да стане, а то је заиста представљало велики проблем за нас. Јакне ни кабанице нисмо носили, да не помињем спавање на мокрој земљи у брдским условима. Ноћ се развлачила споро као тесто и већ после тунела на Шаргану нестрпљиво сам очекивао гранични прелаз. Глуво доба ноћи, поспани цариници су лењо измилели из своје постаје и раштркали се, наизглед без циља, око нашег аутобуса. Док је један прегледао путни налог аутобуса, други је тркељисао пртљаг, а трећи се већ клатио међу нашим седиштима гледајући документа. За прелазак у Босну и Херцеговину је довољна лична карта, па је момак само бацио кратак поглед на моју и затражио пасош за Зоју. Наравно, нисам га понео мислећи да ја као отац гарантујем за њу својом личном картом и копијом крштенице. После разговора са полицајцем који је уследио, схватио сам озбиљност ситуације и његових речи: „Слушај, ја ћу те и пустити, али немаш среће, вечерас на босанској страни ради један зајебан, тај ће те вратити назад, сигурно!“
Нисам могао да верујем шта нам се дешава, а лепо ми је жена говорила да понесем пасош, можда затреба. Оно што нисам ни очекивао као могући проблем, показало се као главна препрека у нашем подухвату - глупи пасош. Чим је на њиховој граници, пар стотина метара даље, ушао у аутобус тај баја, одмах сам знао о чему ми је причао наш цариник. Стрељао је очима по аутобусу и мада није изгледао опако, његове енергичне покрете и грашке зноја на грубом лицу сам добро запамтио. „Немаш пасош за њу? Па како си мислио да пређе границу, јаране? Мора имат личну карту или неки званичан документ, пасош. Хај ви лепо да узмете своје ствари и у ону тамо кућицу.“
Каква кућица, јеботе, ми пошли у Врбно, шта прича овај? Пробао сам да објасним да као отац гарантујем лично, али за сваки случај ту ми је (негде у стварима) и копија крштенице. „Каква копија? Па бар да је оригинал. Не могу те пустит, нема...“ Није ту било свађе, човек је заиста био културан и радио свој посао како треба. Поред оволике трговине људима по земљама региона, његова је добра воља што је уопште хтео да разговара са мном. Да сам га којим случајем нешто бедно мољакао, сигурно бих изазвао гађење код њега, али ваљда је човек приметио да сам обичан простодушан и здраво упоран отац. Грашке зноја почеше да се сливају низ његов рошав врат док се он врпољио као на жеравици, гледајући около да ли га неко од колега гледа.
У моменту када је изгледало као да ће попустити, изненада се окрете према Зоји и упита је да ли сам ја стварно њен отац. Моја весела ћерка га је погледала право у очи, направила драмску паузу (током које сам ја више пута умро), а затим тихим и прилично килавим гласом процедила једно неубедљиво „Дааа“, као да се то подразумева. Нисам смео ни да је погледам од срамоте, али да смо били сами слатко бих је ухватио за онај њен танки вратић и протресао као Хомер Симпсон свог сина Барта. Цариник је на моменат зашкиљио као да проверава искреност њеног одговора, али је било јасно да му више ништа није јасно. Мој покушај да га подмитим Зојином здравственом књижицом само ми је донео патњу, јер сам наредних 15 минута покушавао да ископам свој ранац са дна гомиле у пртљажнику аутобуса. Извукао сам га некако, грозничаво почео да претурам по хиљаду и једном џепу не бих ли нашао копију крштенице и здравствену, па кад сам их напокон показао, човек је наставио да врти главом. „Знаш ли да можемо настрадат због овога, и ја и ти? Морају ти послат пасош хитно, докле оно рече да путујете?“ Да сам му сад изговорио реченицу која описује нашу авантуру, знам да би нас моментално депортовао не у Србију, него у Огњену земљу. „Идемо у Требиње...“ изговарам лаж гледајући кисело лице шофера, коме сам на почетку пута објаснио да излазимо на Чемерном и настављамо даље пешке. „Јооој шта ми ово радиш, настрадаћу због тебе. Идите право у Требиње и не мрдајте одатле док не дође пасош, чујеш ли?“ Обећао сам му све (осим подржавања геј параде у Београду) и срећан утрчао у аутобус, где су људи нервозно чекали расплет ове одисеје.
Остатак ноћи провео сам у магновењу. Цариник ми је јасно ставио до знања шта нас чека ако наиђемо на полицију, а добро сам знао да на овом путу не можемо да заобиђемо неколико сталних патрола у заседи. Ако би нам неко затражио документа, били бисмо сви заједно у чабру, а нас двоје бисмо још морали да се вратимо кући, о свом трошку. Да сиђемо на Чемерном? Да идемо право до Требиња? Нисам имао појма шта да радимо. Срце каже да, разум виче не. Наставио сам да гледам хипнотисано како се бела линија на средини пута смењује из пуне у испрекидану и тако у недоглед...
Киша је престала да пада још од уласка у Херцеговину и то ми је само отежавало избор. Бар да је и даље падала, не бих размишљао ни трен, наставили бисмо пут аутобусом, овако, шта му га знам. Прошли смо поред чувене ћуприје на Дрини која је лежала у сабласном мраку, као да је се стиде грађани Вишеграда. Неколико важних објеката разбацаних по падинама града је бљештало, само мост не. Последњи пут сам колима прелазио преко њега 2004, а пешке са породицом следеће године. Од тада сам га само немо посматрао из аутобуса и сећао се многих лепих догађаја у вези са њим. Моја породица је овде увек правила паузу на путу до Врбна и јела ћевапе или сладолед, гледајући из дебелог хлада терасе на камене лукове који израњају из зелене реке. Ту смо се Гоги и ја сликали крај табле са турским натписом на средини моста, па сам заборавио Жилетов качкет са избледелим натписом Циба-Геги. Ноћио сам крај овог моста, јео месни нарезак, фотографисао моје девојке, миловао углачани камен његове ограде... он је једини изданак мушког рода, поред мог оца, према коме сам увек осећао велику љубав и поштовање.
Аутобус се тромо успињао по серпентинама изнад Тјентишта и незаустављиво грабио ка врху, где би требало да буде наша почетна тачка пешачења и моменат одлуке. Призор који сам гледао био је нестваран: управо је свитало, а из мора густе и тешке магле извирривало је тек по неко стабло или врх планине у даљини, као да се ваљамо по белом мору. Сувозач (онај шофер од ноћас) се управо пробудио и трљајући лице подсећао возача да имају излаз на Чемерном. „Онај момак са ћерком, што су их изводили на граници“, објашњавао је колеги да се присети. У том моменту нисам ни размишљао, из мојих уста је само изашао одговор да ипак настављамо за Требиње. Пробао сам то да рационализујем и објасним Зоји зашто мислим да треба одустати, али била је неутешна. Нисам могао да убедим ни себе, а камоли њу. Њен тихи протест ми је натерао сузе на очи, али сам се претварао да их само трљам због умора, ништа више. Да је којим случајем почела да ме наговара или јадикује на глас, пукао бих истог трена и рекао мајстору да кочи у месту.
Вероватно смо обоје имали помрачење свести у тих десетак минута колико смо се љуљушкали кроз валовите и идиличне ливаде Чемерна прошаране понеком стеном или удаљеном кућом, тек, први пут у животу нисмо видели нашу чесму! Зоја је на силу затворила очи, а ја сам све до Билеће размишљао јесам ли погрешио или не. Упијао сам детаље терена и погледом тражио згодна места за ноћење, ретке куће или кафане где смо могли да предахнемо и напијемо се свеже воде, чак и аутобуске станице у случају да одустанемо. Све то сам касније (са одглумљеним ентузијазмом) пробао да препричам Зоји као утеху и припрему за следећу годину, али она је само ћутала и одсутно гледала кроз прозор као да то гледа последњи пут пред стрељање. Тај поглед ћу памтити до краја живота. И кајаћу се.
Тек када смо избили на Билећко језеро, напетост у стомаку ме је попустила и знао сам да сада нема повратка. Наш несуђени мотел Видиковац, где смо резервисали собу, беласао се на стени израслој из воде, а убрзо затим смо стигли и до кафане са најлепшом јагњетином испод сача. Пет километара касније махали смо аутобусу са Јасена, пртећи ранчеве на леђа и чило корачајући према Горњем Врбну. Ово парче пута смо знали напамет и није нам било тешко да га истабанамо, знајући да нас два-три километра даље очекује наша прелепа кућа Анђелића. Мало смо чак и запевали једну нашу пешачку поскочицу која је у тешким тренуцима знала да нас разгали и охрабри. Све је око нас било свеже и зелено, што је за овај део света крајње необична појава у сред лета. Види се да је цео претходни месец пљуштала киша, као и код нас у Београду. Да ли мало због туге или због толике влаге, тек нисам осетио жељно ишчекивани мирис вреса, пелина и осталог медитеранског биља посутог по камењару Херцеговине. Убрзо је иза брежуљка пред нама стидљиво провирила прво црква на Коњушици, а онда једна за другом, као печурке, неколико кућа нашег засеока.
Позната капија, стари орах и коначно кућа са улазом ушушканим у зеленило раскошне лозе и хладовину. Напокон на циљу, а једва и да смо пошли. Чудан је то осећај, као у чувеном научнофантастичном роману „Дина: пустињска планета“ где за то постоји израз „travel without moving“. Што би рекли Црногорци за своју авио компанију: „Сједиш, а летиш“. Ранчеви су већ лежали на земљи, а ми смо трчали почасни круг по дворишту, прелазећи радозналим очима преко познатог амбијента. Однекуд је из посла банула и комшиница Бела, зачуђена што нас види овако рано, долазак је био планиран тек за пет дана. Срдачно смо се изљубили, али нисмо хтели да је бринемо чињеницом да уопште немамо кључ од куће. Њега је требало да донесу остали и да дођу овде дан пре нас. Решили смо да бар ноћимо у нашем наранџастом шатору и тако дочекамо остатак породице који пристиже тек за неколико дана. Иако смо били неиспавани, умор још увек није имао праву тежину. Све нам је овде било интересантно, па смо као мала дечица завиривали по ћошковима пространог имања, јели сендвиче, пентрали се по дрвећу и крчили зарасле стазе до Чесама. Рано поподне пристигла је врућина, а са њом и слатка обамрлост тела. Прострли смо подлоге, изули се, прућили колико смо дуги и уз неколико вицева утонули у дремку. Касније смо опет планинарили мало до црквице на врху брда, јели наполитанке, пили воду са Томове чатрње, смејали се гледајући два мала црно-бела јагњета и напокон поставили наш шатор у подножју камене терасе иза куће. То вече је ромињала нека ситна кишица, као водена прашина Гостиљског водопада којом нас је ветар миловао по лицу. Шушнули смо се у своје драге вреће прибијени једно уз дуго, ћеретали, гледали велики бели Месец кроз гране старог ораха и чекали ћука да се јави. Уместо њега, дуго у ноћ су лајали сеоски пси, час одавде, час оданде, као да разговарају. Таман се једни смире, ето их са Буковице други и тако скоро до јутра. Онда смо се прикључили и нас двоје, смејући се као блесави псећем језику. Зоја је лепо приметила како сваки пас има своју мелодију и ритам лајања, готово да можеш да их препознаш. Дуго нисмо могли да заспимо, не толико од смеха колико од неких ситних крилатих бубица или мушица (Зоја све инсекте зове бува) које су досадно слетале на лице и руке. Пљуштале су пацке како бисмо се одбранили од ових напасти и тешили се чињеницом да је ипак боље трпети муве него змије. Једино је збуњен остао ћук и стрпљиво чекао своју прилику.
Можда је све ово само један од оних снова у којима се ствари не одвијају баш како бисмо ми хтели? Можда се пробудимо негде у близини Клињег језера, Автовца, Корићке јаме или Меке Груде? Склопи очи и надај се...
Како нам је све ишло друкчије од планираног, ни ову жељу нисмо баш добро уболи у шољицу: већ сутра ујутру смо стајали на аутобуској станици на Јасену и преузимали кључ од куће и Зојин пасош од возача по коме је то вредна Нића послала претходно вече. Брже од овог заиста није могло. Па добро, неколико дана само за нас двоје и није тако лоше, имајући у виду да од сада можемо да уживамо у удобности куће и топлих кревета.
Мада... јебеш живот без авантуре...
План је био да седнемо на аутобус и одвеземо се до Тјентишта, изађемо на Чемерном (код чесме са најхладнијом водом на свету целом) и одатле кренемо пешке до нашег села Горње Врбно. Сваког дана по 20 км, после трећег дана предах у мотелу Видиковац код Билеће, а онда још један дан до села. Не звучи нешто напорно овако говорећи, шта је 80 пишљивих километара за двоје окаљених табанаша какви смо ми? Све би то било на цветиће да није битног проблема: други и трећи дан је углавном пустош и нема места где бисмо обновили залихе хране и воде. Проблем хране смо решили тако што смо спаковали кило наполитанки (не оптерећују ранац, а дају енергију), али вода је остала нерешива енигма. Гледајући данима слике по интернету, напабирчио сам неколико кућа где бисмо клекли и молили за воду, па на крају, пуни добре воље и самопоуздања пљунусмо и на овај проблем. Све је напокон решено, карте купљене, воља непоколебљива.
Верујем да се наше припреме, нарочито у области комплетирања опреме, нису пуно разликовале од паковања експедиције на Каракорум, осим можда по цени. Године живота у овој климавој Србији научиле су нас да увек калкулишемо и пронађемо исту ствар, али за мање пара. За све оне који купују камп опрему у овом граду, не треба трошити речи колико је понуда мршава, али труд надомести све. Тако је Зоја добила најтоплију и најмању врећу за спавање (ја слабију), мој ранац је врхунац удобности и искоришћености простора (Зојин слабији), и једне и друге патике су храм издржљивости и удобности (иако купљене на распродаји као прошлогодишњи модели), а код подлога за врећу смо се „отворили“ и купили исте (неке двослојне). Шатор, перорез, двоглед, компас, батеријска лампа, то је била ветеранска опрема са првог пешачења по Шумадији. Не можеш да кренеш ни без свеће, игле и конца, завоја, газе, фластера, аспирина, спреја за повреде, мобилног, комплета мапа пешачке трасе, качкета, неколико конзерви, флашица воде, доста гаћа и чарапа, неколико мајица, шорцева, дукса и панталона за хладне ноћи. Е, сад пробај све то да напакујеш у два омања ранца, брале. Поподне пред полазак сам већ избацио доста ствари као „мање потребне“ и седео очајан крај нашег товара. Оног момента када сам ставио ову огромну мрцину на леђа, сва нервоза је нестала: тако је добро лежао, да је тежина била савршено распоређена, а ја сам га једва осећао на себи. Осмех ми се сам развукао по лицу.
Водећи рачуна о личним ограничењима: мојих 120 килограма телесне масе (ваљда су овај израз смислили због оваквих као ја - право теле), 46 година старости, болесној кичми и стопалима који све ово носе, нисам могао себи да дозволим и претежак ранац. Знао сам да ме после првих десетак километара већ иза кривине чекају жуљеви, болни табани и можда ојед, као награда за моје запуштено тело. Срећом, па на другом тасу ове личне ваге увек седе воља, издржљивост, расположење и снага, којих ми никада није мањкало у животу. Код моје ћерке ништа од поменутог није правило проблем. Тврдоглава, вољна, упорна, невероватно жилава и спремна за било какав подухват. 13 година, тело као Аватар, не верујем да постоји изазов који уз мотивисаност не би са лакоћом решила, увек и свуда. Рођена је да освоји Северни пол, Монт Еверест или пронађе Атлантиду и Нови свет, само ако постоје. Амазонка. Спартанка.
.....
Да сам седео један ред седишта напред, могао бих комотно да возим аутобус уместо мајстора, без проблема. Гледао сам напред кроз огромну шофершајбну, док су се брисачи аутобуса монотоно клатили у својој непрекидној окретној игри, лево – десно, лево – десно... Зоју је повремено хватао дремеж па јој је глава повремено клецала и брзо се враћала уназад. Онда би се мало тргла, погледала око себе и питала где смо. Када је била мала, могла је да се спакује на седиште, чак и попречно. Удостојила би ме само да јој придржавам главу или стопала. Сада је узалуд покушавала да угнезди своју високу и кракату фигуру, али јој у томе није помагала ни њена урођена акробатска савитљивост. У мојој глави се ројила права кошница од питања. Киша је пљуштала без намере да стане, а то је заиста представљало велики проблем за нас. Јакне ни кабанице нисмо носили, да не помињем спавање на мокрој земљи у брдским условима. Ноћ се развлачила споро као тесто и већ после тунела на Шаргану нестрпљиво сам очекивао гранични прелаз. Глуво доба ноћи, поспани цариници су лењо измилели из своје постаје и раштркали се, наизглед без циља, око нашег аутобуса. Док је један прегледао путни налог аутобуса, други је тркељисао пртљаг, а трећи се већ клатио међу нашим седиштима гледајући документа. За прелазак у Босну и Херцеговину је довољна лична карта, па је момак само бацио кратак поглед на моју и затражио пасош за Зоју. Наравно, нисам га понео мислећи да ја као отац гарантујем за њу својом личном картом и копијом крштенице. После разговора са полицајцем који је уследио, схватио сам озбиљност ситуације и његових речи: „Слушај, ја ћу те и пустити, али немаш среће, вечерас на босанској страни ради један зајебан, тај ће те вратити назад, сигурно!“
Нисам могао да верујем шта нам се дешава, а лепо ми је жена говорила да понесем пасош, можда затреба. Оно што нисам ни очекивао као могући проблем, показало се као главна препрека у нашем подухвату - глупи пасош. Чим је на њиховој граници, пар стотина метара даље, ушао у аутобус тај баја, одмах сам знао о чему ми је причао наш цариник. Стрељао је очима по аутобусу и мада није изгледао опако, његове енергичне покрете и грашке зноја на грубом лицу сам добро запамтио. „Немаш пасош за њу? Па како си мислио да пређе границу, јаране? Мора имат личну карту или неки званичан документ, пасош. Хај ви лепо да узмете своје ствари и у ону тамо кућицу.“
Каква кућица, јеботе, ми пошли у Врбно, шта прича овај? Пробао сам да објасним да као отац гарантујем лично, али за сваки случај ту ми је (негде у стварима) и копија крштенице. „Каква копија? Па бар да је оригинал. Не могу те пустит, нема...“ Није ту било свађе, човек је заиста био културан и радио свој посао како треба. Поред оволике трговине људима по земљама региона, његова је добра воља што је уопште хтео да разговара са мном. Да сам га којим случајем нешто бедно мољакао, сигурно бих изазвао гађење код њега, али ваљда је човек приметио да сам обичан простодушан и здраво упоран отац. Грашке зноја почеше да се сливају низ његов рошав врат док се он врпољио као на жеравици, гледајући около да ли га неко од колега гледа.
У моменту када је изгледало као да ће попустити, изненада се окрете према Зоји и упита је да ли сам ја стварно њен отац. Моја весела ћерка га је погледала право у очи, направила драмску паузу (током које сам ја више пута умро), а затим тихим и прилично килавим гласом процедила једно неубедљиво „Дааа“, као да се то подразумева. Нисам смео ни да је погледам од срамоте, али да смо били сами слатко бих је ухватио за онај њен танки вратић и протресао као Хомер Симпсон свог сина Барта. Цариник је на моменат зашкиљио као да проверава искреност њеног одговора, али је било јасно да му више ништа није јасно. Мој покушај да га подмитим Зојином здравственом књижицом само ми је донео патњу, јер сам наредних 15 минута покушавао да ископам свој ранац са дна гомиле у пртљажнику аутобуса. Извукао сам га некако, грозничаво почео да претурам по хиљаду и једном џепу не бих ли нашао копију крштенице и здравствену, па кад сам их напокон показао, човек је наставио да врти главом. „Знаш ли да можемо настрадат због овога, и ја и ти? Морају ти послат пасош хитно, докле оно рече да путујете?“ Да сам му сад изговорио реченицу која описује нашу авантуру, знам да би нас моментално депортовао не у Србију, него у Огњену земљу. „Идемо у Требиње...“ изговарам лаж гледајући кисело лице шофера, коме сам на почетку пута објаснио да излазимо на Чемерном и настављамо даље пешке. „Јооој шта ми ово радиш, настрадаћу због тебе. Идите право у Требиње и не мрдајте одатле док не дође пасош, чујеш ли?“ Обећао сам му све (осим подржавања геј параде у Београду) и срећан утрчао у аутобус, где су људи нервозно чекали расплет ове одисеје.
Остатак ноћи провео сам у магновењу. Цариник ми је јасно ставио до знања шта нас чека ако наиђемо на полицију, а добро сам знао да на овом путу не можемо да заобиђемо неколико сталних патрола у заседи. Ако би нам неко затражио документа, били бисмо сви заједно у чабру, а нас двоје бисмо још морали да се вратимо кући, о свом трошку. Да сиђемо на Чемерном? Да идемо право до Требиња? Нисам имао појма шта да радимо. Срце каже да, разум виче не. Наставио сам да гледам хипнотисано како се бела линија на средини пута смењује из пуне у испрекидану и тако у недоглед...
Киша је престала да пада још од уласка у Херцеговину и то ми је само отежавало избор. Бар да је и даље падала, не бих размишљао ни трен, наставили бисмо пут аутобусом, овако, шта му га знам. Прошли смо поред чувене ћуприје на Дрини која је лежала у сабласном мраку, као да је се стиде грађани Вишеграда. Неколико важних објеката разбацаних по падинама града је бљештало, само мост не. Последњи пут сам колима прелазио преко њега 2004, а пешке са породицом следеће године. Од тада сам га само немо посматрао из аутобуса и сећао се многих лепих догађаја у вези са њим. Моја породица је овде увек правила паузу на путу до Врбна и јела ћевапе или сладолед, гледајући из дебелог хлада терасе на камене лукове који израњају из зелене реке. Ту смо се Гоги и ја сликали крај табле са турским натписом на средини моста, па сам заборавио Жилетов качкет са избледелим натписом Циба-Геги. Ноћио сам крај овог моста, јео месни нарезак, фотографисао моје девојке, миловао углачани камен његове ограде... он је једини изданак мушког рода, поред мог оца, према коме сам увек осећао велику љубав и поштовање.
Аутобус се тромо успињао по серпентинама изнад Тјентишта и незаустављиво грабио ка врху, где би требало да буде наша почетна тачка пешачења и моменат одлуке. Призор који сам гледао био је нестваран: управо је свитало, а из мора густе и тешке магле извирривало је тек по неко стабло или врх планине у даљини, као да се ваљамо по белом мору. Сувозач (онај шофер од ноћас) се управо пробудио и трљајући лице подсећао возача да имају излаз на Чемерном. „Онај момак са ћерком, што су их изводили на граници“, објашњавао је колеги да се присети. У том моменту нисам ни размишљао, из мојих уста је само изашао одговор да ипак настављамо за Требиње. Пробао сам то да рационализујем и објасним Зоји зашто мислим да треба одустати, али била је неутешна. Нисам могао да убедим ни себе, а камоли њу. Њен тихи протест ми је натерао сузе на очи, али сам се претварао да их само трљам због умора, ништа више. Да је којим случајем почела да ме наговара или јадикује на глас, пукао бих истог трена и рекао мајстору да кочи у месту.
Вероватно смо обоје имали помрачење свести у тих десетак минута колико смо се љуљушкали кроз валовите и идиличне ливаде Чемерна прошаране понеком стеном или удаљеном кућом, тек, први пут у животу нисмо видели нашу чесму! Зоја је на силу затворила очи, а ја сам све до Билеће размишљао јесам ли погрешио или не. Упијао сам детаље терена и погледом тражио згодна места за ноћење, ретке куће или кафане где смо могли да предахнемо и напијемо се свеже воде, чак и аутобуске станице у случају да одустанемо. Све то сам касније (са одглумљеним ентузијазмом) пробао да препричам Зоји као утеху и припрему за следећу годину, али она је само ћутала и одсутно гледала кроз прозор као да то гледа последњи пут пред стрељање. Тај поглед ћу памтити до краја живота. И кајаћу се.
Тек када смо избили на Билећко језеро, напетост у стомаку ме је попустила и знао сам да сада нема повратка. Наш несуђени мотел Видиковац, где смо резервисали собу, беласао се на стени израслој из воде, а убрзо затим смо стигли и до кафане са најлепшом јагњетином испод сача. Пет километара касније махали смо аутобусу са Јасена, пртећи ранчеве на леђа и чило корачајући према Горњем Врбну. Ово парче пута смо знали напамет и није нам било тешко да га истабанамо, знајући да нас два-три километра даље очекује наша прелепа кућа Анђелића. Мало смо чак и запевали једну нашу пешачку поскочицу која је у тешким тренуцима знала да нас разгали и охрабри. Све је око нас било свеже и зелено, што је за овај део света крајње необична појава у сред лета. Види се да је цео претходни месец пљуштала киша, као и код нас у Београду. Да ли мало због туге или због толике влаге, тек нисам осетио жељно ишчекивани мирис вреса, пелина и осталог медитеранског биља посутог по камењару Херцеговине. Убрзо је иза брежуљка пред нама стидљиво провирила прво црква на Коњушици, а онда једна за другом, као печурке, неколико кућа нашег засеока.
Позната капија, стари орах и коначно кућа са улазом ушушканим у зеленило раскошне лозе и хладовину. Напокон на циљу, а једва и да смо пошли. Чудан је то осећај, као у чувеном научнофантастичном роману „Дина: пустињска планета“ где за то постоји израз „travel without moving“. Што би рекли Црногорци за своју авио компанију: „Сједиш, а летиш“. Ранчеви су већ лежали на земљи, а ми смо трчали почасни круг по дворишту, прелазећи радозналим очима преко познатог амбијента. Однекуд је из посла банула и комшиница Бела, зачуђена што нас види овако рано, долазак је био планиран тек за пет дана. Срдачно смо се изљубили, али нисмо хтели да је бринемо чињеницом да уопште немамо кључ од куће. Њега је требало да донесу остали и да дођу овде дан пре нас. Решили смо да бар ноћимо у нашем наранџастом шатору и тако дочекамо остатак породице који пристиже тек за неколико дана. Иако смо били неиспавани, умор још увек није имао праву тежину. Све нам је овде било интересантно, па смо као мала дечица завиривали по ћошковима пространог имања, јели сендвиче, пентрали се по дрвећу и крчили зарасле стазе до Чесама. Рано поподне пристигла је врућина, а са њом и слатка обамрлост тела. Прострли смо подлоге, изули се, прућили колико смо дуги и уз неколико вицева утонули у дремку. Касније смо опет планинарили мало до црквице на врху брда, јели наполитанке, пили воду са Томове чатрње, смејали се гледајући два мала црно-бела јагњета и напокон поставили наш шатор у подножју камене терасе иза куће. То вече је ромињала нека ситна кишица, као водена прашина Гостиљског водопада којом нас је ветар миловао по лицу. Шушнули смо се у своје драге вреће прибијени једно уз дуго, ћеретали, гледали велики бели Месец кроз гране старог ораха и чекали ћука да се јави. Уместо њега, дуго у ноћ су лајали сеоски пси, час одавде, час оданде, као да разговарају. Таман се једни смире, ето их са Буковице други и тако скоро до јутра. Онда смо се прикључили и нас двоје, смејући се као блесави псећем језику. Зоја је лепо приметила како сваки пас има своју мелодију и ритам лајања, готово да можеш да их препознаш. Дуго нисмо могли да заспимо, не толико од смеха колико од неких ситних крилатих бубица или мушица (Зоја све инсекте зове бува) које су досадно слетале на лице и руке. Пљуштале су пацке како бисмо се одбранили од ових напасти и тешили се чињеницом да је ипак боље трпети муве него змије. Једино је збуњен остао ћук и стрпљиво чекао своју прилику.
Можда је све ово само један од оних снова у којима се ствари не одвијају баш како бисмо ми хтели? Можда се пробудимо негде у близини Клињег језера, Автовца, Корићке јаме или Меке Груде? Склопи очи и надај се...
Како нам је све ишло друкчије од планираног, ни ову жељу нисмо баш добро уболи у шољицу: већ сутра ујутру смо стајали на аутобуској станици на Јасену и преузимали кључ од куће и Зојин пасош од возача по коме је то вредна Нића послала претходно вече. Брже од овог заиста није могло. Па добро, неколико дана само за нас двоје и није тако лоше, имајући у виду да од сада можемо да уживамо у удобности куће и топлих кревета.
Мада... јебеш живот без авантуре...
 |
| Херцеговина одмор |
Коментари