Лековита вода

Негде прошле године сам упознао Николу, бистрог, срдачног и живахног момка, упркос чињеници да у жучи има три камена величине ораха. Савете лекара да мора хитно на операцију игнорише, правдајући се да нема времена - ваља хранити породицу. Бол трпи мушки и стиснутих зуба, напорно радећи грађевинске послове и гутајући таблете против болова. Због тегоба које осећа после сваког оброка изгубио је 19 килограма, што за један организам, макар и млад, представља границу издрживости.

Вероватно би пристао и на пакт с ђаволом, само да не мора под нож. Ваљда му је зато ујакова реч о лековитој води дошла као проповед. Пролетос се вратио с посла један дан, спаковао фамилију у кола и – право на пут. Сналажљивом Шумадинцу није требало превише упутстава како стићи до тамо, више га је водила жеља за излечењем, него мапа. Наточи он балоне водом, врати се кући и поче свакодневно да пије по 3 литра, иако је препорука 2. Ко вели: „Од вишка глава не боли‟.

- Кунем ти се, овога ми крста, после дваес’ три дана све је престало да ме боли – и ту се брзо прекрсти да потврди свој исказ, док ми је објашњавао како је све било.

Отишао поново на преглед са осмехом, снимили га и… лекари у чуду. Камење је још ту, али сасвим се окрунило и смањило - сада већ долази у обзир и лакша интервенција помоћу сонди, без класичног сечења. Вратио му се апетит, а болове осети само после јутарње кафе. Планира да направи паузу, а онда опет по воду. Она му је, како каже, живот спасила.

Име Лаћислед као да је народски назив неке биљке за лечење жгаравице, а не име села у коме се налази извор лековите воде. Бушећи земљу и љуте стене на свом имању, у потрази за квалитетном водом, Томићи су је најзад пронашли. Однели узорке на анализу и добили одговор да је то једна од најчистијих изворских вода, веома богата минералима и стабилне структуре. Због тих својстава и лековитог дејства на људе, брзо је изашла на добар глас. Снага извора зауздана је чесмом и доступна је свима у било које доба, бесплатно.

Ово је био повод да сестри, са сличним проблемима као Никола, испричам све како сам чуо и прочитао. Убрзо се, ето среће, појавила могућност да нас заједнички другар одвезе тамо по воду. Једна лепа авантура била је у најави, иако ствари знају да се мало згусну преко мере.

………………..

Пинац је показивао знаке сумњичавости док сам му надахнуто објашњавао како може да споји две вожње и помогне мојим родитељима и сестри. Будући да је доста стар и изнемогао, мој добри Светозар више није у стању да се клацка аутобусом до села, па смо тако пролетос ангажовали нашег ортака да га превезе, заједно са стварима. Сличан план требало је остварити ове јесени, па нам се учинило згодним да поново замолимо Пинца за вожњу: прво до села Прњавор где би оставио моје родитеље, а затим до села Лаћислед, како би се наточила лековита вода за моју сестру.

Још један у низу четвртака, по мене кобних, одабран је за велики подухват. Све је изгледало једноставније док сам мислио да је извор негде у околини Краљева, међутим, у питању је био потез између Крушевца и Александровца, што значи да је требало укупно превалити преко 500 километара. Било је скоро сигурно да нам другар неће имати толико времена, али се он, чак и уз наше одговарање, решио да крене! Убедио нас је речима да је већ посећивао села у непосредној близини Лаћиследа. Шта смо друго могли, него сви да се потрпамо у ауто.

До Прњавора је било напето к’о у мидеру. Поред ћалета, кеве, Данице и мене, била је ту и живахна куца марке бишон. Упркос гужви расположење је цветало, смејали смо се и сећали неких лепших времена са почетка нашег дружења. Како смо отворили врата кола у селу, поиспадали смо напоље као кокице из шерпе.

Леп јесењи дан обасјавао је двориште и кућу, а ми се размилели по трави. Раније сам са породицом често долазио у Прњавор, али су се посете последњих година проредиле. Базајући између воћака и цвећа обилазио сам имање, застајући повремено за пипнем неки лист или сасушене смокве на гранама. Времена за губљење није било, па смо одмах после једног јачег доручка (кевин бурек с месом), запуцали даље, остављајући ћалета и кеву у селу.

Према јутарњим вестима у целој Србији је дан био савршен за вожњу, у то смо се уверили уживо. Кола су, попут неке галије на таласима, клизила по великим, благо заобљеним брдима, израњајући сваки пут у другом крајолику. Боже, како нам је лепа ова Шумадија! Хранили смо очи јесењим призорима  и лењо разговарали опијени топлином Сунца, застајући два-трипут да мало фотографишем. Журили смо, али желели да ова дивота што дуже траје. Негде испред Трстеника, вијугајући упоредо с Моравом, Пинац ми је обратио пажњу да је овде етно кућа Вилиндар. Нисам могао да одолим искушењу и ауто се опет зауставио.

- Е, Пинки, само две-три слике да направим – добацио сам му силазећи степеницама и губећи се у полумрачном лавиринту кафане.

Као одело кројено пет бројева веће, ресторан је био накрцан бројним старим предметима, скупљаним с љубављу, али у количини довољној за опремање бар неколико великих кафана. Иако доста натрпан, простор одише неком топлином старих времена и био сам просто зачаран овим кичастим изобиљем. Ресторан се састоји од неколико каскадних целина, разуђених по терасама и преплетених степеницама. Сваки крак води у неко ново царство. По доњим нивоима, прекривени танким слојем прашине, уснуло чаме ручно резбарене уникатне столице и столови од масивног дрвета осликане цветним мотивима. На све стране су огњишта, витрине, конопци, торбе, радио апарати, кантари, оклагије, препариране животиње, лавори, бицикли, осушени клипови кукуруза, тиквице, папричице и класови босиљка, пегле, шиваће машине, лутке, ћилими, плетене корпе, колевке, точкови, посуђе… и венци белог лука – биће да се и у овим крајевима плаше знаменитог српског вампира по имену Сава Савановић.

Кафицу касније наставили смо путовање, прошли Трстеник и на почетку Стопање се одвојили десно према селу које тражимо. Од овог момента у нашој комуникацији јавља се синдром Вавилона и сви покушаји да се разумно договоримо о правцу кретања, остали су јалови. Оно што сам ја видео на карти није се поклапало са визијом мог друга о романтичном крстарењу Србијом, а још мање са сестриним ставом да код сваке куће станемо и некога питамо како даље. Додатну збрку уносио је систем за навигацију са својим закаснелим обавештењима и очајним начином извртања мапе у реалном времену. Види се да је апликацију правио неки програмерски чудак опчињен технологијом, али са видним недостатком осећаја за практично.

Па добро, нисам знао да се овде налази манастир Руденица, иако знам да припада моравском стилу архитектуре. Нисам знао да постоје села Тулеш, Ратаје и Дашница, али је зато име Вражогрнци често коришћено као синоним забити, још из времена серије „Позориште у кући‟. Нема везе, докле год је Сунце подгревало наше расположење. Сценограф овде није жалио таленат и показао га је у свој раскоши, разбацујући слике обраних винограда, раштрканих стада, сеоских дворишта окићених цвећем, пушећих димњака и понеког сељака што поправља ограду. После безброј скретања и враћања успели смо безобразно да прођемо поред куће Пинчеве другарице (без јављања) и некако се стрмекнемо до главног пута за Лаћислед. Одавде је ваљда све јасно?

Иза велике дрвене капије са натписом МТД вода, на самом путу, крије се двориште са чесмом у средишту. Од запуштене качаре направљена је Кафана Стара и обогаћена традиционалним рустичним обележјима који употпуњују амбијент. Сада је то нов објекат у чијем ентеријеру доминирају стубови од стабла брезе и масивни намештај. Има доста импровизованих детаља и види се жеља градитеља да место обележи личним печатом, што је за сваку похвалу. Осим једног сељака на чесми, били смо једини посетиоци, па су нас домаћини љубазно дочекали и посветили нам пажњу. После кратког упутства лековита вода је била наточена и спакована у гепек, а од тог момента смо осетили велико задовољство обављеног посла. Решили смо да поседимо и предахнемо мало, можда уз понеки залогај.

Роштиљ у јеловнику било ког локала у Србији значи сигуран успех, па су се тог рецепта држали и овде. Ризикујући да звучим као размажено дериште, нисам хтео да наручим било шта са решетке, очекујући од конобарице да ми понуди нешто друго - у границама пристојности, разуме се.

- Имамо одличну јагњећу чорбу ако желите – добацивао је са другог краја баште газда заузет сређивањем папирологије. Женица је стидљиво потврдила и истог момента код мене угледала широки осмех.

- Е па, ја ћу онда једну јагњећу чорбу, ништа ми више не треба! Био сам коначно задовољан избором.

Храна је послужена у земљаним посудама, заједно са врућим сомунима, као да су ме питали. Чорба је била божанствена, што сам на растанку са домаћинима и рекао, уз све похвале.

- Свиђа вам се? То сам ја спремила. И остало. Уствари, ја сам овде куварица, конобарица, чистачица и газдарица, све у једном – рече она скромно, без трага хвалисања. Растали смо се срдачно, са надом да се не видимо последњи пут.

Иако смо у повратку имали прилике да се уверимо где смо све грешком забасали долазећи у Лаћислед, то нам није отворило очи. Дан је убрзано краћао, што сам пружањем руке са раширеним дланом измерио. Сенке су се развлачиле по пејзажу, а Сунце клонуло према заласку и бљештало нам у очи.

- Имамо још сат, сат ипо највише, онда ће мрак. Можемо преко Крушевца ауто путем да спичимо до Београда или да се вратимо куда смо и дошли – предложио сам, мислећи да се то подразумева.

Ипак, мој драги пријатељ Пинац по глави је правио сасвим друге комбинације. Тражио је неки планински пут од Трстеника до Крагујевца желећи да се нагледамо још неких лепих призора до куће. После више промашаја, чак и уз асистенцију групе мештана које смо питали, завршили смо на једном уском, али лепом асфалтираном путу, кривудајући кроз шумовиту котлину.

- Човече, јел примећујеш да нема ни једног аутомобила овде, само неки људи који се враћају из шетње? Мало је чудно… макар је пут добар.

Лагано смо се пели уз падине и хватали последње трагове светла. Таман кад смо избили на врх и угледали предивно небо разливено плавим и наранџастим тоновима, почео је макадам. Кривине су се умножавале баш као и непожељна комбинација гас-кочница, гас-кочница, што је полако почело да ми изазива мучнину.

- Пинце, ајд’ мало лакше, кеве ти, за 15 минута има сви да повраћамо – бунио сам се уз повремене заједљиве коментаре, што код мене говори о паду расположења.

Села су се појављивала ниоткуда, пут рачвао, мењао, понирао и израњао у шумама или ливадама, никад се не зна где. Није постојала шанса да проверимо где се тачно налазимо, али више није ни било важно. Монотони женски глас навигатора је, после дуже паузе, коначно најавио скретање. Отприлике је тада пао мрак напољу и - у мојој глави. Излазак из кола у сред планине није ми помогао, јер су на овом делу пута надомак Рековца стално тутњала возила, остављајући иза себе онај загушљиви смрад дима и бензина, од чега ми је било још горе.

Жао ми је што сам у магновењу, махом жмурећи, провео остатак пута - били су то предели вредни пажње. Чим сам ушао у кућу, по мојој интонацији и изгледу Нина је схватила да ме треба оставити на миру. Разговор може и сутра.

Све у свему, задатак је успешно обављен: родитељи одвезени, вода донесена, Србија упозната још мало боље и све то уз доста смеха, забаве и мало кукања – баш као на свакој прослави код нас. Ех, само да је још био неки пиштољ при руци, да се мало припуца, доживљај би био комплетан.

Слике: