Гојини закони

Уторак, човече. Или можда среда, шта знам. Један од безличних дана када мислиш да све тапка у месту и само чекаш да прођу и утопе се у забораву недељне мочваре. Али ови дани су жилави, не дају се и стално се батргају, поштено заслужујући своје осредње место и име. И на крају некако нађу начина да их запамтиш по неком шашавом детаљу, макар отприлике. Нешто као чичак закачен за џемпер. То су они дани када се ништа под милим богом не дешава. Све док се не деси.

Сто пута поновљена мантра „Данас се нећу нервирати“ тог уторка је звучала као да ће остварити свој потенцијал и уздићи ниво моје свести на неку вишу степеницу. Био сам фокусиран и стрпљив, уздржао сам се од већине псовки које бих у нормалној ситуацији испалио без размишљања, онако аутоматски. Све је било у реду до момента када се парче црног хлеба намазано пекмезом од шљива, ко зна како, једноставно стрмекнуло из моје руке и полетело ка пулту. Мислим, свестан сам да правим одличан хлеб, али да га јебеш, нема крила да лети.

То је онај фрагмент секунде који личи на успорени кадар у филму: комад хлеба пада из руке као брод приликом поринућа, лагано уз окретање почиње да тежи неумољивом загрљају са таласима (у мом случају са радном површином), очи ми се бече, обрве извијају гужвајући чело, вилица разглављује и отвара мрачну Али-Бабину пећину са нешто мање од 40 разбојника, а руке млатарају у безуспешном покушају да зауставе неизбежно. Сцена се завршава једним кратким „шљап“ праћених низом богохулних речи.

Ајде што сам запрљао своје стање нирване и природно урођену благост, него је парче хлеба пало право на папир исписан рецептом за кифлице с маслинама. Пад хлеба је, ипак, донекле био умекшан слојем пекмеза, јер како би иначе могло да падне намазано парче него филом на доле? Наравно, то није мењало чињеницу да ми треба нови комад хлеба и нови препис рецепта... навежбао сам писање као монах у Манасији.

Истог трена доживљавам епифанију, схватајући вечну истину отелотворену у Марфијевом закону: све што може да крене наопако, кренуће наопако. Генијалност тог исказа у мени је пробудила низ необичних догађаја које сам, боравећи сам по селу и брдима, имао прилике да искусим. Грозничаво сам смотао те кифлице с маслинама (али без маслина), једва чекајући слободан моменат да седнем и запишем цртице свог закона, по угледу на Марфијев.

Баш у час када је сладуњави мирис аниса и лимуна из кифлица почео да лелуја из куће, смирај дана је залазећим сунцем прошарао мекане летње облаке умотане око Леотара. Изнео сам баба Анетин црвени ибрик, поставио хоклицу и сипао себи чај од матичњака. Камен пред кућом био је још топао. Провирујући из густог лишћа одрине засађене пре мог рођења, тешки мускатни гроздови су се лагано њихали и певали ми успаванку. Има ли лепшег начина да човек заврши дан?

Оцртавајући дугачку сенку на папиру, као неки сунчани сат, наливперо ме је опомињало да се светлост ближи крају. Загледан у брда на хоризонту почео сам да пребирам по сећању и призивам чудне чланове свог закона:

1. Све док на пешачењу по брдима видиш крављу балегу, на добром си путу.

Изузетак 1: постоје краве које не знају где иду.

Изузетак 2: гледај да не згазиш у балегу.

2. Када се спремаш на велики пут и имаш утисак да си заборавио нешто важно код куће – сигурно јеси.

3. Не крећи у природу без воде и тоалет папира.

Изузетак: колико год тоалет папира да си понео, увек ће ти недостајати још један лист.

4. Временска прогноза нема везе, киша ће пасти кад падне.

5. Где год чујеш звоњаву чактара од добрих овчица и коза, ту чучи макар један љути херцеговачки овчар и чека баш тебе.
Потврда: иза идиличне капије коју хоћеш да сликаш, такође чека шарпланинац у заседи.

6. Ако ти треба много удараца да одсечеш грану, секира је тупа.

7. На шалтеру или каси: како се број људи испред тебе смањује, тако се продужава време чекања по човеку.

Потврда: било када да дођеш на ред, време је за паузу.

8. На купалишту непосредно око тебе се налазе само скрндељи. Лепота девојака пропорционално расте са удаљеношћу и то нема везе са диоптријом.

9. Ако на аутобусу који си пропустио не пише куда иде, сигурно је био твој.

Изузетак: ако је на аутобусу писало да иде у твом правцу, закаснио си.

10. Осе и пчеле се крију само у папучама које ниси проверио.

11. Врх брда је увек 500 метара изнад положаја који ти сагледаваш.

12. Број купина које си убрао одговара двоструком броју трнова у твојим рукама.

13. У које год удаљено село да крочиш, одговором на питање „Оклен си?“ мештани ће знати све о теби.

14. Када пре ручка побијеш све муве у кући, остало их је бар још пет.

15. Што дуже боравиш сам у брдима, силаском у град видиш све више лепих жена.

16. Када посечеш прст на руци, увек је то онај који највише користиш.

17. Не наседај на реторичко питање „може'л једна ракијица?“, у питању је непрегледни низ.

18. Када се купаш водом из канте, обавезно ти недостаје још једна чаша да испереш воду из ушију. 

Савет: престани да переш уши. 

19. Уколико је разговор са друге стране зида интересантан, сигурно га нећеш добро чути. Савршено се чују само непотребне глупости.

20. Када проспеш шафољ воде у којој си прао судове, обавезно преброј кашичице.

21. Ако не чујеш кључање чорбе или млека, савршено ћеш чути када почне да кипи.

22. Мишеви имају крила и све могу да дохвате.

23. Ако ти звучи да је нешто јефтино, ниси добро прерачунао валуту.

24. Од целог комплета тањира последњи ће се разбити онај који је оштећен од почетка.

25. Последњи залогај омиљене хране никада не завршава у устима, већ на штрокавом у поду.