Поменух једном у разговору са мојим другом Жекијем како никада нисам био у Сомбору, а још од војске наовамо слушам хвалоспеве о том маленом чуду од града. У доба Југославије словио је за најзеленије место и увек сам га замишљао управо тако - са улицама и кућама потопљеним у башту зелениша. Скочи Жељко кано љута гуја и озареног лица ми саопшти да је то градић заиста вредан пажње и једног добро организованог и студиозног обиласка, можда чак и у више наврата. Иако сам имао осећај нелагоде (као да сам изнудио овај излет), пао је договор да одемо на пут чим се намести нека згодна прилика.
Жекијева радионица у глави увек вредно проучава занимљива места за путовања и сходно томе производи детаљне пројекте. Као и увек, он је у позадини обавио огроман посао планирања, одабира најбољих локација, проналажења водича, удешавања и резервације термина, проучавања трасе и редоследа пута, све до избора ресторана и детаљног јеловника којим ћемо крунисати свако величанствено путешествије. Моје учешће у планирању се обично своди на потврђивање одговарајућег датума поласка, отприлике као дете од две године које пружи оцу руку за прелазак улице. Добио сам и фајл са детаљним описима знаменитих објеката у Сомбору, са све сликама Саве Стојкова, њиховог дичног суграђанина и чувеног сликара наиве. Чисто да имам нешто да глоцкам пре поласка.
Искрено, имао сам утисак да је Сомбор ближе Београду, али ме је први поглед на карту исправио. Има до тамо солидна три сата вожње, све онако лаганица, одговарајуће бачком штимунгу. Немам проблем с тим начином живота, свакако је примеренији човеку него ова сулуда јурњава за фатаморганом која упорно измиче. Сви нас убеђују да савремени живот управо тако требе да изгледа… нисам баш сигуран.
Није много прошло и већ смо се љуљушкали у колима. Свуда око нас клизили су равничарски предели брзином облака по небу, тако да смо имали довољно времена да се, уживајући у погледу, лепо испричамо и похватамо крајеве наших живота где смо стали прошли пут.
Следећи урођени осећај за простор који сваки добар путник треба да поседује, искрцали смо се на правом месту, код хотела Интернацион – мало скрајнуто од центра, али опет на дохват свега што је битно за видети и обићи пешке. Част да отвори ову нашу малу свечаност имао је Градски музеј, али свакако не пре 9 сати ујутру. У прави час да сркнемо нашу прву сомборску кафицу! Упркос шуњавом времену седели смо у башти кафеа који гледа баш на музеј и покушавали да снимимо све битне репере за повратак, отприлике као Ивица и Марица. На сред тог маленог трга уздизало се горостасно дрво одговарајуће крошње са стаблом на коме су биле приковане потковице, означавајући тако полазну тачку за фијакерашке туре. Ко не схвати, ту је и табла са информацијама.
Кустос музеја је била спремна за најављене госте, а с обзиром да смо били и једини посетиоци у овом јутарњем термину, имали смо привилегију да доживимо прави В.И.П. обилазак. Оваква камерна атмосфера нам је пријала свима, па смо наредни сат и мало јаче крстарили просторијама музеја запиткујући све што нас додатно интересује. Госпођа је била веома љубазна и издашна у подацима, не остављајући превише места за нашу радозналост. На самом почетку смо се сусрели са чувеним сомборским муралом – сунчаним сатом који испод самог бројчаника има бизарни натпис: „Један од ових ти је последњи.“ Поента је да никада не знаш који час је у питању…
Овај крај је богато налазиште археолошких трагова, од којих су нарочито познати ћупови са поклопцем, за посмртне остатке (неодољиво подсећају на печурке) и чувена црвенокоса богиња позамашне позадине, карактеристична за фигуре мајчинских атрибута тог времена. Интересантно, савремене жене су прво решиле да смршају и изгубе те физичке особине, а сада их надомештају вештачким путем. Шта ту не ваља?
После овога се у витринама ређају докази богатог историјског наслеђа из епохе Римског царства, Аустро-Угарске и напокон Краљевине Србије или боље рећи Југославије, ако ћемо бити заговорници универзалне теорије заједнице сложних народа у једној држави. Била је то велика идеја са почетка 20. века коју смо изгледа само ми Словени доживели изворно, а западни народи кроз колонизацију и пљачку остатка света. То су ове земље које данас слове за цивилизовани и културни свет високог животног стандарда и државног уређења, за разлику од нас варвара. Најболније од свега звучи када ову ноторну обману и извртање историје изговори било ко из наших редова, величајући друге, а приписујући нама искључиво лењост, лоповлук и глупост.
Омамљени музејским полумраком истетурали смо на светло дана и срели нашег новог водича Јелкицу Вујашковић. Нелагодно нам је признала да она није туристички водич, већ наставник историје и да се обрела на тој позицији као замена спреченој другарици. Било је симпатично чути је како полустидљиво ређа историјске податке о свим објектима поред којих пролазимо, показујући мањак рутине. Приметили смо њену трему и објаснили јој да смо дошли овде потпуно опуштено, са жељом да упознамо овај градић, нема потребе да њена улога буде строго службена. Остатак времена смо провели више као случајни посетиоци којима пријатељица показује свој родни град, а не изгубљени туристи. Пријало нам је њено друштво, иако и даље дамски уздржано. Овде су се сви чудили када им кажемо да групу чинимо само нас двојица, ваљда је то необичан захтев или им је можда жао да арче свој глас за мањину, шта знам. Макар би Војвођани требало да имају слуха за мањине.
Мада већински насељен српским живљем, Сомбор се кроз све наше саговорнике бранио од матице Србије и величао идеју вишенационалног састава, као и свој новцима купљен статус слободног града. У њиховим очима Југославија је наметнута творевина. Нисам чуо да исто мисле за Аусто-Угарску, ваљда су они много већа господа и нипошто окупатори. Живо ме интересује да ли би се иста идеја величала у Мађарској или Хрватској?
Сомбор је уствари једноставан за сналажење: сам центар је оивичен са четири венца (улице), названа по војводама из Првог рата, Бојовићу, Путнику, Мишићу и Степановићу. Интересантан је и податак да су поједине улице мало смакнуте како би разбиле јаке ветрове и ублажиле њихову силину. Цело место има један уснули и романтичан изглед, као да је у њему време заустављено у доба Лазе Костића, чија бронзана скулптура седи на једној од градских клупа и привлачи љубитеље селфија.
Гужва коју смо у јутрошњем доласку видели пролазећи кроз центар уствари је била Дечија пијаца на тргу Светог Тројства илити понародски на Ћелавом тргу. Био сам потпуно одушевљен идејом да се на централном градском тргу успостави овако интересантна и хумана идеја, вођена неколицином једноставних правила објављених на табли испод натписа. За скромне паре свако дете способно за самосталну продају може овде да дође и понуди своје старе књиге, играчке или бицикл и да се тако учи економисању од малих ногу. А ту је и дружење! Ко год да је ово смислио имао је практичне и ваљане разлоге, поздрављам.
У међувремену небо се потпуно озарило, улице напуниле расположеним светом и ми смо уз причу ходали ногу пред ногу главном пешачком штрафтом, загледајући све лепе призоре успут, а богами је била и понека добра снаша. Лепота малог града је у брижљиво сређеним кућама, складно помешаним са зеленилом, фонтанама, баштама и људима, показујући своју праву душу радозналом пролазнику. Иако смо било удубљени у обилазак и пажљиво слушали водича, све време нам је поглед привлачила раскошна зграда Жупаније, стрпљиво нас чекајући на самом крају шеталишта Краља Петра I.
Овде причу преузима кустос Милан Војнов, изузетно разговорљив и прпошни чичица младалачког држања и напуцан подацима. Али, за разлику од већине својих колега, овај је повремено из џепа извлачио по неку посластицу у виду забавне историје, незабележене у званичним књигама. Сасвим довољно да одржи пажњу слушаоца.
Увек сам замерао водичима што бесомучно набрајају дословце све значајне године битних догађаја, само њима знана имена локалних великаша, бројеве изгинулих синова или заробљених пушака и све сувопарне податке махом напабирчене из регионалне архиве. У реду, дошао сам да чујем и научим нешто о том месту, али има ли мало душе у тој причи? Мало зачина, да пресече службену статистику? Кажи ти мени како је монах илуминатор добављао пигмент лапис лазулија и пергаменте из Свете земље, колико је жена током своје владавине обрлатио обдарени жупан или како је слинаво Циганче појело хлеб за причест на крају Петровског поста, то ти мени кажи.
У самој капији Жупаније сачекало нас је велико платно панораме Сомбора, цртане руком нашег познатог архитекте Брана Јовина, пореклом одавде. Био је непревазиђени мајстор линије, са старинским осећајем за човекомерни детаљ, без кога би цртеж био само технички приказ. Град је приказан из птичије перспективе у топлим тоновима опеке, као и већина његових радова. Неопростива је штета што ово монументално дело није прописно осветљено и смештено на неком погоднијем месту, аутор је то свакако заслужио. Брана је умро пре неки дан, поздрав драгом колеги.
Најлепша од 200 просторија у овој палати свакако је велика свечана сала жупанијске скупштине, нагиздана од пода до плафона. У њој је смештено импозантно сликарско дело са представом Битке код Сенте, где су мачеве укрстили аустријска и турска војска. Куриозитет ове живописне слике представља огромно платно из једног дела и богато декорисани позлаћени рам, уз напомену да је слика наручена две године унапред и плаћена папрено. А испричао би наш драги водич још многу реч да га пред Жупанијом није нестрпљиво чекала једна група туриста већа од наше, каквих је тог дана био пун град.
Уласком у цркву Кармелићанског самостана човек се одмах смањи на величину бобовог зрна, што и јесте главна идеја сваке Цркве, иако они тврде како се ту велича грандиозност и уздизање божјег духа. Цврц Милојка! Христ нас није учио да се уздигнемо од других, осим врлином, а верујем да су тако говорили и свети људи других религија. Прерастајући суштину вере својим богатством, Црква је постала институција за себе, остављајући у другом плану изречене мудрости због којих су се људи управо окренули вери. Па ипак, са тачке где сам скрушено и понизно стајао, морам признати да је све изгледало дивно, нарочито витки витражи са представама светаца.
Опет један штрапац назад градском променадом, све до галерије Милана Коњовића, великана нашег сликарства. Студирање је прекинуо у раној фази, не дозволивши академизму да га формира како није желео. Његов велики експресионистички опус махом је обележен богатим колорима мртве природе, портрета и моћних пејзажа равнице. Све нам је ово стрпљиво и надахнуто објашњавала водич Федора Шарчански корачајући лагано кроз сликарске фазе овог уметника. Плодоносно стваралаштво и завештање великог броја радова омогућавају музеју да сваке године праве нову поставку и тако публици прикажу увек нешто ново, са изузетком неколицине стално приказаних бисера колекције.
Иако смо је позвали са нама у наставак обиласка Сомбора, Јелкица је то љубазно одбила због породичних обавеза и ту смо се срдачно растали. Сунце се већ упадљиво прибрало и растерало облаке иза кровова и по ћошковима града. Било је 13 сати и ми смо са нестрпљењем (али у хладу) очекивали фијакеристу Александра Антонића да сваки час дојезди са својом кочијом. Шипак би он дошао да фијакер није упорно вукла његова мезимица, риђокоса кобила Звездана. Ах, шта је то са Сомбором и црвенокосим лепотицама? У музеју једна богиња, овде друга робиња… као да су чули колико волим риђокосе.
И ето ти њега иза неког ћошка, готово нечујно искочи стасити Буњевац, кицошки накривљеног шешира довољног тек да покрије главу. Умекшаним покретима и говором, без журбе, улива поверење особе сигурне у оно што ради. Имао је да нас поведе у завршну шетњу сомборским венцима и он је здушно и веома пословно испунио свој задатак, оглашавајући се причом код сваког познатог објекта или догађаја вредног помена. Жеки и ја смо се са уживањем башкарили на задњем седишту опијени јунским сунцем, док су нас пролазници обилно фотографисали и смејали се. Хоћемо ли осванути сутра на Инстаграму, жив нисам… Током вожње Александар је неколико пута кратко и са наклоношћу позвао: „Звездана!“, бодрећи своју кобилу да издржи у напору тегљења три магарца већа од ње саме. У једном моменту нас је чак и почастила призором велике нужде, доказујући тако да то ипак раде и даме, а не само мушкарци. Нисмо јој замерили.
На самом ободу града, надомак гробља, посетили смо манастир светог архиђакона Стефана, до кога нас је водила дугачка стаза од опеке, оивичена дрворедима. Да је била жута, био би то пут за Оз. Можда смо малко и окаснили, што у овим крајевима не би требало да изазове забринутост, тек из цркве изрони нестрпљиви младић. И он је очекивао већу групу, видело се то по његовом разочарењу и чуђењу. Послушали смо причу о историјату манастира и људима заслужним за његово успостављање, али нам је у сећању остало благо незадовољство нашег домаћина. Иако на појединим местима оштећен због влаге, живопис у цркви изгледа лепо, а ваљда ће му и нови клима уређај нешто помоћи.
У хладу испред манастира чекао нас је фијакер и још једном повезао у дугачку вожњу ка супротном делу Сомбора, али овог пута значајно ван града. Ту негде на апатинском путу фијакериста је опет показао своју наклоност, али овог пута није била у питању Звездана, већ једна наочита снаша која је ужурбано прелазила пут тачно испред нас. Отмено, али са дозом шеретлука, дао јој је до знања да нема разлога журби, он не гази такве лепотице - показујући како се у оваквим ситуацијама понашају најбољи бећари и искусни швалери. Чини ми се да сам приметио благи осмех и на њеном лицу…
Ту смо негде прешли и речицу Мостонгу која је некада била значајно богатија водом, рибом и бродовима. Због мочварног земљишта и честих поплава претворена је у низ мањих канала и изгубила првобитни значај до те мере да уме и да пресуши. Ништа зато, направили су већи, бољи и лепши ток Великог бачког канала и на њему сместили градско купалиште „Штранд“ и нанизали неколико ресторана. Наш циљ је била чарда Андрић, где смо имали резервисан сто за ручак. Истина, појма нисмо имали чиме одавде да се вратимо до града, с обзиром да је идеја да нас фијакер чека звучала бесмислено. Предложио сам ноге, али је Жеки већ вртео неке друге варијанте по глави и само ми смуљао: „Ма, снаћи ћемо се некако, не секирај се.“ Знао сам да има план, али то није пешачење.
Било је више него очигледно да је време ручку, видели смо то по крцатој башти ресторана. Опеком поплочана, пространа тераса, стајала је на самом ободу канала, покривена огромним крошњама и још приде тендама, за сваки случај. Спуштајући се у каскадама према води, хладовина прошарана поподневним сунцем је откривала сву лепоту мирног амбијента. Тек негде у позадини се чуо пригушени жамор гостију преплетен са звецкањем тањира. Између великих украсних ћупова до нас се дискретно шуњао мирис специјалитета из кухиње. Сваким проласком конобара ваздух би се мало усковитлао и појачавао апетит.
У жељи да пробамо аутентичне залогаје овог краја, мој друг је већ уговорио јеловник и оставио тај податак као изненађење за мене. Седели смо потпуно релаксирани за малим столом издигнутим од остатка баште и уживали у савршеном моменту уз разговор и смех. Добро расположење је прожимало све посетиоце као епидемија, изазивајући код нас двојице мало зависти сваки пут када би некоме послужили оброк, јер били смо гладни као вукови. Сендвичи које смо понели на пут остали су in tacta, јер просто није било празног хода.
Ретко ми се дешава да не фотографишем неки леп детаљ, али предјело у виду мариниране деверике са реном и колутовима црног лука и лимуна није имало шансе да потраје толико да стане у кадар. Зато ваљда имамо изреку: „Ко не плати на мосту…“, тако да смо на казанче са рибљим паприкашем већ морали подоста да причекамо. Конобар који нас је примио и сместио већ се на самом почетку распитао коју рибу желимо и које љутине, како би јело што боље приближио нашем укусу. Иако се овде рибљи паприкаш традиционално служи са домаћим резанцима, није било препреке да се изнесе и корпица домаћег кукурузног и пшеничног хлеба. Нисам претерани љубитељ куваних рибљих ђаконија, али сам искрено уживао у понуди и добро се погостио. Први поглед на наше издашно казанче јасно ми је дао до знања да све то не могу појести два нормална дебељка и био сам потпуно у праву. Дуго смо још причали и тада је почела да нас обузима дремљивост. Било је време за покрет.
Већ је било удешено да нас покупи такси и одвезе назад до центра града где смо паркирали ауто. Имали смо довољно времена да још мало прокрстаримо по овом делу Бачке и тако смо се упутили до Бачког Моноштора, све док нисмо дошли до ивице специјалног резервата природе Горње Подунавље. Негде у близини се чуло пушкарање ловаца из Хрватске (одмах преко пута), па се из предострожности нисмо превише задржавали на овом месту. Не би ваљало да се парк природе претвори у спомен парк. Добацили смо на кратко и до места названог Бездан, иако нисмо били сигурни да ли смо га уопште нашли. Апсолутно је оправдало своје име.
На једном од бројних канала које смо прелазили видели смо групу од десетак клинаца како са мостића скачу у воду тражећи освежење и добру забаву. Около су лежали њихови разбацани бициклови (како би они то рекли) и ранчеви, а до нас стизали звуци раздрагане младости. Прави начин да се путници испрате и запамте диван дан.
Жекијева радионица у глави увек вредно проучава занимљива места за путовања и сходно томе производи детаљне пројекте. Као и увек, он је у позадини обавио огроман посао планирања, одабира најбољих локација, проналажења водича, удешавања и резервације термина, проучавања трасе и редоследа пута, све до избора ресторана и детаљног јеловника којим ћемо крунисати свако величанствено путешествије. Моје учешће у планирању се обично своди на потврђивање одговарајућег датума поласка, отприлике као дете од две године које пружи оцу руку за прелазак улице. Добио сам и фајл са детаљним описима знаменитих објеката у Сомбору, са све сликама Саве Стојкова, њиховог дичног суграђанина и чувеног сликара наиве. Чисто да имам нешто да глоцкам пре поласка.
Искрено, имао сам утисак да је Сомбор ближе Београду, али ме је први поглед на карту исправио. Има до тамо солидна три сата вожње, све онако лаганица, одговарајуће бачком штимунгу. Немам проблем с тим начином живота, свакако је примеренији човеку него ова сулуда јурњава за фатаморганом која упорно измиче. Сви нас убеђују да савремени живот управо тако требе да изгледа… нисам баш сигуран.
Није много прошло и већ смо се љуљушкали у колима. Свуда око нас клизили су равничарски предели брзином облака по небу, тако да смо имали довољно времена да се, уживајући у погледу, лепо испричамо и похватамо крајеве наших живота где смо стали прошли пут.
Следећи урођени осећај за простор који сваки добар путник треба да поседује, искрцали смо се на правом месту, код хотела Интернацион – мало скрајнуто од центра, али опет на дохват свега што је битно за видети и обићи пешке. Част да отвори ову нашу малу свечаност имао је Градски музеј, али свакако не пре 9 сати ујутру. У прави час да сркнемо нашу прву сомборску кафицу! Упркос шуњавом времену седели смо у башти кафеа који гледа баш на музеј и покушавали да снимимо све битне репере за повратак, отприлике као Ивица и Марица. На сред тог маленог трга уздизало се горостасно дрво одговарајуће крошње са стаблом на коме су биле приковане потковице, означавајући тако полазну тачку за фијакерашке туре. Ко не схвати, ту је и табла са информацијама.
Кустос музеја је била спремна за најављене госте, а с обзиром да смо били и једини посетиоци у овом јутарњем термину, имали смо привилегију да доживимо прави В.И.П. обилазак. Оваква камерна атмосфера нам је пријала свима, па смо наредни сат и мало јаче крстарили просторијама музеја запиткујући све што нас додатно интересује. Госпођа је била веома љубазна и издашна у подацима, не остављајући превише места за нашу радозналост. На самом почетку смо се сусрели са чувеним сомборским муралом – сунчаним сатом који испод самог бројчаника има бизарни натпис: „Један од ових ти је последњи.“ Поента је да никада не знаш који час је у питању…
Овај крај је богато налазиште археолошких трагова, од којих су нарочито познати ћупови са поклопцем, за посмртне остатке (неодољиво подсећају на печурке) и чувена црвенокоса богиња позамашне позадине, карактеристична за фигуре мајчинских атрибута тог времена. Интересантно, савремене жене су прво решиле да смршају и изгубе те физичке особине, а сада их надомештају вештачким путем. Шта ту не ваља?
После овога се у витринама ређају докази богатог историјског наслеђа из епохе Римског царства, Аустро-Угарске и напокон Краљевине Србије или боље рећи Југославије, ако ћемо бити заговорници универзалне теорије заједнице сложних народа у једној држави. Била је то велика идеја са почетка 20. века коју смо изгледа само ми Словени доживели изворно, а западни народи кроз колонизацију и пљачку остатка света. То су ове земље које данас слове за цивилизовани и културни свет високог животног стандарда и државног уређења, за разлику од нас варвара. Најболније од свега звучи када ову ноторну обману и извртање историје изговори било ко из наших редова, величајући друге, а приписујући нама искључиво лењост, лоповлук и глупост.
Омамљени музејским полумраком истетурали смо на светло дана и срели нашег новог водича Јелкицу Вујашковић. Нелагодно нам је признала да она није туристички водич, већ наставник историје и да се обрела на тој позицији као замена спреченој другарици. Било је симпатично чути је како полустидљиво ређа историјске податке о свим објектима поред којих пролазимо, показујући мањак рутине. Приметили смо њену трему и објаснили јој да смо дошли овде потпуно опуштено, са жељом да упознамо овај градић, нема потребе да њена улога буде строго службена. Остатак времена смо провели више као случајни посетиоци којима пријатељица показује свој родни град, а не изгубљени туристи. Пријало нам је њено друштво, иако и даље дамски уздржано. Овде су се сви чудили када им кажемо да групу чинимо само нас двојица, ваљда је то необичан захтев или им је можда жао да арче свој глас за мањину, шта знам. Макар би Војвођани требало да имају слуха за мањине.
Мада већински насељен српским живљем, Сомбор се кроз све наше саговорнике бранио од матице Србије и величао идеју вишенационалног састава, као и свој новцима купљен статус слободног града. У њиховим очима Југославија је наметнута творевина. Нисам чуо да исто мисле за Аусто-Угарску, ваљда су они много већа господа и нипошто окупатори. Живо ме интересује да ли би се иста идеја величала у Мађарској или Хрватској?
Сомбор је уствари једноставан за сналажење: сам центар је оивичен са четири венца (улице), названа по војводама из Првог рата, Бојовићу, Путнику, Мишићу и Степановићу. Интересантан је и податак да су поједине улице мало смакнуте како би разбиле јаке ветрове и ублажиле њихову силину. Цело место има један уснули и романтичан изглед, као да је у њему време заустављено у доба Лазе Костића, чија бронзана скулптура седи на једној од градских клупа и привлачи љубитеље селфија.
Гужва коју смо у јутрошњем доласку видели пролазећи кроз центар уствари је била Дечија пијаца на тргу Светог Тројства илити понародски на Ћелавом тргу. Био сам потпуно одушевљен идејом да се на централном градском тргу успостави овако интересантна и хумана идеја, вођена неколицином једноставних правила објављених на табли испод натписа. За скромне паре свако дете способно за самосталну продају може овде да дође и понуди своје старе књиге, играчке или бицикл и да се тако учи економисању од малих ногу. А ту је и дружење! Ко год да је ово смислио имао је практичне и ваљане разлоге, поздрављам.
У међувремену небо се потпуно озарило, улице напуниле расположеним светом и ми смо уз причу ходали ногу пред ногу главном пешачком штрафтом, загледајући све лепе призоре успут, а богами је била и понека добра снаша. Лепота малог града је у брижљиво сређеним кућама, складно помешаним са зеленилом, фонтанама, баштама и људима, показујући своју праву душу радозналом пролазнику. Иако смо било удубљени у обилазак и пажљиво слушали водича, све време нам је поглед привлачила раскошна зграда Жупаније, стрпљиво нас чекајући на самом крају шеталишта Краља Петра I.
Овде причу преузима кустос Милан Војнов, изузетно разговорљив и прпошни чичица младалачког држања и напуцан подацима. Али, за разлику од већине својих колега, овај је повремено из џепа извлачио по неку посластицу у виду забавне историје, незабележене у званичним књигама. Сасвим довољно да одржи пажњу слушаоца.
Увек сам замерао водичима што бесомучно набрајају дословце све значајне године битних догађаја, само њима знана имена локалних великаша, бројеве изгинулих синова или заробљених пушака и све сувопарне податке махом напабирчене из регионалне архиве. У реду, дошао сам да чујем и научим нешто о том месту, али има ли мало душе у тој причи? Мало зачина, да пресече службену статистику? Кажи ти мени како је монах илуминатор добављао пигмент лапис лазулија и пергаменте из Свете земље, колико је жена током своје владавине обрлатио обдарени жупан или како је слинаво Циганче појело хлеб за причест на крају Петровског поста, то ти мени кажи.
У самој капији Жупаније сачекало нас је велико платно панораме Сомбора, цртане руком нашег познатог архитекте Брана Јовина, пореклом одавде. Био је непревазиђени мајстор линије, са старинским осећајем за човекомерни детаљ, без кога би цртеж био само технички приказ. Град је приказан из птичије перспективе у топлим тоновима опеке, као и већина његових радова. Неопростива је штета што ово монументално дело није прописно осветљено и смештено на неком погоднијем месту, аутор је то свакако заслужио. Брана је умро пре неки дан, поздрав драгом колеги.
Најлепша од 200 просторија у овој палати свакако је велика свечана сала жупанијске скупштине, нагиздана од пода до плафона. У њој је смештено импозантно сликарско дело са представом Битке код Сенте, где су мачеве укрстили аустријска и турска војска. Куриозитет ове живописне слике представља огромно платно из једног дела и богато декорисани позлаћени рам, уз напомену да је слика наручена две године унапред и плаћена папрено. А испричао би наш драги водич још многу реч да га пред Жупанијом није нестрпљиво чекала једна група туриста већа од наше, каквих је тог дана био пун град.
Уласком у цркву Кармелићанског самостана човек се одмах смањи на величину бобовог зрна, што и јесте главна идеја сваке Цркве, иако они тврде како се ту велича грандиозност и уздизање божјег духа. Цврц Милојка! Христ нас није учио да се уздигнемо од других, осим врлином, а верујем да су тако говорили и свети људи других религија. Прерастајући суштину вере својим богатством, Црква је постала институција за себе, остављајући у другом плану изречене мудрости због којих су се људи управо окренули вери. Па ипак, са тачке где сам скрушено и понизно стајао, морам признати да је све изгледало дивно, нарочито витки витражи са представама светаца.
Опет један штрапац назад градском променадом, све до галерије Милана Коњовића, великана нашег сликарства. Студирање је прекинуо у раној фази, не дозволивши академизму да га формира како није желео. Његов велики експресионистички опус махом је обележен богатим колорима мртве природе, портрета и моћних пејзажа равнице. Све нам је ово стрпљиво и надахнуто објашњавала водич Федора Шарчански корачајући лагано кроз сликарске фазе овог уметника. Плодоносно стваралаштво и завештање великог броја радова омогућавају музеју да сваке године праве нову поставку и тако публици прикажу увек нешто ново, са изузетком неколицине стално приказаних бисера колекције.
Иако смо је позвали са нама у наставак обиласка Сомбора, Јелкица је то љубазно одбила због породичних обавеза и ту смо се срдачно растали. Сунце се већ упадљиво прибрало и растерало облаке иза кровова и по ћошковима града. Било је 13 сати и ми смо са нестрпљењем (али у хладу) очекивали фијакеристу Александра Антонића да сваки час дојезди са својом кочијом. Шипак би он дошао да фијакер није упорно вукла његова мезимица, риђокоса кобила Звездана. Ах, шта је то са Сомбором и црвенокосим лепотицама? У музеју једна богиња, овде друга робиња… као да су чули колико волим риђокосе.
И ето ти њега иза неког ћошка, готово нечујно искочи стасити Буњевац, кицошки накривљеног шешира довољног тек да покрије главу. Умекшаним покретима и говором, без журбе, улива поверење особе сигурне у оно што ради. Имао је да нас поведе у завршну шетњу сомборским венцима и он је здушно и веома пословно испунио свој задатак, оглашавајући се причом код сваког познатог објекта или догађаја вредног помена. Жеки и ја смо се са уживањем башкарили на задњем седишту опијени јунским сунцем, док су нас пролазници обилно фотографисали и смејали се. Хоћемо ли осванути сутра на Инстаграму, жив нисам… Током вожње Александар је неколико пута кратко и са наклоношћу позвао: „Звездана!“, бодрећи своју кобилу да издржи у напору тегљења три магарца већа од ње саме. У једном моменту нас је чак и почастила призором велике нужде, доказујући тако да то ипак раде и даме, а не само мушкарци. Нисмо јој замерили.
На самом ободу града, надомак гробља, посетили смо манастир светог архиђакона Стефана, до кога нас је водила дугачка стаза од опеке, оивичена дрворедима. Да је била жута, био би то пут за Оз. Можда смо малко и окаснили, што у овим крајевима не би требало да изазове забринутост, тек из цркве изрони нестрпљиви младић. И он је очекивао већу групу, видело се то по његовом разочарењу и чуђењу. Послушали смо причу о историјату манастира и људима заслужним за његово успостављање, али нам је у сећању остало благо незадовољство нашег домаћина. Иако на појединим местима оштећен због влаге, живопис у цркви изгледа лепо, а ваљда ће му и нови клима уређај нешто помоћи.
У хладу испред манастира чекао нас је фијакер и још једном повезао у дугачку вожњу ка супротном делу Сомбора, али овог пута значајно ван града. Ту негде на апатинском путу фијакериста је опет показао своју наклоност, али овог пута није била у питању Звездана, већ једна наочита снаша која је ужурбано прелазила пут тачно испред нас. Отмено, али са дозом шеретлука, дао јој је до знања да нема разлога журби, он не гази такве лепотице - показујући како се у оваквим ситуацијама понашају најбољи бећари и искусни швалери. Чини ми се да сам приметио благи осмех и на њеном лицу…
Ту смо негде прешли и речицу Мостонгу која је некада била значајно богатија водом, рибом и бродовима. Због мочварног земљишта и честих поплава претворена је у низ мањих канала и изгубила првобитни значај до те мере да уме и да пресуши. Ништа зато, направили су већи, бољи и лепши ток Великог бачког канала и на њему сместили градско купалиште „Штранд“ и нанизали неколико ресторана. Наш циљ је била чарда Андрић, где смо имали резервисан сто за ручак. Истина, појма нисмо имали чиме одавде да се вратимо до града, с обзиром да је идеја да нас фијакер чека звучала бесмислено. Предложио сам ноге, али је Жеки већ вртео неке друге варијанте по глави и само ми смуљао: „Ма, снаћи ћемо се некако, не секирај се.“ Знао сам да има план, али то није пешачење.
Било је више него очигледно да је време ручку, видели смо то по крцатој башти ресторана. Опеком поплочана, пространа тераса, стајала је на самом ободу канала, покривена огромним крошњама и још приде тендама, за сваки случај. Спуштајући се у каскадама према води, хладовина прошарана поподневним сунцем је откривала сву лепоту мирног амбијента. Тек негде у позадини се чуо пригушени жамор гостију преплетен са звецкањем тањира. Између великих украсних ћупова до нас се дискретно шуњао мирис специјалитета из кухиње. Сваким проласком конобара ваздух би се мало усковитлао и појачавао апетит.
У жељи да пробамо аутентичне залогаје овог краја, мој друг је већ уговорио јеловник и оставио тај податак као изненађење за мене. Седели смо потпуно релаксирани за малим столом издигнутим од остатка баште и уживали у савршеном моменту уз разговор и смех. Добро расположење је прожимало све посетиоце као епидемија, изазивајући код нас двојице мало зависти сваки пут када би некоме послужили оброк, јер били смо гладни као вукови. Сендвичи које смо понели на пут остали су in tacta, јер просто није било празног хода.
Ретко ми се дешава да не фотографишем неки леп детаљ, али предјело у виду мариниране деверике са реном и колутовима црног лука и лимуна није имало шансе да потраје толико да стане у кадар. Зато ваљда имамо изреку: „Ко не плати на мосту…“, тако да смо на казанче са рибљим паприкашем већ морали подоста да причекамо. Конобар који нас је примио и сместио већ се на самом почетку распитао коју рибу желимо и које љутине, како би јело што боље приближио нашем укусу. Иако се овде рибљи паприкаш традиционално служи са домаћим резанцима, није било препреке да се изнесе и корпица домаћег кукурузног и пшеничног хлеба. Нисам претерани љубитељ куваних рибљих ђаконија, али сам искрено уживао у понуди и добро се погостио. Први поглед на наше издашно казанче јасно ми је дао до знања да све то не могу појести два нормална дебељка и био сам потпуно у праву. Дуго смо још причали и тада је почела да нас обузима дремљивост. Било је време за покрет.
Већ је било удешено да нас покупи такси и одвезе назад до центра града где смо паркирали ауто. Имали смо довољно времена да још мало прокрстаримо по овом делу Бачке и тако смо се упутили до Бачког Моноштора, све док нисмо дошли до ивице специјалног резервата природе Горње Подунавље. Негде у близини се чуло пушкарање ловаца из Хрватске (одмах преко пута), па се из предострожности нисмо превише задржавали на овом месту. Не би ваљало да се парк природе претвори у спомен парк. Добацили смо на кратко и до места названог Бездан, иако нисмо били сигурни да ли смо га уопште нашли. Апсолутно је оправдало своје име.
На једном од бројних канала које смо прелазили видели смо групу од десетак клинаца како са мостића скачу у воду тражећи освежење и добру забаву. Около су лежали њихови разбацани бициклови (како би они то рекли) и ранчеви, а до нас стизали звуци раздрагане младости. Прави начин да се путници испрате и запамте диван дан.
Слике:
Коментари