Радозналост мојих ћерки и поплава свакаквих питања као што су: „Зашто човек не може да лети?“, „Значи Тито је навијао за Партизан?“, „Хоће и нас да удари нека комета?“ или „Што ја немам плаве очи?“, родила је идеју да једно вече седнемо и маштамо. Уствари смо хтели да замислимо како ће изгледати живот у будућности, да то све бацимо на папир, савијемо у ролну, запакујемо у неку металну кутију или теглу и запечатимо. Када дође тај дан о коме смо причали, Боже здравља што кажу наши стари, отворићемо кутију и прочитаћемо све што лупетали или озбиљно мислили о животу у будућности. Е, то је временска капсула, запис за времена која долазе.
Одредили смо годину 2050. онако одока, звучала нам је округло, довољно далеко, а опет и довољно близу да ми старији укућани (Нина и ја) можемо то да добацимо (86 година) и још једном седнемо са нашим ћеркама и смејемо се као некад. Мила ће тада имати 56 година, Зоја три мање, а њихова деца ће већ студирати, радити или чак имати своје потомке. Звучи као сасвим леп повод за један породични ручак и обиље врцавих коментара на рачун наше наивности или видовитости, никад се не зна. Наравно, да би се све ово остварило једног дана, ваља дочекати и преживети прво 21. децембар 2012. (календар Маја), а затим и све остале џомбасте датуме на путу дугом 40 година колико нас дели од отварања капсуле.
Случајно се стрефило да на папиру то вече остане записано тачно 40 кратких пророчанстава, па сам намерно додао још два, да не изгледа као нас је запосео неки мистични број. Наша ћерка Зоја већ неколико година има страхове од ликова који јој се ноћу причињавају (или их заиста види као на овој слици доле) и показује истанчани сензибилитет према спиритуалним појавама које нико од нас не види, а и Мила понекад говори о духовима који се 40 дана после смрти још увек врзмају око укућана умрлог као да не могу да се скрасе. Зато је у народу и присутан обичај да се покојнику даје 40 дана, младенци се славе у сећање на 40 римских војника жртвованих због тога што су примили хришћанску веру, Мојсије је 40 година провео као пастир, а наредних 40 предводећи свој народ на путу до обећане земље, Христ је 40 дана провео у пустињи без хране (па Ускршњи и Божићни пост трају толико), а богами се у Србији још увек води рачуна да се бебе не изводе напоље првих 40 дана живота...
Није уопште битно шта све пише на нашем папиру, битно је да га запакујемо и отворимо у будућности. Ако бисмо га читали сваког дана, изгубио би своју суштину, не би више био изненађење. Зато треба да будемо стрпљиви, да се у слатком ишчекивању радујемо далекој 2050. години... и да је не заборавимо.
Временска капсула није никаква нова измишљотина, постоји још од времена првих људи који су у леденим пећинама, током дугих зимских дана, угљеном осликавали зидове како би једнога дана њихови потомци учили о јуначким подвизима својих дедова. Како је стасала цивилизација, расли су и апетити владара да иза себе оставе знамење вредно својих освајања или да се додворе боговима за бољу жетву. Стари народи су немилице упошљавали стотине хиљада поданика да допреме гигантске блокове камена из далеких крајева, како би саградили степенице до неба и задивили потомке. Леонардо је направио заоставштину од непроцењиве вредности за цело човечанство, па се Ђоконда и данас мистично смешка милионима знатижељника. Фотографија је само један од начина да направимо отисак времена, са надом да ћемо у тишини старачке самоће пребирати по прашњавим кутијама и избледелим, крзавим сликама, тражећи драге људе и милујући њихове ликове. Деца ће у неверици гледати своје родитеље у давним временима када су били само деца у зарозаним хулахопкама, несташни ђаци или плесачи на подијуму неке дискотеке.
Е, зато временска капсула има магичну улогу да нас врати кроз време и освежи, насмеје, обрадује, изнедади, подсети, растужи... па и да изазове неку сузу. Вреди труда.
Одредили смо годину 2050. онако одока, звучала нам је округло, довољно далеко, а опет и довољно близу да ми старији укућани (Нина и ја) можемо то да добацимо (86 година) и још једном седнемо са нашим ћеркама и смејемо се као некад. Мила ће тада имати 56 година, Зоја три мање, а њихова деца ће већ студирати, радити или чак имати своје потомке. Звучи као сасвим леп повод за један породични ручак и обиље врцавих коментара на рачун наше наивности или видовитости, никад се не зна. Наравно, да би се све ово остварило једног дана, ваља дочекати и преживети прво 21. децембар 2012. (календар Маја), а затим и све остале џомбасте датуме на путу дугом 40 година колико нас дели од отварања капсуле.
Случајно се стрефило да на папиру то вече остане записано тачно 40 кратких пророчанстава, па сам намерно додао још два, да не изгледа као нас је запосео неки мистични број. Наша ћерка Зоја већ неколико година има страхове од ликова који јој се ноћу причињавају (или их заиста види као на овој слици доле) и показује истанчани сензибилитет према спиритуалним појавама које нико од нас не види, а и Мила понекад говори о духовима који се 40 дана после смрти још увек врзмају око укућана умрлог као да не могу да се скрасе. Зато је у народу и присутан обичај да се покојнику даје 40 дана, младенци се славе у сећање на 40 римских војника жртвованих због тога што су примили хришћанску веру, Мојсије је 40 година провео као пастир, а наредних 40 предводећи свој народ на путу до обећане земље, Христ је 40 дана провео у пустињи без хране (па Ускршњи и Божићни пост трају толико), а богами се у Србији још увек води рачуна да се бебе не изводе напоље првих 40 дана живота...
Није уопште битно шта све пише на нашем папиру, битно је да га запакујемо и отворимо у будућности. Ако бисмо га читали сваког дана, изгубио би своју суштину, не би више био изненађење. Зато треба да будемо стрпљиви, да се у слатком ишчекивању радујемо далекој 2050. години... и да је не заборавимо.
Временска капсула није никаква нова измишљотина, постоји још од времена првих људи који су у леденим пећинама, током дугих зимских дана, угљеном осликавали зидове како би једнога дана њихови потомци учили о јуначким подвизима својих дедова. Како је стасала цивилизација, расли су и апетити владара да иза себе оставе знамење вредно својих освајања или да се додворе боговима за бољу жетву. Стари народи су немилице упошљавали стотине хиљада поданика да допреме гигантске блокове камена из далеких крајева, како би саградили степенице до неба и задивили потомке. Леонардо је направио заоставштину од непроцењиве вредности за цело човечанство, па се Ђоконда и данас мистично смешка милионима знатижељника. Фотографија је само један од начина да направимо отисак времена, са надом да ћемо у тишини старачке самоће пребирати по прашњавим кутијама и избледелим, крзавим сликама, тражећи драге људе и милујући њихове ликове. Деца ће у неверици гледати своје родитеље у давним временима када су били само деца у зарозаним хулахопкама, несташни ђаци или плесачи на подијуму неке дискотеке.
Е, зато временска капсула има магичну улогу да нас врати кроз време и освежи, насмеје, обрадује, изнедади, подсети, растужи... па и да изазове неку сузу. Вреди труда.
Коментари
Dunja