Петак је дан када могу да преживим све, од напада главобоље, преко цепања дрва па све до вожења кола на поправку (што је за мене потпуни слом нерава). Неколико пута су ми се заломиле баш ружне ствари на тај дан, али казне сам поднео мушки, са осмехом број пет на лицу. Буде ми некако лакше када знам да следи викенд, па макар и напакован обавезама око одласка на пијацу (то баш волим), спремања неког славља, враћања гајбица и тегли мојој кеви, приватног посла или замене сијалица по кући.
Други Божић (како то рече ђакон Ненад пре неки дан када смо се договарали око свећења водице за Славу) ми је почео баш на цветиће. Нема много дана када човек у петој деценији живота устане, а да га ништа не боли. Канцеларија ми је била закључана па сам чекао у ходнику више од сат времена док се сплетом случајних околности није видело да нико осим мене неће ни доћи. Чудно је то, једини сам који на посао долази на време, али кључ од Маркетинга нисам заслужио. Нема везе, лепа прилика да се видим са старим друштвом два спрата испод и ту проведем остатак радног дана. Неколико пријатних кратких разговора, доста посла, а онда загушљиви ваздух почиње да ми жваће мозак и затвара очи. Мислио сам да ће ми шетња помоћи, али уз сав тај хистерични ветар напољу главобоља се само појачала. Ма нема везе, слушалице у уши, мало амбијенталне музике, бус, па кући.
Како је све много лепше када се човек врати у свој стан. Умијеш се, па се шушнеш у комфорну гардеробу, клопаш нешто и ћаскаш са фамилијом. Уствари, понајмање смо ћаскали. Клинке су гледале Чари, а Нића покушавала да се одмори пре вечерашњег одласка у биоскоп. Била је вредна и цео дан провела цуњајући по граду, само што је од овог шизофреничног ветра и она запатила главобољу. Мазнем неки кромпир и мало јагњетине, прогутам Кафетин и решен да устанем свеж и окрепљен за једно сат, стровалим се у наш драги кревет. Мммм, најбољи кревет на свету целом. Ствари се нису баш одвијале по сценарију, па ти устанем толико уморан, надут, смрвљен, нервозан и љут као да ме тукла чета размажене деце којој нисам хтео да купим сладолед. Онако нарогушен тумарам до купатила и мало се као спремим за излазак, а радо бих згромио неког, чини ми се. Током ових 16 година заједничког живота, Нина је скоро научила да распознаје моја (мхфрт78) комликована стања свести, па се искусно негде скрајне и ћути, док се ја мало не разблажим. Некако се искобељасмо из куће, а напољу ово чудо и даље фијуче, не престаје. Кеса ђубрета које сам понео да бацим сасвим је одговарала мом расположењу.
Док смо чекали на семафору (под углом од 60 степени низ смер дувања), са друге стране улице се појавила моја сестра у шетњи са веселом и увек расположеном куцом. Ту смо се мало распричали, помиловали свилено руно драге Мимице, узели се за руке и кренули даље. Бар смо почели да причамо.
Човек не мора да буде из Београда да би знао како да дође до неког великог тржног центра као што је Ушће: довољно је да прати реке насмејаних потрошача које се сливају са свих страна у једну тачку. Додуше, тако може да се зајебе и оде у Делту, али сасвим је свеједно. То што су људи весели на путу према молу и некако, али када се уђе унутра (мени је ово први пут) и виде хиљаде искежених лица, закључак се намеће сам - ово је уствари њихово светилиште. Колико год да ту има радњи, све су крцате, а добра зарада је гарантована свима који су смогли пара да закупе локал на овом престижном месту. Наивном посматрачу остаје само да закључи како је у питању велика хуманитарна акција, јер људи односе кесе са бомбастичним робним маркама као да се дели џабе. Није ни то страшно, али до ногу ме поражава горак утисак да људи хрле у овај аеродром да ту проведу своје слободно време. Као да на свету не постоји више ништа осим великих гламурозних продавница. Да се разумемо, волим и ја лепе ципеле или шољице за кафу, али не правим од тога религију.
Мало је овде људи наших година, ваљда их зато човек лако и примети. Видели смо драге пријатеље, чак и рођену ћерку са друштвом, пре него што смо (једва) пронашли салу за 3Д пројекције. Доста смо читали о дуго сниманом филму „Аватар“, Џејмса Камерона, који је пре 15-ак година расплакао милионе и зарадио милионе сагом о Титанику. Што се тиче научне фантастике, Нића и ја смо јин и јанг, тако да смо одлучили да одемо у биоскоп тек после оцене наше старије ћерке („екстра“). На сву нервозу која ми је и даље титрала у стомаку, надовезала се и најтоплија и најгоре проветрена биоскопска сала свих времена. Схватили смо то као бесплатан бонус третман у сауни, иако ме је ситница делила од одлуке да устанем и одем кући, јер ово буквално нисам могао да поднесем. Поражавајуће звучи одлука да је једино важна зарада (освежавајућа пића, кокице, наочаре...), а комфор посетилаца остављен да чека боља времена. После десетак минута непријатног презнојавања, мало смо се примирили, дочекали прве кадрове пројекције и ставили наочаре. Живот је заиста чудо.
Од овог момента па надаље, осмех са уста нису могли да ми скину ни хируршким путем, а последњи пут ми се то десило на пројекцији мог омиљеног „Господара прстенова“ и уводној сцени битке пет Армија. Тада сам (после филма) изјавио да не постоји више ништа што може да се измисли у свету покретних слика, то је крај. Како сам био глуп и кратковид!
Иако ће звучати као отрцана фраза, „Аватар“ не треба гледати само очима, потребно је стварно ући у тај имагинарни свет и препустити се бујици маште. 3Д пројекција свакако олакшава посматрачу да још интензивније удахне амбијент измишљене планете и осети лелујање сваке травке у кадру. Камерон је одувек био велики креативац, баш као Гауди, али је овим делом дефинитивно запечатио будућност визуелног доживљаја и кинематографије. Ванземаљски свет који је започео да ствара филмом „Амбис“ овде је издигао на ниво стварног, живог, опипљивог. Чак је и палета боја сведена на плаво зелене тонове, тако да све изгледа као неки свет на дну океана, па опет делује топло и пријатно. Једноставну причу носи снага идеје о хуманом и складном прожимању живог света на некој тамо планети где све пулсира. Сценографија и посебна технологија виртуелних камера дали су му одрешене руке да измашта и најситније детаље који са нашим светом немају ништа заједничко. Бар тако изгледа већини посетилаца. Нажалост, поред 3Д наочара, гледаоци овог филма морају да имају још нешто: осећај да су део живе природе. Какав парадокс да се од безличне масе потрошача и материјалиста очекује узвишена духовност, без које се овај филм своди тек на мешавину акције, фантастике и романтике.
Од мало људи који буду препознали праве атрибуте ове епске приче о суровости колонизације новог света, вечитој борби добра и зла, индустрије против природе, грамзивости против дарежљивости, тек шачица њих ће да схвати да у позадини стоје кулисе највеће америчке приче свих времена: сукоб каубоја и Индијанаца. Измишљени свет Навија је пресликан из живота и филозофије америчких домородаца који су били свесни чињенице да живе у свету позајмљеном од предака, да би га оставили својим потомцима. Свако друштво које живи у складу са природом неминовно је осуђено да понесе етикету дивљака и варвара од стране европске цивилизације којој, на велику жалост, припадамо и ми. Како објаснити данашњем човеку да наш културни образац у коме централно место заузимају новац, похлепа, сила и бахатост, уствари није у сагласју са мајком Земљом чији смо тренутни мали посетиоци. Тај невиђени комплекс ниже вредности и негативна селекција управо су нас и довели до момента када готово сви желе остварење великог сна: да се има и да се може. У нашем друштву једно дрво се посматра само као гомила дасака које могу да се добро продају, а не као жива ствар од које зависи наш живот.
На другој страни, надирућа технократија отелотворена у ликовима колонизатора са Земље (коју су упропастили, па траже нову), суровим и опробаним методама сеје геноцид зарад личног профита. Када се недужни становници матичне планете осмеле на отпор, следи најјача и најлицемернија изјава долазећих тирана: „на терор ћемо одговорити терором“. Каква невероватна сличност са званичном политиком Америке, „земље храбрих и слободних људи“. Долар је једина светиња у коју верују, све остало је неважно.
Нешто мање од три сата, чак и у овако загушљивој сали, уопште не изгледа заморно, нарочито како се филм ближи крају. Ређају се фантастични призори библијске борбе Давида против Голијата, у којој (на жалост само у нашој машти) побеђује снага воље и духовног бића над посрнулим потомцима Хомо еректуса. Главни женски лик Неитири нас је, својим јогунастим понашањем, толико подсетио на нашу млађу ћерку, да смо се једва уздржали од суза када смо у одјавној шпици прочитали да је глуми нека Зое.
Ово је филм који се обавезно мора гледати. Не толико због специјалних ефеката (који су потпуно у служби приче и добијају Оскара гарантовано), колико због тужне чињенице да је ово једина борба у којој су Индијанци победили каубоје. То се зове добар почетак.
Други Божић (како то рече ђакон Ненад пре неки дан када смо се договарали око свећења водице за Славу) ми је почео баш на цветиће. Нема много дана када човек у петој деценији живота устане, а да га ништа не боли. Канцеларија ми је била закључана па сам чекао у ходнику више од сат времена док се сплетом случајних околности није видело да нико осим мене неће ни доћи. Чудно је то, једини сам који на посао долази на време, али кључ од Маркетинга нисам заслужио. Нема везе, лепа прилика да се видим са старим друштвом два спрата испод и ту проведем остатак радног дана. Неколико пријатних кратких разговора, доста посла, а онда загушљиви ваздух почиње да ми жваће мозак и затвара очи. Мислио сам да ће ми шетња помоћи, али уз сав тај хистерични ветар напољу главобоља се само појачала. Ма нема везе, слушалице у уши, мало амбијенталне музике, бус, па кући.
Како је све много лепше када се човек врати у свој стан. Умијеш се, па се шушнеш у комфорну гардеробу, клопаш нешто и ћаскаш са фамилијом. Уствари, понајмање смо ћаскали. Клинке су гледале Чари, а Нића покушавала да се одмори пре вечерашњег одласка у биоскоп. Била је вредна и цео дан провела цуњајући по граду, само што је од овог шизофреничног ветра и она запатила главобољу. Мазнем неки кромпир и мало јагњетине, прогутам Кафетин и решен да устанем свеж и окрепљен за једно сат, стровалим се у наш драги кревет. Мммм, најбољи кревет на свету целом. Ствари се нису баш одвијале по сценарију, па ти устанем толико уморан, надут, смрвљен, нервозан и љут као да ме тукла чета размажене деце којој нисам хтео да купим сладолед. Онако нарогушен тумарам до купатила и мало се као спремим за излазак, а радо бих згромио неког, чини ми се. Током ових 16 година заједничког живота, Нина је скоро научила да распознаје моја (мхфрт78) комликована стања свести, па се искусно негде скрајне и ћути, док се ја мало не разблажим. Некако се искобељасмо из куће, а напољу ово чудо и даље фијуче, не престаје. Кеса ђубрета које сам понео да бацим сасвим је одговарала мом расположењу.
Док смо чекали на семафору (под углом од 60 степени низ смер дувања), са друге стране улице се појавила моја сестра у шетњи са веселом и увек расположеном куцом. Ту смо се мало распричали, помиловали свилено руно драге Мимице, узели се за руке и кренули даље. Бар смо почели да причамо.
Човек не мора да буде из Београда да би знао како да дође до неког великог тржног центра као што је Ушће: довољно је да прати реке насмејаних потрошача које се сливају са свих страна у једну тачку. Додуше, тако може да се зајебе и оде у Делту, али сасвим је свеједно. То што су људи весели на путу према молу и некако, али када се уђе унутра (мени је ово први пут) и виде хиљаде искежених лица, закључак се намеће сам - ово је уствари њихово светилиште. Колико год да ту има радњи, све су крцате, а добра зарада је гарантована свима који су смогли пара да закупе локал на овом престижном месту. Наивном посматрачу остаје само да закључи како је у питању велика хуманитарна акција, јер људи односе кесе са бомбастичним робним маркама као да се дели џабе. Није ни то страшно, али до ногу ме поражава горак утисак да људи хрле у овај аеродром да ту проведу своје слободно време. Као да на свету не постоји више ништа осим великих гламурозних продавница. Да се разумемо, волим и ја лепе ципеле или шољице за кафу, али не правим од тога религију.
Мало је овде људи наших година, ваљда их зато човек лако и примети. Видели смо драге пријатеље, чак и рођену ћерку са друштвом, пре него што смо (једва) пронашли салу за 3Д пројекције. Доста смо читали о дуго сниманом филму „Аватар“, Џејмса Камерона, који је пре 15-ак година расплакао милионе и зарадио милионе сагом о Титанику. Што се тиче научне фантастике, Нића и ја смо јин и јанг, тако да смо одлучили да одемо у биоскоп тек после оцене наше старије ћерке („екстра“). На сву нервозу која ми је и даље титрала у стомаку, надовезала се и најтоплија и најгоре проветрена биоскопска сала свих времена. Схватили смо то као бесплатан бонус третман у сауни, иако ме је ситница делила од одлуке да устанем и одем кући, јер ово буквално нисам могао да поднесем. Поражавајуће звучи одлука да је једино важна зарада (освежавајућа пића, кокице, наочаре...), а комфор посетилаца остављен да чека боља времена. После десетак минута непријатног презнојавања, мало смо се примирили, дочекали прве кадрове пројекције и ставили наочаре. Живот је заиста чудо.
Од овог момента па надаље, осмех са уста нису могли да ми скину ни хируршким путем, а последњи пут ми се то десило на пројекцији мог омиљеног „Господара прстенова“ и уводној сцени битке пет Армија. Тада сам (после филма) изјавио да не постоји више ништа што може да се измисли у свету покретних слика, то је крај. Како сам био глуп и кратковид!
Иако ће звучати као отрцана фраза, „Аватар“ не треба гледати само очима, потребно је стварно ући у тај имагинарни свет и препустити се бујици маште. 3Д пројекција свакако олакшава посматрачу да још интензивније удахне амбијент измишљене планете и осети лелујање сваке травке у кадру. Камерон је одувек био велики креативац, баш као Гауди, али је овим делом дефинитивно запечатио будућност визуелног доживљаја и кинематографије. Ванземаљски свет који је започео да ствара филмом „Амбис“ овде је издигао на ниво стварног, живог, опипљивог. Чак је и палета боја сведена на плаво зелене тонове, тако да све изгледа као неки свет на дну океана, па опет делује топло и пријатно. Једноставну причу носи снага идеје о хуманом и складном прожимању живог света на некој тамо планети где све пулсира. Сценографија и посебна технологија виртуелних камера дали су му одрешене руке да измашта и најситније детаље који са нашим светом немају ништа заједничко. Бар тако изгледа већини посетилаца. Нажалост, поред 3Д наочара, гледаоци овог филма морају да имају још нешто: осећај да су део живе природе. Какав парадокс да се од безличне масе потрошача и материјалиста очекује узвишена духовност, без које се овај филм своди тек на мешавину акције, фантастике и романтике.
Од мало људи који буду препознали праве атрибуте ове епске приче о суровости колонизације новог света, вечитој борби добра и зла, индустрије против природе, грамзивости против дарежљивости, тек шачица њих ће да схвати да у позадини стоје кулисе највеће америчке приче свих времена: сукоб каубоја и Индијанаца. Измишљени свет Навија је пресликан из живота и филозофије америчких домородаца који су били свесни чињенице да живе у свету позајмљеном од предака, да би га оставили својим потомцима. Свако друштво које живи у складу са природом неминовно је осуђено да понесе етикету дивљака и варвара од стране европске цивилизације којој, на велику жалост, припадамо и ми. Како објаснити данашњем човеку да наш културни образац у коме централно место заузимају новац, похлепа, сила и бахатост, уствари није у сагласју са мајком Земљом чији смо тренутни мали посетиоци. Тај невиђени комплекс ниже вредности и негативна селекција управо су нас и довели до момента када готово сви желе остварење великог сна: да се има и да се може. У нашем друштву једно дрво се посматра само као гомила дасака које могу да се добро продају, а не као жива ствар од које зависи наш живот.
На другој страни, надирућа технократија отелотворена у ликовима колонизатора са Земље (коју су упропастили, па траже нову), суровим и опробаним методама сеје геноцид зарад личног профита. Када се недужни становници матичне планете осмеле на отпор, следи најјача и најлицемернија изјава долазећих тирана: „на терор ћемо одговорити терором“. Каква невероватна сличност са званичном политиком Америке, „земље храбрих и слободних људи“. Долар је једина светиња у коју верују, све остало је неважно.
Нешто мање од три сата, чак и у овако загушљивој сали, уопште не изгледа заморно, нарочито како се филм ближи крају. Ређају се фантастични призори библијске борбе Давида против Голијата, у којој (на жалост само у нашој машти) побеђује снага воље и духовног бића над посрнулим потомцима Хомо еректуса. Главни женски лик Неитири нас је, својим јогунастим понашањем, толико подсетио на нашу млађу ћерку, да смо се једва уздржали од суза када смо у одјавној шпици прочитали да је глуми нека Зое.
Ово је филм који се обавезно мора гледати. Не толико због специјалних ефеката (који су потпуно у служби приче и добијају Оскара гарантовано), колико због тужне чињенице да је ово једина борба у којој су Индијанци победили каубоје. То се зове добар почетак.
Коментари