Mали предах пред ово захлађење смо искористили да скокнемо до села и мало се одморимо. Девојчице су отишле пре нас као претходница, да најаве окупљање наше мале и бучне породице и већ су биле тамо недељу дана. Схватили смо да би ваљало вратити их у матичну станицу пре него што баби поломе све мушкатле и уфлекају све столњаке (чији број тежи бесконачности). А и наше су ћерке, што јест – јест. Овога пута са њима је раније отишла и моја сестра, морам признати, право друштво за њих. Разлика у годинама између Данице и клинки готово да је неприметна, јер моја сестра и даље воли све на цветиће, обожава да вришти и верује у принчеве. Као што ми момци имамо дечачку фазу Петра Пана, тако и девојке негују чувену бајку о принцу на белом коњу. На жалост, добрим девојкама се чешће заломи неки коњ него принц, али и то је боље него жабац, патуљак или, не дај боже, просјак. Уствари, ми добри момци волимо жмурке, па нас је теже нахватати у свакодневном животу, много лакше у бајкама и урбаним легендама.
Време је било фантастично, као и природа; гостопримство као из старих приповедака, мафиши и шне-нокле тотално рушење, а хладно пиво је било награда за нас самосталне произвођаче роштиљских прехрамбених јединица, познатијих по имену ћевап и кобасица. Уствари, ја пиво не пијем готово никад, осим у моментима када поклекнем пред врелином ватрене стихије коју сам навикао да правим по принципу извиђачке логорске ватре. Девојке су фарбале точкове у дворишту, ја сам мало цепао дрва и роштиљао, Нина решавала судоку и правила чапрас-диван мојој кеви, а ћале неговао многобројне биљне културе по авлији. Пас, мачка и наше морско прасе су употпуњавали ову идилу, као и море шљива у позадини.
Наше обавезне шетње увек укључују Ваган – стари, добри и непресушни извор питке воде, смештен у долини нашег имања, и повратак кроз шљивар. С обзиром да смо исту трасу прешли онолико пута колико у току године чујете израз „тврдокорне флеке“, решии смо мало да зачинимо ово разгибавање. Уствари, Зоја и ја се спремамо током августа да идемо на једно пешачење од Београда до Крагујевца, одн. нашег села, са све спавањем и осталим радњама у природи. Е, зато смо у недељу нас двоје устали рано, спаковали по парче гибанице и кувани кукуруз, наточили воду, натукли качкете и кренули у пробну шетњу до суседног села и назад. Иде се пустим сеоским путем кроз њиве и шумарке, где осим неколико зечева који су упорно прескакали пут, никога не видите по цео дан. Мало смо процуњали по том Кијеву и схватили да је наш план да седнемо у локално кафанче и освежимо се, испао прилично глуп, јер дотична „Олуја“ – кафана са преноћиштем, ради од 17 до 24. Направили смо неколико снимака и кренули назад. На некој њиви у дебелом хладу прострли смо шаторско крило и освежили се. Мислим да је Зоја заспала пре него што је додирнула тло, док сам ја био малко ДЈ и пуштао музику. Проклети мобилни телефон се огласио са новом поруком и тако је Зојка, после сна од неколико окрепљујућих минута, скочила спремна за наставак авантуре. Двоје брбљиваца као што смо ми не могу никад да имају проблем са спорим протицањем времена, тако да смо после обиласка једног бунара, њиве са коцкасто упакованом сламом, скупљања белутака и поздрављања са локалним чуваркућом у облику малог црног авлијанера, брзо угледали нашу кућу. Зајапурен и мокар као после гурања пуног замрзивача на четврти спрат без лифта, погледао сам ћерку која се чак није ни ознојила: била је толико поносна и срећна да не могу да опишем. Укућани су могли коначно да одахну и забораве све оне змије, медведе и змајеве за које су мислили да нас очекују на путу. Пут од 12км прешли смо лагано, са уживањем и задржавањем, за око три сата. Кева нас је наградила лаганим летњим оброком у виду печеног прасећег бута. Нисмо хтели да вређамо домаћицу и као лепо васпитана породица, све смо појели.
Предвече тог дана смо се спаковали и отишли (колима) до кумова у Горњи Милановац. Провод је као и увек био одличан: кућа пуна деце, двориште пуно нас маторих, кафана пуна гостију. Тамо када зађе сунце, као да је неко искључио сијалицу, спусти се планинска свежина и замирише баштенско цвеће. После доста хладних „ружица“ (неки фини људи то вино зову розé), бесконачног разговора и прављења планова, закуцали смо се у дечије кревете и заспали са осмехом на лицу. Мислим, мој осмех би дефинитвно био и већи да се нисам осећао као Хобит, са ногама које су неколико бројева веће од малог лежаја, али, ништа ми није покварило тај дан.
На сву срећу, уграбили смо право време за ову акцију, боље није могло. Следећа авантура је пут у Далмацију, па пешачење, па, ко зна...
Време је било фантастично, као и природа; гостопримство као из старих приповедака, мафиши и шне-нокле тотално рушење, а хладно пиво је било награда за нас самосталне произвођаче роштиљских прехрамбених јединица, познатијих по имену ћевап и кобасица. Уствари, ја пиво не пијем готово никад, осим у моментима када поклекнем пред врелином ватрене стихије коју сам навикао да правим по принципу извиђачке логорске ватре. Девојке су фарбале точкове у дворишту, ја сам мало цепао дрва и роштиљао, Нина решавала судоку и правила чапрас-диван мојој кеви, а ћале неговао многобројне биљне културе по авлији. Пас, мачка и наше морско прасе су употпуњавали ову идилу, као и море шљива у позадини.
Наше обавезне шетње увек укључују Ваган – стари, добри и непресушни извор питке воде, смештен у долини нашег имања, и повратак кроз шљивар. С обзиром да смо исту трасу прешли онолико пута колико у току године чујете израз „тврдокорне флеке“, решии смо мало да зачинимо ово разгибавање. Уствари, Зоја и ја се спремамо током августа да идемо на једно пешачење од Београда до Крагујевца, одн. нашег села, са све спавањем и осталим радњама у природи. Е, зато смо у недељу нас двоје устали рано, спаковали по парче гибанице и кувани кукуруз, наточили воду, натукли качкете и кренули у пробну шетњу до суседног села и назад. Иде се пустим сеоским путем кроз њиве и шумарке, где осим неколико зечева који су упорно прескакали пут, никога не видите по цео дан. Мало смо процуњали по том Кијеву и схватили да је наш план да седнемо у локално кафанче и освежимо се, испао прилично глуп, јер дотична „Олуја“ – кафана са преноћиштем, ради од 17 до 24. Направили смо неколико снимака и кренули назад. На некој њиви у дебелом хладу прострли смо шаторско крило и освежили се. Мислим да је Зоја заспала пре него што је додирнула тло, док сам ја био малко ДЈ и пуштао музику. Проклети мобилни телефон се огласио са новом поруком и тако је Зојка, после сна од неколико окрепљујућих минута, скочила спремна за наставак авантуре. Двоје брбљиваца као што смо ми не могу никад да имају проблем са спорим протицањем времена, тако да смо после обиласка једног бунара, њиве са коцкасто упакованом сламом, скупљања белутака и поздрављања са локалним чуваркућом у облику малог црног авлијанера, брзо угледали нашу кућу. Зајапурен и мокар као после гурања пуног замрзивача на четврти спрат без лифта, погледао сам ћерку која се чак није ни ознојила: била је толико поносна и срећна да не могу да опишем. Укућани су могли коначно да одахну и забораве све оне змије, медведе и змајеве за које су мислили да нас очекују на путу. Пут од 12км прешли смо лагано, са уживањем и задржавањем, за око три сата. Кева нас је наградила лаганим летњим оброком у виду печеног прасећег бута. Нисмо хтели да вређамо домаћицу и као лепо васпитана породица, све смо појели.
Предвече тог дана смо се спаковали и отишли (колима) до кумова у Горњи Милановац. Провод је као и увек био одличан: кућа пуна деце, двориште пуно нас маторих, кафана пуна гостију. Тамо када зађе сунце, као да је неко искључио сијалицу, спусти се планинска свежина и замирише баштенско цвеће. После доста хладних „ружица“ (неки фини људи то вино зову розé), бесконачног разговора и прављења планова, закуцали смо се у дечије кревете и заспали са осмехом на лицу. Мислим, мој осмех би дефинитвно био и већи да се нисам осећао као Хобит, са ногама које су неколико бројева веће од малог лежаја, али, ништа ми није покварило тај дан.
На сву срећу, уграбили смо право време за ову акцију, боље није могло. Следећа авантура је пут у Далмацију, па пешачење, па, ко зна...
 |
| Викенд на селу |
Коментари