Можда ће се и десити да нас некад остане тек да попунимо
хлад испод једне шљиве (или кактуса), али ће то сигурно бити последња шљива на
мајчици Земљи. Руку на срце, ни други тада неће имати разлога да се радују, јер
ће нестати жита, јабука, борова и секвоја. Тако да, злурада браћо по генетском
материјалу, узалуд се веселите нашој пропасти и својој користи - од тог се
певања леба нећете најести.
У рођеној кући човеку може свашта да засмета, па се опет
некако измигољи и намести како му одговара. Е братац, али у туђој не можеш да
тумбаш ствари како теби одговара, свако хоће да је домаћин на своме прагу. Онда
мало трпиш. Прогледаш кроз прсте, мислиш случајно. Добро, више није случајно,
али ипак није злонамерно. Ма шта да се лажемо – јесте зло и јесте намерно и
нећу то да трпим, па макар био чудак и лудак.
- А, ви Србијааанци… често чујем овај израз када заденем неки разговор
по Требињу. Као да израз сам по себи није довољно накарадан, него га они још
развуку и зачине са мало пакости, таман да се осећаш као ниже биће.
Не дам да ликују - иако се сви одмах бране - тобоже није то
ништа подругљиво, они мисле да смо ми из Србије поносни што нас тако
ословљавају. Чуј, као да је у питању назив Шумадинац или Мачванин. Па није то
исто, брале, ово су имена за један део народа према региону у коме живи, а не
за цео народ. Замисли кад бих ја њих све звао Бошњаци, то би ме на крст
разапели, кукала ти мајка.
Овакву сцену човек из Србије може да доживи само у Хрватској
или у Босни и Херцеговини, нигде више. Сад, за ове прве ми је јасно (Хрвати су увек
били такви), иако тај комплекс од Срба постаје већ отужан и јадан, са болесном
жељом да нас унизе кад год су у прилици. Али ви, браћо Срби, зар од вас да
трпим овај погром и сепаратисање?
Мало нам је што нас сви блате где јесмо и где нисмо, него
ћемо сада и сами да се хвалимо својом неслогом, глупошћу и незнањем? Где је та
наша чувена памет и разборитост, где је мудрост којом се дичимо, ако из своје,
доста горке, прошлости нисмо извукли закључке шта је то што више себи не смемо
дозволити. Је ли могуће да бистрину показујемо само за личну корист, а на
испиту народног интереса редовно падамо?
- Нисам ја Србијанац, ја сам Србин! То што сам из Србије не
чини ме мање вредним од било ког припадника мог народа, где год био и немојте
ми од Отаџбине правити резерват.
- Па, ви што живите тамо сте сви Србијанци - правдају се
неспретно моји Херцеговци у свом незнању…
- А јесте ли чули некада да Шпанце из Шпаније зову
Шпанцијанци? Постоје ли можда Хватијанци, Французијанци, Русијанци или Либанијанци?
Не, брате слатки, па Енглез је Енглез, био он из Канаде, Аустралије, Индије или
Енглеске!
Да зло буде веће, ова пакост је измишљотина Аустро-Угарске монархије, управо са циљем да раздели, завади и уситни најбројнији српски живаљ у Босни и Херцеговини, како би лакше извела анексију. Превара је остварена у потпуности, чак до те мере да су и дан данас највећи поборници тог подвајања „Србијанаца“ управо сами Срби из БиХ! У том колу су још Муслимани и наравно Кроати, као народ са почасним докторатом из Србогоније.
Ако нам је за утеху, ни ми нисмо потпуно сами у овом
егзодусу. Друштво нам праве наши традиционални пријатељи Индијанци, једнако
обманути бесмисленим именом проистеклим из глупости и заблуде велике западне
цивилизације, одувек алаве на туђи посед. Тако ми, Србијанци и Индијанци, сад
чучимо у својим резерватима гледајући отимаче наших имена како се кочопере и
чекамо неки згодан дан (тамо, од уторка) када ћемо свима гласно ставити до
знања да не желимо више да нас тако зову.
Мени је тај уторак дошао.
Коментари