Мој Београд 6

Мало је рећи да ми нису досадиле ствари које волим, вероватно никад и неће. У том вечно пламтећем грму негде је и Београд - увек у покрету као парна локомотива, галамџија помало прљавих манира, али домаћин раширених руку и велике словенске душе. Овај наш мучени град није имао луксуз накићених европских метропола да се плански развија и расте окупан проклетим парама, зато што је стално био заузет преживљавањем. И то не оним филмским, већ правим и суровим. У нашем филму зато нису играли Кери Грант и Одри Хепберн, него тесар Миливоје и планер Добросав из Цветојевца. Последњи ктитори у Србији умрли су са лозом Немањића, а после су дошли неки што град праве за државне паре. То свако мисли да уме. Неколико векова руши-гради наслеђа коначно је дало резултате, зато више ни у миру не знамо кућу да направимо људски, а камоли цео град. Годишњи буџет Лондона износи 17 милијарди фунти. Да, добро је написано.

Па опет ми је леп наш Београд. Мало обришем тај мусави слој, дигнем поглед, завирим у пасаже и - види чуда - нисам ни знао чега све ту има! Е, зато ми није досадило да изнова фотографишем исте детаље - па нисам крив ја, него лепота града која ме у пролазу само заведе на другу страну. Шта ћеш, грешне ми очи...

Свако од нас има неку посебну визуелну естетику на коју клоне и зато увек примећујемо сличне мотиве. Не дај Боже да се на улици случајно нађе изгубљена новчаница од 100 евра, осим мене сви би је видели, јер би моје очи пребирале по балконима и зеленим крошњама. Једног ћу дана само да нестанем у свеже ископаном јендеку и оставим кости поред неког мамута или римског шлема. Није ни то лоше, увек ме интересовала историја.

Мој Београд 6