- Јеси
ли сигуран да је иста?
- То
је она, стално долази само да ме нервира.
- Али
како знаш да је то баш та сврака?
- Ма
знам је Нићо, видиш да ме намерно зајебава и крешти, ђубре једно кљунато!
Шта је, мислиш пролупао сам начисто? Мислиш: муж ми је до
сада причао само са цвећем, а сад је почео и са животињама? Па није ни то лоше,
можда ћу једног дана опет и са људима научити да разговарам… мада све мање
видим сврху. Смеј се ти колико хоћеш, али знам да је то иста сврака која стално
слеће на наш балкон и то само кад сам ја у соби. Лепо ме нервира да полудим
начисто. Терао сам је, махао рукама као дављеник, драо се, чекао у заседи иза
завесе па скакао и плашио је - ништа! Замисли безобразлука, само полети кад је
отерам, направи круг и врати се назад. Крешти и чека да се изнервирам. Знам јој
глас, препознајем ону светлу флекицу поред кљуна, ма само она тако цупка по
гелендеру, маму јој њену…
Добро, нисам ни ја њој остао дужан, али има већ две
године како ме прогања, у Америци бих могао да поднесем и тужбу за малтретирање,
а овде мора прво да ти вири нож из леђа да би неког пријавио полицији, турим их
баш… биип, бииииип, биип… „Нисмо надлежни за ово, није наш рејон, немамо
овлашћења за оно, нисмо плаћени за…“ ма терајте се сви заједно. Па нисте ви
конобари да није ваш рејон, чему служите, бре? Да утерујете страх нама који смо
послушни? А за разбојнике, лопове, силеџије, педере и остале педофиле нисте
надлежни? Па како?
Не мислим да треба да ме штите од временских непогода или
људске глупости, али неко мора да ме узме у заштиту од овог птичјег шиканирања,
кеве ми! Жени сам рекао да однесе негде мој пиштољ, не желим да паднем у срџбу
и припуцам са балкона, бојим се смањићу број запослених у банци преко пута. Па
јебига - колатерална штета - сада се сви ваде на то, ваљда могу и ја. А имам
муниције, потрајало би… Наравно да бих шарао лево десно, сврака је то, па кад
зна да ме зајебава, зна и да ескивира напад. Е, али ту се мало прерачунала, ја
сам противавионац, сестро слатка, знам да гађам и са претицањем, стаћу ти у
крај кад-тад… само да ме не ухапсе или не отерају у лудару пре тога.
……..
Био неки миран летњи дан, Сунце му га дало па све
трепери, онако, као фатаморгана. Ветра ни за лек, облаци само у бујној машти,
освежења нема ни на нивоу статистичке грешке, а моје мушкатле се рашириле баш
душмански, богато. Нисам ја неки експерт за мушкатле, али укапирао сам да не
воле само две ствари: мраз и савијање, лако се ломе. Зато се у народу и каже:
„Има да те поломим ко маче мушкатлу“. Нешто сам писао калиграфију и натписе са
старих стећака, сав се укочио. Устанем, тргнем хладну воду, протегнем се мало и
ту код балконских врата као да чујем неко цупкање. Ролетну на вратима лети
држим спуштену, а врата затворена и тако се штитим од врућине. Шта ћеш, нема се
еркондишн (грдне ли речи, мајко мила). По принципу „оно што не знаш не може те
ни секирати“, наставим да гледам своја посла.
Не знам кад сам тачно почео да примећујем тај звук рутински,
на дневном нивоу, тек схватим да се нешто заиста шуња по мом балкону. Узмем да
дижем ролетну и погледам шта шушка, кад чујем клепетање неке птичурине. Изађем
на балконче, погледам, нема ништа, стање редовно. Налактим се на ограду, бацим
један осматрачки кибиц по ширини панораме, ништа. Мирно. Само лелуја она
врелина око мене. Таман пре него што сам хтео да утрчим назад у свежину собе, чујем
крештање са оближње уличне сијалице. Оне наранџасте, натријумске. На њој чучи
једна сврака, канда гледа у мене, али онако кицошки накошене главе, нешто као
да јој није право. „А значи ти си то на мом балкону цупкала?“ Сврака гракну још
једном да потврди, као да ме разумела и накриви главу на другу страну. Стварно
је изгледало сабласно то немушто споразумевање мене и птице и за неки трен
наставих да је гледам са неповерењем, пре него што сам утрчао унутра.
Тих дана сам, хтео-нехтео почео да обраћам пажњу на
свраку и практиковао да остављам мало подигнуту ролетну на прозору до балкона,
како бих могао суптилно да вршим надзор балконске јединице. Ето је опет. А не
чује се уопште кад слеће на гелендер, као да има уграђену стелт технологију,
маму јој њену. Ајд испочетка: ролетну дижи, маши рукицама, мало стоји на
балкону, улети унутра, ролетну спусти – и онда шпијунирај. Богами, то потрајало
па прешло у навику. Ја терај, сврака бежи и тако у круг. Безобразно то, видиш,
поред толиког лепог и раскошног дрвећа около (и светиљки), она баш код чиче на
балкон. Ма нисам ја себичан, волим животиње и све то, него… сјебаће ми
мушкатле, а ја их тако лепо запатио, милина једна. Већ сам нашао неколико
сломљених грана тамо где се сврака гнездила, шта знам, можда се склања од
врућине, не разумем се баш у тај сој. Није ми право због хаварије у цвећу и већ
сам почео мало да се нервирам, знаш онако, кад идем по кући и бобоњам нешто себи
у браду. Богами и опсујем… али то нема везе, псовање ми преписао доктор као
анти стрес терапију. И по неку чашицу медоваче, колико за лек.
Шта ми је требало да баш тог дана заливам цвеће, немам
појма, тек у једној жардињери нађем комад ужегле сланине. Нисам прво ни знао
шта је у питању, била је окренута скврченим делом кожуре нагоре, па сам морао
да је џарнем неким штапићем. Махинално погледам горе, очекујући ваљда светог
Петра како на облаку једе чварке, а овај му је тобоже испао баш код мене и ту
увенуо. Комшије нису, јасна ствар, али ме дрско крештање са оближње крошње
призвало памети у моменту. „Па то је значи твоја сланина, сврако глупа, баш си код
мене решила да имаш шпајз? Да је мало свежија појео бих ти је испред носа
(кљуна) за казну!“ промрмљах онако успут, са злобним осмехом на лицу и понесох
ону кожуру према канти за смеће. Тај непромишљени тренутак коштаће ме
двогодишњег рата у коме још нисам победио, а врло вероватно да ће ми иста
сврака цупкати и на гробу једног дана, колики сам баксуз.
Нина ми се смеје сваки пут кад почнем да се шуњам према
балконским вратима и спремам се на јагуаров скок да отерам госпођицу. Како
одакле знам да је госпођица? Па знам стога што је увек сама, ко би је па трпео
овакву? Осим тога да има мужа и децу сигурно би сваког јутра имали смотру на
мом балкону, ваљда је то јасно. И поред дедукције ипак решим да прочитам нешто
о овим птицама и научим против кога се борим. Није требало да читам, лепо кажу
људи: „што више знаш, мање си паметан“, алудирајући ваљда на чињеницу да смо
учећи из књига све мање у сагласју са природом, а то је за човека највећа казна
коју ће тек платити у будућности. Ја бих то радије рекао „књига да ваља, могла
би се јести“, али, ко мене пита.
Оно што сам из текстова научио о свракама није ме
нарочито обрадовало. Или ми не иде на руку или са истином нема пуно везе. А
можда сам једноставно натрчао на неки ћудљиви и мргодни примарак птичурине. Уствари,
да се не лажемо, иста је као ја. Па да, шта сам заслужио, то сам и добио. Осим
тога, ово уопште и није сврака, него сива врана, и то сам научио. Има
сиво тело, а црну главу, крила и реп, прави гнезда на високим крошњама, досадна
је и агресивна, али није злоћудна (причај ти то неком другом), прати људе
свуда, једе буквално свашта, живе у паровима, али се предвече окупљају у велика
јата и - оно што је најважније: спада у изузетно интелигентна створења. Ово
последње ми је чудно, јер доста је у контакту са човеком, па ако од њега учи то
не може да ваља, мислим за природу.
Скоро сам боравио у Прњавору, код ћалета и кеве у
летњиковцу. Као и увек, доста сам шетао по околним селима и богами открио неке
непознате крајеве и заборављене путеве. У Шумадији нема много дивљине, све је
ишпартано њивама и култивисаним пољима, само што је сваке године број
запуштених површина све већи. Иако сам био у јеку пољских радова, углавном сам
пролазио пустим и удаљеним имањима и уживао у погледу на заталасана шарена брда,
дрвене ограде, а нашла се на мом путу и понека трла, мала кућица намењена за предах
и живот током напорних радова у пољу, далеко од породичне куће. Није чудно када
човек види вране око жита или неког повртњака, али овде куда сам пролазио живог
створа нема. Па опет ме неколико пута својим крештањем са дрвета изнад главе
уплашила нека блесава сива врана, баш као она моја из Београда. Случајност?
Пре неки дан посетим Аду Циганлију, ко велим дај мало да
ухватим Сунца и поцрним пре одласка у Херцеговину, тамо баш немилице пече
звезда, треба ми нека подлога. Одем пешке на Аду преко новог моста, дођем пред
крај плаже (таман пре нудиста), па се опружим на шљунак колико сам дугачак.
Сија Сунце, ја се окрећем ко прасе и већ почињем да цврчим, покушавам да
размишљам, али ми се у глави све некако брка и манта. Време је за купање, али
ме мрзи да устанем. Чујем цупка нешто. Лењо дигнем главу, окрећам се, ништа.
Спустим главу и кајем се што сам био лаковеран. Ама лупка нешто сваки пут кад
не гледам. Лежећи онако на леђима окренем главу опет лево десно, нема бре
ничега, баш си прави Гоја параноја. Не знам шта ми би да забацим главу скроз
уназад и тад угледах из жабље перспективе рени бунар са великом црвеном рекламом
за Блиц. А тамо, на самом врху бетонске зграде, на ћошку, цупка једна блесава
сива врана и гледа право у мене. Скаче по оном плеханом симсу обеношке, само да
ми врелину дана учини још тежом. Па онда стане и гледа јесам ли се довољно
изнервирао.
Не могу да верујем који сам баксуз, само ми је и овде
фалила једна луда птичурина, као да ме свуда прати. Боже благи, ова мисао ми,
колико год глупо звучи, утерује језу под кожу и моментално се стресох. „Сврако
глупа“ (и даље је зовем тако, иако знам да је сива врана), „бацио сам ону твоју
сланину, нађи нешто друго за јело, само немој мене да кљуцаш“ и кренем да
устајем. Обазриво гледајући и према птици дотетурам некако по врелом шљунку до
воде и бућнем се у сигурни загрљај језера. Неко време сам пратио врану на врху
рени бунара, а онда је најзад нестала. Блажено сам пливао цео школски час, као
да ми се није излазило напоље, што је сигурно – сигурно је. Кад, опет крешти
ова блесава, само овог пута се примакла и шетка око мојих ствари на обали. Сад
ми је било јасно да је то она иста, моја врана. У сунце ти жежено, има да ми
отме сендвич колики је скот, само да ме казни. Не би ми било жао ни да ми
поједе клопу, греота би била да је негде баци, као ја њој кожуру. А знаш како
сам лепо сложио сендвич, као гардеробу у кофер кад се пакујем. Трчи напоље, на
реду су одбрана и последњи дани. Долетала још неколико пута, тиха ко смрт.
Бацим каменчић и отерам је, није дуго трајало. На крају сам се покупио и кренуо
кући. „Паметнији попушта“, тешим се и мислим колико смо оваквих глупости у
животу усвојили као велике мудрости, а од њих имамо само робовање и понизност.
Ето, пакујем ствари у мој ранац и спремам се вечерас пут
Херцеговине. Не знам зашто писање ових последњих редова приче о свраки (врани)
више доживљавам као свој тестамент него забавни текст на блогу, али време ће
показати шта је истина. Претпрошле године када смо мој добри отац Светозар и ја
последњи пут заједно боравили у завичају наших предака, баш смо причали како
више нема ластавица, сврака, чак ни змија по Херцеговини. Одоше људи, несташе животиње,
остаде тек по нека овца или крава.
Сутра ујутру ћу опет стајати испред наше куће, срећан као
мало дете. Старо је само тело, радост је иста. Ваљда ме на ораху испред куће
неће чекати врана, доста је било. Куд јој бацих ону сланину, има да изгинемо
због ње.
Коментари