Прескачући змије и гудуре овде по Херцеговачком кршу лепом, те висећи са фото апаратом у једној руци, а држећи се за неку бедну стабљику јасена другом руком, само да бих фотографисао гротло неке јаме без дна, још прошле године ми на ум падне како би једна од ових авантура у дивљини могла да се назове и мојом последњом. Јасно је сваком разумном створу да у случају неког пада, нема тог сигнала за мобилни или живе душе која би ме чула на крају света, све и да имам озвучење групе Iron Maiden.
Смешан и глуп самом себи због те дечачке смелости (а опет против тога не могу), падне ми прошле године на памет да једном напишем песму у десетерцу, али онако, праааву епску народну, са све изразима и стилским фигурама које врцају из тих дела. Песма је одмах те године у мојој свесци била крштена као „Јуначка погибија Горана Анђелића Горштака”, али сам прилику да је срочим добио тек овога лета. Сасвим ненадано, после прања судова од ручка, узмем папир и моје перо, па оплети по стиховима. Све у духу Филипа Вишњића, а у једном даху, песма угледа крај после неколико сати, на моју велику радост. Како не бих изгубио оштрину мисли и нит радње, одмах сам одустао од риме (иако ми иде прилично лако) и склопио причу. Можда једног дана наговорим и неког гуслара да то мало отпјева. Следи песма:
Пију вино до два побратима,
За Митровдан студеног новембра,
Сред Рудника планине зелене,
На ибарској магистрали равној.
Један јунак меанџија Рајко,
Од Недића, вамилије часне,
Друго јесте рабаџија брзи,
По имену Мишчевић Дејане.
Када су се понапили вина,
Викну Дејо из пунога гласа:
„Хвала тебе побратиме Рајко,
Што ме појиш руменијем вином,
Вином појиш, 'раниш сувим месом,
Крепиш моју исцрпјелу душу,
У дворима твојега чардака,
Примаш мене „Долини“ на конак.
Хвала тебе и особљу цјелом,
Што ме пазе у 'ладу крај рjеке,
Доливају и 'ладнога пива,
Негују ми напаћено тијело.
Свима хвала, ама понајвише,
Вијерици твојој вјерној љуби,
Што извида моје силне ране,
Све од седла пустога ми буса.
Част је мене мили побратиме,
С тобом сиђет и дјелити вина,
Ноге 'ладит у бистром потоку,
Набадати ћевапчиће вреле,
И пјевати јуначких пјесама.
Него мене на ум паде Гоја,
Ерцеговац из планине кршне,
гдје је сада наш побратим врли,
што три копља у висину скаче,
а четири ријеку да прескочи.
Гдје је Гоја шта ли сада ради,
Јеси ли се скоро глед'о шњиме?“
Паде глава храбром Радославу,
Сред лепиње мекане и вруће,
Са кајмаком и пршутом сувом,
А сузе му оквасише лице.
Проговара кафеџија Рајо:
„Зар ти не знаш, Господ те убио,
Да нам више побратима нема,
Погибе нам Горан усред љета,
Сред августа кад му вријеме није,
Од аждаје, од шаргана љута,
Бог да прости намучену душу,
И прими га под бијеле скуте,
Да нас Горан о'зго погледава,
Кад већ не мож' с нама пити вина.“
„Причај Рајко, брате по невољи,
Хоћу чути истину цијелу,
Јер ја нисам долазио давно,
Из печалбе, а из Грчке пусте,
Гдје ја возим мојега ђогата,
И развозим туристе по мору,
Те ја не знам за нашега побру,
Што се збило, ђе је освануо.
Причај мене ништа не прећути,
Таман срце да препукне моје.“
„Бо'ме ћу ти истину зборити,
Да се јадан не брукаш по свијету,
Како не знаш за својега брата!
Ево има три мјесеца равна,
Како стиже мене књига бијела,
Бијела књига, али вијести црне,
Из Требиња града под планином.
Књигу читам тресу ми се руке,
А сузе ми квасе рујно лице.
Двије литре шљивовице љуте,
Морао сам наискап попити,
Не бил' мало повратио снагу,
И схватио да ми кума нема,
Никад више све до краја свијета.“
Бјеше љето, упекла Звијезда,
У августу у сред Херцег-Босне,
А у Врбну Горњем под Градином,
Гдје су бијели Анђелића двори.
Шта се оно под дворима бијели,
Бљешти кано да је Сунце само,
Ил' је снијег ил' су лабудови?
Да је снијег већ би окопнио,
Лабудови већ би одлећели.
Нит' је снијег нит' су лабудови,
Већ то јесу леђа од горштака,
Анђелића по имену Гоја,
Што савијен по имању ради.
Крчи врежу од купине љуте,
Коси траву високу до грла,
Српом реже винову лозицу,
Ђетелину, вријес и трњину,
Зној му бије низ образе вреле,
А крв тече низ рањено тјело,
Што је трње њему нанијело.
Трпи јунак ране нечовјечне,
И привија мелеме од биља,
Дању ради крчећи имање,
Ноћу плаче што га грло носи:
„Јао мене до Бога милога,
Што сам, ево, дочекао јада,
Да ми нема у двору никога,
Који хоће кућу почистити,
И скувати раштан с овчетином,
Да се вије дим нашег чардака,
И окади Анђелића дворе.
Часни отац и стричеви многи,
Савили се до земљице црне,
Од старости и тешкога рада,
Ђеца грију гузице по мору,
Вјерна љуба све по Златибору,
Обилази знаменита мјеста,
Обилази и ракију пије,
Не помишља на својега мужа,
Већ са кумом по планини ходи.
Куку мене шта сам дочекао,
Да сам венем у гори зеленој!“
Пак он тргне лозоваче љуте,
И младога шкрипавога сира,
Црног љеба и бијелога лука,
Забораву предати се мора,
Не бил' лакше проводио дане.
Кад свануло јутро напошљетку,
И синуло Сунце изнад брда,
Скочи Гоја кано змај огњени,
Лупи шаком у тврду стијену,
Пуче камен на стотину страна,
Претвори се у прашину бијелу.
„Доста ј' било кућнијех послова,
Нисам баба него горштак љути,
Што душману џигерицу вади,
И редом их на колац набија.“
Пак узима свијетло оружије:
Качкет, бритву и фото апарат,
(Таригуза тек да му се нађе),
Крчаг 'ладне воде са извора,
И полази у дивљу планину,
Да смирује напаћену душу.
Језди Горан кроз златне ливаде,
Пуне цвијећа и мирисног биља,
Ките бере у ранац их меће,
Па запјева од радости силне:
„Мајко горо, мог имена кумо,
Ево сам ти дошао под скуте,
Волим ја и тебе кућо – чумо,
Ал још више планинице љуте.
По дворима чистим, перем, кувам,
И тужан се само надам бољем,
Нисам свик'о много да се чувам,
Већ с вуцима и змијама кољем!“
Прође Гоја поља пјевајући,
Сликајући васцјелу љепоту,
И дивљину миле Травуније,
Кроз шикару и макију многу,
Храстовијем све крчећи штапом,
Тукућ' змије и аждаје горске,
Јунак грдни да му нема равна.
Кад се горштак дочепао шуме,
Вепрови га салећеше дивљи,
Све кљовама да му проспу дробље,
Али Гоја ни ту страха нема,
На буљуке све их разбацује,
Кано да су муве балегарке.
На конаку испод једне букве,
Кад је лег'о ноге да одмори,
Заскочи га међед изнебуха,
И удари оштријем канџама,
Не бил' Гоју малко уморио.
Цикну јунак кано гуја љута,
(Као за врат кад јој ногом стану):
„Мој међеде црно ти се пише,
Што си мене мучки убит' хтио,
Сад ћеш виђет да си најебао,
На бољег си момка налећео!“
Пак удари шаком као маљем,
Просу меди црева из стомака,
Набоде га главом међу очи,
Док му оба испанула нису,
Те он хвата међеда за уши,
А ногом га шутну посред пркна.
Тако га је силно ударио,
Да међеђе тијело одлећело,
Под облаке испод врела Сунца,
Останула само кожа мрка,
У Гојиним чврстијем рукама.
„Ето медо дал' се сад веселиш,
Кад са јачим мегдан би да дјелиш!“
Огрну се кожом од међеда,
И одјезди даље гори 'ладној.
Кад је било сред ноћице тавне,
Скочи Мјесец к'о тепсија жута,
Те обасја стазе по планини,
Да се јунак саплитао не би.
„Хвала тебе мој Мјесече жути,
Што ми сијаш да обасјаш путе,
Триста чуда данаске доживјех,
Без тебе би ка' сљепац 'одио,
По планини одсад па довијека.“
Пред јутро се умори Горане,
И погледа звијезду Даницу,
Па јој збори умилнијем гласом:
„Посестримо, најљепша звјездице,
Ти што јављаш да је данак близу,
Помози ми ако Бога знадеш,
Драгог Бога и светог Јована,
Да ја легнем тек на пола сата,
И одморим скрхано тијело,
Не буди ме ако није преша,
Већ ме буди кад душман дође,
Да ме не би уватио снена.“
Леже јунак на земљицу росну,
Постеља му свјежа горска трава,
А јастук му од храстова пања,
Како леже тако заспа тврдо,
Не би чуо громове ђе туку.
Кад је зора зарудила рана,
Ето гором силази аждаја,
Да помори чељад по селима.
Три јој главе бљују огањ живи,
А још чет'ри језиком палаца,
Канџе сјеку по десет стабала,
Из очију оштре стрјеле баца,
Страшним репом брегове сравњује.
Како виде горштака у трави,
И његова дебелога меса,
Облизну се са сви' седам уста:
„Ето мене доручка и ручка,
А богами можда и вечере,
Грдно тијело, па још и дебело,
Да омастим ражањ у планини!“
Притаји се и наоштри канџе,
Да Горану утробу пребира.
Хрче јунак све савија гране,
Мирно снева ништа и не слути,
Али је се Гоја научио,
Када прави бивак у планини,
Да остави своју оштру бритву,
Поред себе као трн у трави,
Не би ли је душман нагазио,
Док се мучки спрема да убије.
Кад је ала бритву нагазила,
Цикну као гуја из њедара,
Громови јој из очију туку,
А урлик се планином пронесе,
Паде ала у зелену траву,
А пред ноге Анђелић Горана.
„Гле ажбахе, што је закукала,
Од малене бритве што је боцну
Ти си хтјела да омрсиш брке,
Али Бог ме погледао благи,
Сад ћу тебе сјећи на комаде,
И испећи твога дебелога меса.“
Тргну Гоја перореза свога,
Па одсјече аждаји све шапе,
Како не би могла да устане,
Потом скочи увис шес' копаља,
На вр' храста изнад њени' глава,
Ископа јој дванаес' очију,
Па их баца у зелену траву.
Два јој ока оставио само,
И говори што је наумио:
„Ево тебе аждајо проклета,
Да ти гледаш својијем очима,
Како ћу ти сјећи дуго тијело,
Од њега ћу пршуту правити,
А од срца ћевапе малене.“
Скупи Горан свијех седам глава,
Те ухвати шаком за вратове,
Кано да су букет росног цвијећа,
Па завитла аждајино тијело,
И баци га небу под облаке,
Баш у царство светога Илије.
Ражљути се громовник Илија:
„Што си дошла, ало непозвана,
Да ме будиш из крепкијех снова,
Сад ћеш виђет што се тебе спрема,
Зажалићеш што си се родила.“
Пак он бачи на њу страшне муње,
И загрмје да проломи небо,
Муње сјеку аждајино тијело,
У хиљаде ситнијех комада,
А огањ их испече у часу,
те почеше с неба падат доље,
кано киша од врелих ражњића.
Кад то виђе Горан са планине,
Како дажд од меса с неба пљушти,
Викну срећан васцеломе свијету:
„Ево вама Ерцеговци часни,
Да ми више гладни не будете,
То је вама Горштак прибавио,
Све уз помоћ славнога Господа,
И Илије страшног Громовника,
Да ме памте вазда покољења,
Како месом народа на'раних,
И тако се прецима одужих!“
Скочи јунак и покупи ствари,
Вјерну бритву и фото апарат,
Свакојаког свјежег горског биља,
Чет'ри зеца и четири срне,
Препелица ни броја се не зна,
Што улови голијем рукама,
По планини пустој боравећи.
Језди јунак низ планину тавну,
Силан му се глас из грла ори,
Па глас оде све до Биограда,
А Гоја се дому своме врати,
Анђелића двору под Градином.
Тек што јунак кроз капију прође,
И хоћаше да забрави врата,
Однекуда долећела пчела,
Убоде га сред табана равна,
Кад је грешком 'челу нагазио.
Ђипи Гоја до таванске греде,
Те удари главом сред дрвета,
Како ју је лако ударио,
Пуче греда на четири дјела,
Товар паде с његовијех леђа,
Те обори кофу пуну воде,
Оклизну се јунак по мрамору,
И удари ногом сред кревета,
Гурну шпорет, паде и комода,
Накриви се матора витрина,
Полећеше из ње сви тањири,
Чаше, шоље и сервис за кафу
(Што остаде од бабе Анете)
Разбише се о бело мраморје,
Комади се свуда разлећеше,
Један Гоју у око погоди,
Кано пушка Мандушића Вука.
Цичи јунак за главу се хвата,
Другом руком канда помоћ тражи,
Влажни прст му у штекер се заби,
Удари га струја свуд по тијелу,
Изгорје му коса као бакља,
И запали полицу над њиме.
Лежи Горан гледа шта га снађе,
Кад догорје дрвена полица,
Паде тава од ливеног гуса,
Разби јадну јунакову главу,
Крв му цури и кваси му прса,
Још је стиг'о само да прозбори:
„Јао мене, до Бога милога,
Ђе погибох од 'челице мале,
Жаоком ме убоде к'о сабљом,
(ко што бритва умори аждају)
Уби мене усред бјела двора,
Зар да умрем од кукавне смрти,
Међ' шерпама, кано женетина?“
То изусти пак душу испусти.
Смешан и глуп самом себи због те дечачке смелости (а опет против тога не могу), падне ми прошле године на памет да једном напишем песму у десетерцу, али онако, праааву епску народну, са све изразима и стилским фигурама које врцају из тих дела. Песма је одмах те године у мојој свесци била крштена као „Јуначка погибија Горана Анђелића Горштака”, али сам прилику да је срочим добио тек овога лета. Сасвим ненадано, после прања судова од ручка, узмем папир и моје перо, па оплети по стиховима. Све у духу Филипа Вишњића, а у једном даху, песма угледа крај после неколико сати, на моју велику радост. Како не бих изгубио оштрину мисли и нит радње, одмах сам одустао од риме (иако ми иде прилично лако) и склопио причу. Можда једног дана наговорим и неког гуслара да то мало отпјева. Следи песма:
Пију вино до два побратима,
За Митровдан студеног новембра,
Сред Рудника планине зелене,
На ибарској магистрали равној.
Један јунак меанџија Рајко,
Од Недића, вамилије часне,
Друго јесте рабаџија брзи,
По имену Мишчевић Дејане.
Када су се понапили вина,
Викну Дејо из пунога гласа:
„Хвала тебе побратиме Рајко,
Што ме појиш руменијем вином,
Вином појиш, 'раниш сувим месом,
Крепиш моју исцрпјелу душу,
У дворима твојега чардака,
Примаш мене „Долини“ на конак.
Хвала тебе и особљу цјелом,
Што ме пазе у 'ладу крај рjеке,
Доливају и 'ладнога пива,
Негују ми напаћено тијело.
Свима хвала, ама понајвише,
Вијерици твојој вјерној љуби,
Што извида моје силне ране,
Све од седла пустога ми буса.
Част је мене мили побратиме,
С тобом сиђет и дјелити вина,
Ноге 'ладит у бистром потоку,
Набадати ћевапчиће вреле,
И пјевати јуначких пјесама.
Него мене на ум паде Гоја,
Ерцеговац из планине кршне,
гдје је сада наш побратим врли,
што три копља у висину скаче,
а четири ријеку да прескочи.
Гдје је Гоја шта ли сада ради,
Јеси ли се скоро глед'о шњиме?“
Паде глава храбром Радославу,
Сред лепиње мекане и вруће,
Са кајмаком и пршутом сувом,
А сузе му оквасише лице.
Проговара кафеџија Рајо:
„Зар ти не знаш, Господ те убио,
Да нам више побратима нема,
Погибе нам Горан усред љета,
Сред августа кад му вријеме није,
Од аждаје, од шаргана љута,
Бог да прости намучену душу,
И прими га под бијеле скуте,
Да нас Горан о'зго погледава,
Кад већ не мож' с нама пити вина.“
„Причај Рајко, брате по невољи,
Хоћу чути истину цијелу,
Јер ја нисам долазио давно,
Из печалбе, а из Грчке пусте,
Гдје ја возим мојега ђогата,
И развозим туристе по мору,
Те ја не знам за нашега побру,
Што се збило, ђе је освануо.
Причај мене ништа не прећути,
Таман срце да препукне моје.“
„Бо'ме ћу ти истину зборити,
Да се јадан не брукаш по свијету,
Како не знаш за својега брата!
Ево има три мјесеца равна,
Како стиже мене књига бијела,
Бијела књига, али вијести црне,
Из Требиња града под планином.
Књигу читам тресу ми се руке,
А сузе ми квасе рујно лице.
Двије литре шљивовице љуте,
Морао сам наискап попити,
Не бил' мало повратио снагу,
И схватио да ми кума нема,
Никад више све до краја свијета.“
Бјеше љето, упекла Звијезда,
У августу у сред Херцег-Босне,
А у Врбну Горњем под Градином,
Гдје су бијели Анђелића двори.
Шта се оно под дворима бијели,
Бљешти кано да је Сунце само,
Ил' је снијег ил' су лабудови?
Да је снијег већ би окопнио,
Лабудови већ би одлећели.
Нит' је снијег нит' су лабудови,
Већ то јесу леђа од горштака,
Анђелића по имену Гоја,
Што савијен по имању ради.
Крчи врежу од купине љуте,
Коси траву високу до грла,
Српом реже винову лозицу,
Ђетелину, вријес и трњину,
Зној му бије низ образе вреле,
А крв тече низ рањено тјело,
Што је трње њему нанијело.
Трпи јунак ране нечовјечне,
И привија мелеме од биља,
Дању ради крчећи имање,
Ноћу плаче што га грло носи:
„Јао мене до Бога милога,
Што сам, ево, дочекао јада,
Да ми нема у двору никога,
Који хоће кућу почистити,
И скувати раштан с овчетином,
Да се вије дим нашег чардака,
И окади Анђелића дворе.
Часни отац и стричеви многи,
Савили се до земљице црне,
Од старости и тешкога рада,
Ђеца грију гузице по мору,
Вјерна љуба све по Златибору,
Обилази знаменита мјеста,
Обилази и ракију пије,
Не помишља на својега мужа,
Већ са кумом по планини ходи.
Куку мене шта сам дочекао,
Да сам венем у гори зеленој!“
Пак он тргне лозоваче љуте,
И младога шкрипавога сира,
Црног љеба и бијелога лука,
Забораву предати се мора,
Не бил' лакше проводио дане.
Кад свануло јутро напошљетку,
И синуло Сунце изнад брда,
Скочи Гоја кано змај огњени,
Лупи шаком у тврду стијену,
Пуче камен на стотину страна,
Претвори се у прашину бијелу.
„Доста ј' било кућнијех послова,
Нисам баба него горштак љути,
Што душману џигерицу вади,
И редом их на колац набија.“
Пак узима свијетло оружије:
Качкет, бритву и фото апарат,
(Таригуза тек да му се нађе),
Крчаг 'ладне воде са извора,
И полази у дивљу планину,
Да смирује напаћену душу.
Језди Горан кроз златне ливаде,
Пуне цвијећа и мирисног биља,
Ките бере у ранац их меће,
Па запјева од радости силне:
„Мајко горо, мог имена кумо,
Ево сам ти дошао под скуте,
Волим ја и тебе кућо – чумо,
Ал још више планинице љуте.
По дворима чистим, перем, кувам,
И тужан се само надам бољем,
Нисам свик'о много да се чувам,
Већ с вуцима и змијама кољем!“
Прође Гоја поља пјевајући,
Сликајући васцјелу љепоту,
И дивљину миле Травуније,
Кроз шикару и макију многу,
Храстовијем све крчећи штапом,
Тукућ' змије и аждаје горске,
Јунак грдни да му нема равна.
Кад се горштак дочепао шуме,
Вепрови га салећеше дивљи,
Све кљовама да му проспу дробље,
Али Гоја ни ту страха нема,
На буљуке све их разбацује,
Кано да су муве балегарке.
На конаку испод једне букве,
Кад је лег'о ноге да одмори,
Заскочи га међед изнебуха,
И удари оштријем канџама,
Не бил' Гоју малко уморио.
Цикну јунак кано гуја љута,
(Као за врат кад јој ногом стану):
„Мој међеде црно ти се пише,
Што си мене мучки убит' хтио,
Сад ћеш виђет да си најебао,
На бољег си момка налећео!“
Пак удари шаком као маљем,
Просу меди црева из стомака,
Набоде га главом међу очи,
Док му оба испанула нису,
Те он хвата међеда за уши,
А ногом га шутну посред пркна.
Тако га је силно ударио,
Да међеђе тијело одлећело,
Под облаке испод врела Сунца,
Останула само кожа мрка,
У Гојиним чврстијем рукама.
„Ето медо дал' се сад веселиш,
Кад са јачим мегдан би да дјелиш!“
Огрну се кожом од међеда,
И одјезди даље гори 'ладној.
Кад је било сред ноћице тавне,
Скочи Мјесец к'о тепсија жута,
Те обасја стазе по планини,
Да се јунак саплитао не би.
„Хвала тебе мој Мјесече жути,
Што ми сијаш да обасјаш путе,
Триста чуда данаске доживјех,
Без тебе би ка' сљепац 'одио,
По планини одсад па довијека.“
Пред јутро се умори Горане,
И погледа звијезду Даницу,
Па јој збори умилнијем гласом:
„Посестримо, најљепша звјездице,
Ти што јављаш да је данак близу,
Помози ми ако Бога знадеш,
Драгог Бога и светог Јована,
Да ја легнем тек на пола сата,
И одморим скрхано тијело,
Не буди ме ако није преша,
Већ ме буди кад душман дође,
Да ме не би уватио снена.“
Леже јунак на земљицу росну,
Постеља му свјежа горска трава,
А јастук му од храстова пања,
Како леже тако заспа тврдо,
Не би чуо громове ђе туку.
Кад је зора зарудила рана,
Ето гором силази аждаја,
Да помори чељад по селима.
Три јој главе бљују огањ живи,
А још чет'ри језиком палаца,
Канџе сјеку по десет стабала,
Из очију оштре стрјеле баца,
Страшним репом брегове сравњује.
Како виде горштака у трави,
И његова дебелога меса,
Облизну се са сви' седам уста:
„Ето мене доручка и ручка,
А богами можда и вечере,
Грдно тијело, па још и дебело,
Да омастим ражањ у планини!“
Притаји се и наоштри канџе,
Да Горану утробу пребира.
Хрче јунак све савија гране,
Мирно снева ништа и не слути,
Али је се Гоја научио,
Када прави бивак у планини,
Да остави своју оштру бритву,
Поред себе као трн у трави,
Не би ли је душман нагазио,
Док се мучки спрема да убије.
Кад је ала бритву нагазила,
Цикну као гуја из њедара,
Громови јој из очију туку,
А урлик се планином пронесе,
Паде ала у зелену траву,
А пред ноге Анђелић Горана.
„Гле ажбахе, што је закукала,
Од малене бритве што је боцну
Ти си хтјела да омрсиш брке,
Али Бог ме погледао благи,
Сад ћу тебе сјећи на комаде,
И испећи твога дебелога меса.“
Тргну Гоја перореза свога,
Па одсјече аждаји све шапе,
Како не би могла да устане,
Потом скочи увис шес' копаља,
На вр' храста изнад њени' глава,
Ископа јој дванаес' очију,
Па их баца у зелену траву.
Два јој ока оставио само,
И говори што је наумио:
„Ево тебе аждајо проклета,
Да ти гледаш својијем очима,
Како ћу ти сјећи дуго тијело,
Од њега ћу пршуту правити,
А од срца ћевапе малене.“
Скупи Горан свијех седам глава,
Те ухвати шаком за вратове,
Кано да су букет росног цвијећа,
Па завитла аждајино тијело,
И баци га небу под облаке,
Баш у царство светога Илије.
Ражљути се громовник Илија:
„Што си дошла, ало непозвана,
Да ме будиш из крепкијех снова,
Сад ћеш виђет што се тебе спрема,
Зажалићеш што си се родила.“
Пак он бачи на њу страшне муње,
И загрмје да проломи небо,
Муње сјеку аждајино тијело,
У хиљаде ситнијех комада,
А огањ их испече у часу,
те почеше с неба падат доље,
кано киша од врелих ражњића.
Кад то виђе Горан са планине,
Како дажд од меса с неба пљушти,
Викну срећан васцеломе свијету:
„Ево вама Ерцеговци часни,
Да ми више гладни не будете,
То је вама Горштак прибавио,
Све уз помоћ славнога Господа,
И Илије страшног Громовника,
Да ме памте вазда покољења,
Како месом народа на'раних,
И тако се прецима одужих!“
Скочи јунак и покупи ствари,
Вјерну бритву и фото апарат,
Свакојаког свјежег горског биља,
Чет'ри зеца и четири срне,
Препелица ни броја се не зна,
Што улови голијем рукама,
По планини пустој боравећи.
Језди јунак низ планину тавну,
Силан му се глас из грла ори,
Па глас оде све до Биограда,
А Гоја се дому своме врати,
Анђелића двору под Градином.
Тек што јунак кроз капију прође,
И хоћаше да забрави врата,
Однекуда долећела пчела,
Убоде га сред табана равна,
Кад је грешком 'челу нагазио.
Ђипи Гоја до таванске греде,
Те удари главом сред дрвета,
Како ју је лако ударио,
Пуче греда на четири дјела,
Товар паде с његовијех леђа,
Те обори кофу пуну воде,
Оклизну се јунак по мрамору,
И удари ногом сред кревета,
Гурну шпорет, паде и комода,
Накриви се матора витрина,
Полећеше из ње сви тањири,
Чаше, шоље и сервис за кафу
(Што остаде од бабе Анете)
Разбише се о бело мраморје,
Комади се свуда разлећеше,
Један Гоју у око погоди,
Кано пушка Мандушића Вука.
Цичи јунак за главу се хвата,
Другом руком канда помоћ тражи,
Влажни прст му у штекер се заби,
Удари га струја свуд по тијелу,
Изгорје му коса као бакља,
И запали полицу над њиме.
Лежи Горан гледа шта га снађе,
Кад догорје дрвена полица,
Паде тава од ливеног гуса,
Разби јадну јунакову главу,
Крв му цури и кваси му прса,
Још је стиг'о само да прозбори:
„Јао мене, до Бога милога,
Ђе погибох од 'челице мале,
Жаоком ме убоде к'о сабљом,
(ко што бритва умори аждају)
Уби мене усред бјела двора,
Зар да умрем од кукавне смрти,
Међ' шерпама, кано женетина?“
То изусти пак душу испусти.
Коментари