Пређи на главни садржај

1. Водич до Требиња

Ово ти је као да на писменом из српског добијеш прижељкивану тему за коју текст већ имаш написан. А волим да пишем и сликам, чудо једно. Срећом те нисам баш скроз беспослен, иначе бих роман саставио, глатко и у даху. Захваљујући мојој другарици из средње школе, Гордани Летић (сада Глишић), којој сам и почео да пишем кратки водич кроз Требиње, чудовишно испаде овај мегаломански путопис, кога одавно планирам да саставим. Као прилог имам интерактивни приказ подручја Требиња у програму Google Earth, где сам жутим маркицама означио сва поменута места која помињем, а ценим да треба видети. Будући да цела прича звучи хвалоспевно, треба знати да сам баждарен за уживање у лепим стварима и доживљајима који ме инспиришу. Наравно да Требиње има пуно недостатака, само ја бирам да их занемарим, па их зато прескачем и у тексту.

Ово је мало место и све се брзо обиђе, али за радозналу душу, одмор и опуштање више је него довољно, јер како то лепо каже наша пословица: „Није сиромах ко мало има, већ ко много жели“.
Следе нека лична запажања (што би рекао мајор Курсула) и топле препоруке ().

На путу до Требиња

Ми Анђелићи смо имали утабану стазу и омиљена места за предахе на путу до Требиња, наравно када смо путовали колима. Ево за почетак мало о самом путу, можда се покаже од користи макар људима који овим путем нису раније пролазили.
Обично смо кретали из наше шумадијске базе у селу Прњавор надомак Крагујевца, после третмана код бабе и деде у правом сеоском амбијенту. Тако смо скраћивали пут до Требиња и остављали више времена за омиљена места. Све до Златибора Србија је толико начичкана насељима да човек ретко може да пронађе слободну ливаду или шумарак где би предахнуо (не дај Боже обавио нешто поради себе), да не помињем нервозни густи саобраћај и сумануту вожњу, јер у Србији сви негде журе, а касне. Али ето, ми смо пошли на одмор и трудимо се да уживамо.
Иза Чачка долази Овчарско-кабларска клисура усечена у кањон Западне Мораве, веома живописна и нанизана бројним манастирима од којих свакако најлепше изгледа Никоље. Пре Пожеге са леве стране је село Злакуса , не много интересантно, али зато мека за све гастрономе који прижељкују набавку доброг и квалитетног грнета илити земљане посуде за спремање хране. Овде их има у свим варијететима облика, величине, намене и декорације. Карактеристична мешавина глине и млевеног кварцног камена посудама даје велику издржљивост, али и карактеристичан укус јелу. Препоручујем неглазиране.


Пут за Требиње се одваја у Мачкату и тако заобилази већи део Златибора. С обзиром да смо ову планину детаљно упознали летујући више пута, за топлу препоруку је, ако имате вишак времена, све осим самог места Златибор које све више поприма утицај предузимљивих и немаштовитих трговаца који „знају“ шта народ тражи. Није на одмет обићи пијацу у потрази за производима од меда, говеђим печеницама или чак комадом грнчарије. Касније у дивљини обично стајемо да ја фотографишем неку лепу панораму, а моје три девојке обаве своје послиће у жбуњу, нешто пре Кремана где, недалеко од магистралног пута, леже чувени Тарабићи .

Ускоро је и тунел Шарган, нама посебно важан, јер пре њега има чесма Лавић  (Милина), а после ње чесма Медица (Зојина). Лавић има препоруку само зато што је много згодније за стајање, а има и шумарака около, иначе вода је иста. Ово спада у обавезну литературу која мора да се прочитајер лепше и свежије воде нећете наћи пре чесме на Чемерном.
Мокру Гору смо обилазили још од времена када је тек почела изградња целог комплекса Шарганска осмица и уживали у носталгичној идеји оживљавања некадашњег „Ћире“. Није реткост да неко место заљубљеницима постане мање интересантно када трговачка незаситост убије његову душу и од дивљине направи извикану туристичку атракцију. У сваком случају лепо је видети Мећавник (кустуричин Дрвенград), Јатаре, стари воз и дивљу природу израслу из црног камена, карактеристичног у овом крају. За добар ручак ту је одлични ресторан Шарганска осмица , на старој железничкој станици у центру места.


За прелазак границе је довољна лична карта, али је неопходан пристанак оба родитеља за децу која путују сама, с неким пратиоцем или чак и са једним од родитеља! То је грешка коју не бих поновио, јер смо Зоја и ја једне године пропустили пешачење по Херцеговини, а на граници су хтели да нас врате назад у Србију. Срећом, још увек има добрих људи на обе стране.
Време за кафицу или сладолед користили смо у ресторану на старој вишеградској ћуприји , задужбини мехмед-паше Соколовића. Колски саобраћај је забрањен преко тог моста, тако да га магистрални пут заобилази, али нађите мало времена и свратите до ћуприје на освежење. После тога се ваља мало вратити уназад до изласка на обилазницу и наставити путовање. Поред чувене ћуприје на Дрини је сада Андрићград, кажу прелеп, али њега нисмо имали прилике да обиђемо - новијег је датума. Свежина зелене Дрине крепи очи и душу, мада ни хладан сок није за бацање. Постоји нешто заиста магично и снажно у том старом каменом мосту који својим кратким луковима скаче по смарагдној реци, као кад бачени облутак прави жабице по води.


У наставку путовања посебно обратите пажњу на муслимански потез Горажде-Фоча, јер полицајци умеју да наплаћују измишљене казне по принципу „а где ти је капа?“. Посебно се облизују на Београђане, али шта год да вам ураде (срећом више нема набијања на колац), то ће бити са осмехом и љубазношћу Орјента.
Е, после Фоче долази песма од предела, иако најзахтевнији део за вожњу због пуно кривина. Форсирање Дрине је неминовно, јер како би то рекао луди Бошко тифусар из филма Неретва: „Напред другови, преко воде до слободе!“ Национални парк Тјентиште је посебно леп крајолик, душу дао за већу паузу, можда и ручак. Фасцинантно је гледати из перспективе људског миша колико је природа моћна, високе четинаре на стрмим литицама кањона, а после тога упловити у питому и пространу долину.


У част битке на Сутјесци овде је, тик уз пут, подигнут чувени споменик , а место погибије чувеног Саве Ковачевића завучено горе неки километар даље у шуми. Некада је овде било хотела, радних акција, кафана… све је опустошено, али се полако уздиже. Сада су направили и вештачко језеро које се, на жалост, са пута не види.


Мало даље смо имали једно тајно место за ручак, али не постоји начин да објасним где је тачно. Једва приметним левим скретањем на самој кривини силази се колима на један пропланак до саме реке. Нина вади чаробни торбак пун ђаконија и припрема пикник, а клинке, мој ћале и ја скупљамо облутке, брчкамо ноге у реци, а некад богами и јуримо папуче по њој. Сутјеска је лети мала речица, али упадљиво хладна, бистра и брза. Поред пута можете видети мале натписе где људи продају мед, сир или купине  каквих нема на целом свету.


После Тјентишта следи успон пун кривина, али на самом врху је награда за сваког љубитеља природе и лепог призора, под условом да погледа уназад. Са Чемерна се виде све славом овенчане планине из другог рата, Маглић, Волујак, Зеленгора, Лебршник… то пространство и висина одузимају дах. Ту је мој отац као мали доводио овце и козе на летњу испашу, па зна сваки камен. Један од њих му је и ногу поломио. Чесма на Чемерном  је неугледна, одмах на врху успона с леве стране, али вода јој је херојска. Одавде смо моја млађа ћерка Зоја и ја кренули у авантуру пешачења до Требиња, има томе неколико година. Све је остало забележено у речи и слици:

http://www.hrastopis.blogspot.com/2011/09/blog-post.html

Дивним пределима питоме Херцеговине се излази на Клиње језеро - мало, али као уписано. Таман да се очи одморе. Нешто даље је највиша тачка овог предела, Голо брдо, са којег пуца епски поглед на гатачко поље и термоелектрану на десној страни. Гацко је тужно, неугледно месташце и да нема овог поља вероватно би га људи заборавили.

Иза села Степен брзо се долази до Корићке јаме , чувене по злу које су усташе учиниле бацивши ту стотине јадних мештана. Треба застати овде, бацити поглед у то мрачно гротло и одати почаст страдалницима. Да се не заборави. После тога се улази у село Корита, по коме је Корићка јама и добила име, а овде је подигнут и потресни споменик страдалницима. У наставку, из кола једва видљива, мала камена црквица где се причестила војска Влатка Вуковића пре одлазак на Косово. Била је то свега једна чета од стотињак људи, али јунака који помажу браћи Србима.


Са Бијеле Рудине је диван поглед на Билећу у даљини. Мало место, али за разлику од Гацка, изузетно присно, нарочито ако се скрене према центру. Е, ово је важно: на изласку из Билеће, с леве стране, тачно преко пута чувене касарне коју најављује авион у дворишту, налази се једна од бољих некропола са стећцима  - чувенија је само она у Радмиљи. Ту, одмах испод украшених стећака, шикља хладна вода и извире Требишњица, тачније то је један од извора ове понорнице налик чудовишту из Лох Неса које стално зарања и излази из воде. Застаните макар да баците поглед на древне споменике и умијете уморне ноге.

По изласку из Билеће у даљини се назире мотел Видиковац , као неки белутак наднесен над Билећко језеро. С пута и није неки, али када се изађе на терасу са погледом на језеро, па још и наручи нека лагана клопица… милина једна. Херцеговци нису неки мајстори за ћевапе према укусу нас из Србије, али зато јагњетина испод сача (не са ражња), са неким кромпиром и мало свежег домаћег парадајза, од вегетаријанца прави грешника у секунди. Добро, ово и није неки пример лагане хране, али препоручујем омлет са пршутом , укус је непоновљив. Овде смо Зоја и ја видали ране и предахнули дан-два, гледајући један једини ТВ програм црногорске телевизије и цркавајући од смеха на имена емисија и текст реклама. С обзиром да Црногорци воле одликовања, предлажем да им се додели орден за медијску креативност.


Мало даље на путу лежи и манастир Добрићево , а све што се види од пууустог Билећког језера, некада је била бајковита долина којом протиче Требишњица начичкана селима. Сада је све то потопљено, знаменитости измештене, људи расељени, разлила се вода од брда до брда и настала тишина. Моја баба Анета из фамилије Комненића је ту рођена, у сред данашњег језера, где је лежало њено сликовито село Мируше. Остало само једно острвце са црквицом.


Ето га Моско, надалеко чувено по најукуснијој јагњетини, неки кажу и на тлу целе старе Југославије. Ту је до пре две године био један мали ресторан крај пута, Ћуковић. Није било бољег печења испод сача до ту, али онда је умро стари газда и кафана затворена. Поред ње је никао огромни мотел Конак, вазда крцат људима, има собе, паркинг, има печење са ражња, има чуда, али није то – то. Пробали, џаба.
Пет километара после Моска, на Јасену лево је скретање за Горње Врбно, познато само по Анђелићима и ништа више. Па опет, и то је нешто, зар не? То ти је моје уточиште, рај и награда за преживљену сваку годину од када сам дошао на свет. А ево томе равно педесет лета. Неколико кривина даље путем, одједном само, као у биоскопу, пукне панорама Требиња  које се угнездило доле између меандара Требишњице и елегантних чемпреса.


Поглед на град је још импресивнији када се човек успентра на неки од бројних врхова около, нарочито Леотар - знаменитост Требиња и његов чувар. Фотографија на којој са Гљиве позирам као Бергер (Горан) - заштитник Требиња виђена је само у кругу мојих пријатеља, али добро је да Европа чује за још неког човека из народа осим Виљема Тела. Напомињем да немам никакве личне амбиције гледе славе или самољубља - ово долази из љубави према требињском крају. Са Леотара пуца и одличан поглед на море, удаљено свега 25 километара одавде.


Срцепарајући поглед на панораму Требиња траје још неколико километара, док се пут полако умиљава граду и кротко силази до њега као пас господару.
Добродошли у Требиње!


Коментари

Unknown каже…
Predivno, baš kao da sam prošla tvojim stazama, ako i ne uspem da odem tamo, kao da sam bila 😊
Unknown каже…
Predivno, baš kao da sam prošla tvojim stazama, ako i ne uspem da odem tamo, kao da sam bila 😊
Херцеговина је предивна, нећеш се покајати.