Надомак
Требиња има подједнако лепих места која вреди обићи било пешке, колима или
таксијем, у зависности од удаљености и могућности. На врховима свих околних
брда виде се стара аустро-угарска утврђења од којих је данас ретко које скроз
очувано, углавном због тога што су после ослобођења мештани односили опрему, а
понекад и тесани камен користили за поправку својих кућа.
Најпознатије тврђаве су Страч, Голо брдо, Кличањ и Гљива, а на моју радост један сам од ретких који се још увек пење на Кравицу ☺, сваке године све неприступачнију због пута зараслог у подивљалу смреку, граб и зановет. У тврђави на врху брда су и даље огромни резервоари-цистерне за кишницу, од којих неки још увек држе воду! Користио, еееј! Упркос невероватном погледу, како на Требиње, тако и на залеђе према Билећи, напомињем да ово није шетња за обичног туристу.
Говорити о Требињу, а не изговорити реч Леотар ☺, незамисливо је за сваког мештана, чак и за посетиоца. Овај градски заштитник и еквивалент готамском Бетмену, је планина стрмих страна, обраслих само макијом, ниским растињем и лековитим биљем у непрегледном мору оштрих стена. Сва ова брда издалека изгледају равно и савладиво, али успон на њих је готово немогућ ако не идете неком од једва приметних планинских стаза или путева. Краве и козе то најбоље знају, а ја сам без срама учио од њих. Наравно, много више сам сазнао од мог оца још као мали дечак, али учим и данас. До врха Леотара на коме је смештен репетитор стиже се теренским колима, а километар пре врха се одваја зарасла стаза за утврђење Гљива ☺. Погледе одозго је непотребно коментарисати, али са оба ова врха се сасвим лепо види море и комплетна околина на све стране.
Крећући се главном требињском улицом према Мостару, пут се лагано пење падинама према Кличњу, а на ободу града у насељу Засад, лаганом шетњом се стиже до малене цркве Светог Јована ☺, подигнуте надомак остатака темеља много старије цркве, тек скоро откривене. Љубазношћу црквењака Здравка Бодироге сазнао сам доста интересантних ствари о лепим мозаицима, гробљу, истраживању старе цркве и плановима племенитог владике Григорија да на оближњем брду подигне копију Аја Софије, ако Бог да.
У наставку пута следи још једна посластица за љубитеље старог градитељства, овековечена у призору села Мостаћи ☺, насељеног углавном муслиманима. Корачајући калдрмом ових узаних сокака не би ме зачудило да видим Хасанагицу лично, а богами сам прошлог лета једну такву вииилу и видео, још увек памтим њен мирис када је прошла поред мене. И овде има доста напуштених кућа, што је велики проблем целе Источне Херцеговине.
Силаском према Требишњици, у високој сасушеној трави види се малена црква свете Петке, у крају позната као Петковица, а нешто даље и камени мост, оба под заштитом државе.
Најпознатије тврђаве су Страч, Голо брдо, Кличањ и Гљива, а на моју радост један сам од ретких који се још увек пење на Кравицу ☺, сваке године све неприступачнију због пута зараслог у подивљалу смреку, граб и зановет. У тврђави на врху брда су и даље огромни резервоари-цистерне за кишницу, од којих неки још увек држе воду! Користио, еееј! Упркос невероватном погледу, како на Требиње, тако и на залеђе према Билећи, напомињем да ово није шетња за обичног туристу.
Говорити о Требињу, а не изговорити реч Леотар ☺, незамисливо је за сваког мештана, чак и за посетиоца. Овај градски заштитник и еквивалент готамском Бетмену, је планина стрмих страна, обраслих само макијом, ниским растињем и лековитим биљем у непрегледном мору оштрих стена. Сва ова брда издалека изгледају равно и савладиво, али успон на њих је готово немогућ ако не идете неком од једва приметних планинских стаза или путева. Краве и козе то најбоље знају, а ја сам без срама учио од њих. Наравно, много више сам сазнао од мог оца још као мали дечак, али учим и данас. До врха Леотара на коме је смештен репетитор стиже се теренским колима, а километар пре врха се одваја зарасла стаза за утврђење Гљива ☺. Погледе одозго је непотребно коментарисати, али са оба ова врха се сасвим лепо види море и комплетна околина на све стране.
Крећући се главном требињском улицом према Мостару, пут се лагано пење падинама према Кличњу, а на ободу града у насељу Засад, лаганом шетњом се стиже до малене цркве Светог Јована ☺, подигнуте надомак остатака темеља много старије цркве, тек скоро откривене. Љубазношћу црквењака Здравка Бодироге сазнао сам доста интересантних ствари о лепим мозаицима, гробљу, истраживању старе цркве и плановима племенитог владике Григорија да на оближњем брду подигне копију Аја Софије, ако Бог да.
У наставку пута следи још једна посластица за љубитеље старог градитељства, овековечена у призору села Мостаћи ☺, насељеног углавном муслиманима. Корачајући калдрмом ових узаних сокака не би ме зачудило да видим Хасанагицу лично, а богами сам прошлог лета једну такву вииилу и видео, још увек памтим њен мирис када је прошла поред мене. И овде има доста напуштених кућа, што је велики проблем целе Источне Херцеговине.
Силаском према Требишњици, у високој сасушеној трави види се малена црква свете Петке, у крају позната као Петковица, а нешто даље и камени мост, оба под заштитом државе.
Који
километар даље је један од најлепших манастира које сам видео, а видео сам их
много. Манастир Тврдош ☺ је седиште
Захумско-херцеговачке и приморске епархије, а у њему се подвизавао и свети Василије Острошки. Тврдош има
неку нарочиту лепоту, ваљда због свог положаја високо уздигнутог над зелену
траку кривудаве Требишњице и средњевековног изгледа града-цитаделе, какав имају
Метеори у Грчкој, само не баш тако високо.
Имање манастира је доста велико, јер имају своје винограде, маслињаке и винске подруме, а последњих година су се поштено бацили на градњу нових конака и чуда. Мислим да им то није требало, јер нарушава интимни амбијент првобитног манастира, али шта ја знам, ваљда нису могли да одоле савременим трендовима и потрошачком духу.
Мирни воћњак и парк за размишљање са сеником гледају према улазној кули са капијом, која се сада користи само за посебне прилике и свештенике, посетиоци улазе са мостарске стране. Горе у брду изнад улазне куле постављен је дрвени крст, имао сам прилике и њега да додирнем, али не без великог ломатања по оштрим стенама и шикари који га окружују.
Имао сам срећу да Тврдош први пут обиђем пре десетак година када је приступ конацима био потпуно слободан. Са пијететом сам додиривао топле зидове од жућкастог шупљикавог кречњака прошараног опеком, као што јахач милује сапи свог коња док га тимари. Уживао сам у спокојној шетњи око малог храма посвећеног успењу пресвете Богородице, а подигнутог на темељу цркве из времена Константина Великог (4. век). Њени остаци се виде у стакленом поду. Приступ црквици је и даље слободан, али не и шетња по конаку. Забрана фотографисања је истакнута још на улазу у цео комплекс, мада у томе не видим смисао. Црквена продавница није ни изблиза лепа као слатка мала кућица која је за ове потребе служила до пре две године, па опет, ово је најбоље место да купите тврдошка вина или коњак ☺.
Имање манастира је доста велико, јер имају своје винограде, маслињаке и винске подруме, а последњих година су се поштено бацили на градњу нових конака и чуда. Мислим да им то није требало, јер нарушава интимни амбијент првобитног манастира, али шта ја знам, ваљда нису могли да одоле савременим трендовима и потрошачком духу.
Мирни воћњак и парк за размишљање са сеником гледају према улазној кули са капијом, која се сада користи само за посебне прилике и свештенике, посетиоци улазе са мостарске стране. Горе у брду изнад улазне куле постављен је дрвени крст, имао сам прилике и њега да додирнем, али не без великог ломатања по оштрим стенама и шикари који га окружују.
Имао сам срећу да Тврдош први пут обиђем пре десетак година када је приступ конацима био потпуно слободан. Са пијететом сам додиривао топле зидове од жућкастог шупљикавог кречњака прошараног опеком, као што јахач милује сапи свог коња док га тимари. Уживао сам у спокојној шетњи око малог храма посвећеног успењу пресвете Богородице, а подигнутог на темељу цркве из времена Константина Великог (4. век). Њени остаци се виде у стакленом поду. Приступ црквици је и даље слободан, али не и шетња по конаку. Забрана фотографисања је истакнута још на улазу у цео комплекс, мада у томе не видим смисао. Црквена продавница није ни изблиза лепа као слатка мала кућица која је за ове потребе служила до пре две године, па опет, ово је најбоље место да купите тврдошка вина или коњак ☺.
Надомак Тврдоша је манастир Дужи, а вреди поменути и остале у близини Требиња, као што су Петро-Павлов манастир, Добрићево и мало удаљенија Завала.
За
повратак у Требиње препоручујем магистрални пут за Љубиње и Мостар, одакле се
као на длану из долине Требишњице виде приградска насеља Мостаћи и Засад, непрегледна
поља винове лозе и Требиње у даљини. Растојање је симболично, око 5 километара
од Тврдоша до града, тако да се у једној шетњи може обићи све.
Е, сад долази мој омиљени део пута и награда за труд. На десној страни пута према граду, чим се пут примакне реци и готово је пољуби, виде се кола на Требишњици ☺. То су велики „воденични“ точкови распоређени у пару са обе стране реке, али се овде користе за наводњавање вазда жедне земље. Свега двадесетак метара од пута смештено је моје омиљено коло, код кога се обавезно прво добро умијем и наквасим (да снизим врелину реш печеног тела), а онда скинем све са себе и окупам у хладној води запенушане реке, одмах испод точка, јер ту је најдубља.
Тај мирис, свежина, благодет и снага коју осетим купајући се у Требишњици неописиве су речима, све и да сам Меша Селимовић. Наравно да се пре изласка ваљано напијем воде из реке, али тек сада пошто сам се добро расхладио. Ко је узме у руке, схватиће. После овог третмана могу само да се слатко насмејем свим рекламама за папрене велнес и спа центре, арома терапије и орјенталне масаже. Ја бре овде имам 3 у 1 човече, а за те паре ћу да се храним глатко две недеље, па ти види ко ту лаже.
После овог тетошења ни пакао неће тешко пасти, ако се заслужи. Одмах по уласку у Требиње главни пут скреће лево за град, а десно за Дубровник, свега 25 километара даље. Гужве на граници са Хрватском су још увек велике и чека се понекад и више од сат времена. С обзиром да постоји само једна аутобуска линија до Дубровника, некако се не исплати кренути на тај излет, осим, можда, таксијем. Аутобус за Дубровник креће у 10 сати, а оданде долази у 14:15, што значи, када се одбије пут и чекање на прелазу, да на располагању имамо највише сат ипо времена. Недељом не саобраћа, што значи да су Хрвати спремни да нас приме само на кратко у шопинг, ништа више. Дода ли се томе чињеница да нас и даље у том граду гледају као злотворе, лупају аутомобиле и одузимају фото апарате на сред Страдуна, јасно је да нисмо добродошли. Нећу да кварим идилична сећања на неке људе и овај дивни град у коме сам сваке године проводио моменте за памћење. Сачекаћу још једно 30-40 година. Овом раскрсницом за Дубровник завршавамо круг и долазимо поново на купалиште Брегови.
Од свих излета ван Требиња најсликовитија је посета месту Јазина, 10-ак километара од града, идући путем према Никшићу. Прво се пролази стара индустријска зона од које су преостали само огромни објекти и стара слава индустрије алата. Сада је ту Swisslion, макар да мало заслади живот и пружи утисак привредног живота. Код једне жуте куће са десне стране скреће се за насеље Горица и на крају долази до раскршћа и импозантне куће, боље рећи куле где је смештен Подрум вина Анђелић ☺. Иако не у директном сродству са мојом фамилијом, власник Драган Анђелић и његова винарија спадају у најпознатије у овом крају. Палету одличних вина негује у пространом подруму, динамитом ископаном у живом камену испод куће (подрум сам лично проверио силаском низ стрме степенице, а препоручујем и свим посетиоцима).
Одавде се низбрдо силази према коноби „Студенац“ ☺, вероватно најлепшем ресторану уређеном у духу традиције овог краја, о чему говоре бројни предмети из старина окачени по зиду. Некоме можда буде и превише, али моје срце је било пуно, а очи цаклиле гледајући листове дувана, ћилиме, гусле, џефердар, петролејке, кубуру, иконе, наћве, тепсију, пирун, лопар, бардак, бурило, косијер, гребен, преслицу… и на полицама ниску одабраних вина из Херцеговине и Далмације.
Упознао сам и власника, младог и срдачног човека који је све ово и осмислио. „Сликај, брате слободно, ја све дијелим осим жене!“ нашалио се са мном не знајући да је наишао на истомишљеника. После врелине Сунца на путу до конобе, седети у хладу баште смештене на самој Требишњици и окружене базенима и игралиштем за децу, право је ускрснуће.
Повратком на главни пут за Никшић и наставком излета, долази се до живописног сеоцета Перовића (Арсланагића) мост ☺, које заблиста у најлепшем светлу баш на оном месту где пут у кривини избија на језеро. За све који би желели да ову лепоту сагледају као на длану, предлажем да на мало напред скрену лево за Нецвијеће и попну се две-три кривине узбрдо, поглед је очаравајући. Нанизане камене куће међу дрвећем и лозом, дубоко зелена вода и једно острвце са потопљеном црквицом - то је све, али упаковано као за изложбу.
Преласком моста се долази у Ластву, а поглед разлива по језеру у пуној ширини. Нема смисла да понављам све претходне утиске са ове божанске реке (овде језера), тек уздах и изрази дивљења су неминовни. Ту је један велики паркинг где се може уживати у призору или чак спустити до воде. Проласком кроз кратки тунел у наставку пута, стиже се до Јазине ☺, малог места где се породице углавном баве узгојем пастрмке у рибњацима.
.jpg)
Одмах после мостића лево је мали паркинг, а десно наша омиљена рајска лагуна где проводимо дивне дане у сунчању, купању и уживању. У шумици испреплетаној стазама и каналима свеже воде за расхлађивање, смештени су стари мотел и ресторан, некада најпосећенији бисери залеђа, а сада тек сабласне и напуштене руине. Зграде су за дивно чудо и даље целе и функционалне, али су рат и безвлашће однели већи део мобилијара.
Унутра, у свежини дебелих камених зидова обложених облутком и даље се могу наћи
дрвене клупе, чак и бокасте шољице за белу кафу какве су постојале у свим
хотелима старе Југославије, са карактеристичном плавом штрафтом при врху. Кроз
парк се силази на купалиште и језерце чаробне привлачности. Вода је заиста
хладна, али осим нас и клинаца мештана који понекад сврате тек поподне, ретко
се ко задржава на овом месту. Срећних 70-их година овде су за мале паре
боравили промућурни Дубровчани, док су истовремено своје куће изнајмљивали
туристима и правили велику добит.
Одавде волим пешке да прошетам старим путем који прати реку узводно и открива још неколико прелепих страпова ☺ зајажене бистре воде. Вреди сићи до реке, умочити ноге и испљускати зајапурено лице, без бојазни од квашења гардеробе, јер на летњем Сунцу све убрзо буде суво као барут. Километар-два даље је Жупа и граница са Црном Гором.
На путу за Билећу у месту Јасен, лево скретање (асфалтом и делимично макадамом) води до благодатног извора Књегиња ☺, свега 2,5 километара од главног пута. Овај заселак се зове Цибријан и ту у шуми се негде налази гроб Орловића Павла, косовског јунака који је имао част да га напоји и ране му вида Косовка девојка.
Ако постоји нектар или амброзија, онда је то свакако вода са овог извора, чиста, хладна, окрепљујућа и у исти час опијајућа. Долазе људи из далека овде да наточе воду у канистере и носе кући, само њу да пију. Ако питате овце и краве, њима је свеједно. Који километар даље кроз шуму, пешке, избија се на дугачко поље Љубомир, скривено од света у окриљу Леотара и високих брда са свих страна. Призор је божанствен, са црквицом Јоакима и Ане ☺ у Врпољу, на почетку поља.
Даље низ пут за Билећу, у месту Моско, скретање лево води до још чувенијег извора Лонџа и неколико мањих села где су посејани стећци из давнина. Цар Душан се на путу за Дубровник зауставио баш овде и одморио два дана, крепећи се водом са извора Лонџа, а у цркви Јоакима и Ане дао помен својим прецима, будући да Немањићи воде порекло одавде. Наставком пута према Билећи убрзо се излази на Билећко језеро и десно скретање за село Орах, где је измештен чувени манастир Добрићево ☺ пред плављење долине Требишњице и стварање овог вештачког језера.
Превише
је дивних места о које сам се огрешио не помињући их, али полако, увек има
простора за нови текст. Надам се да ћу имати прилике да видим и неке нове
лепоте Требињског краја, ево, чекам препоруку. Живот је велика авантура, зато деца
у нама и даље траже, траже…
Е, сад долази мој омиљени део пута и награда за труд. На десној страни пута према граду, чим се пут примакне реци и готово је пољуби, виде се кола на Требишњици ☺. То су велики „воденични“ точкови распоређени у пару са обе стране реке, али се овде користе за наводњавање вазда жедне земље. Свега двадесетак метара од пута смештено је моје омиљено коло, код кога се обавезно прво добро умијем и наквасим (да снизим врелину реш печеног тела), а онда скинем све са себе и окупам у хладној води запенушане реке, одмах испод точка, јер ту је најдубља.
Тај мирис, свежина, благодет и снага коју осетим купајући се у Требишњици неописиве су речима, све и да сам Меша Селимовић. Наравно да се пре изласка ваљано напијем воде из реке, али тек сада пошто сам се добро расхладио. Ко је узме у руке, схватиће. После овог третмана могу само да се слатко насмејем свим рекламама за папрене велнес и спа центре, арома терапије и орјенталне масаже. Ја бре овде имам 3 у 1 човече, а за те паре ћу да се храним глатко две недеље, па ти види ко ту лаже.
После овог тетошења ни пакао неће тешко пасти, ако се заслужи. Одмах по уласку у Требиње главни пут скреће лево за град, а десно за Дубровник, свега 25 километара даље. Гужве на граници са Хрватском су још увек велике и чека се понекад и више од сат времена. С обзиром да постоји само једна аутобуска линија до Дубровника, некако се не исплати кренути на тај излет, осим, можда, таксијем. Аутобус за Дубровник креће у 10 сати, а оданде долази у 14:15, што значи, када се одбије пут и чекање на прелазу, да на располагању имамо највише сат ипо времена. Недељом не саобраћа, што значи да су Хрвати спремни да нас приме само на кратко у шопинг, ништа више. Дода ли се томе чињеница да нас и даље у том граду гледају као злотворе, лупају аутомобиле и одузимају фото апарате на сред Страдуна, јасно је да нисмо добродошли. Нећу да кварим идилична сећања на неке људе и овај дивни град у коме сам сваке године проводио моменте за памћење. Сачекаћу још једно 30-40 година. Овом раскрсницом за Дубровник завршавамо круг и долазимо поново на купалиште Брегови.
Од свих излета ван Требиња најсликовитија је посета месту Јазина, 10-ак километара од града, идући путем према Никшићу. Прво се пролази стара индустријска зона од које су преостали само огромни објекти и стара слава индустрије алата. Сада је ту Swisslion, макар да мало заслади живот и пружи утисак привредног живота. Код једне жуте куће са десне стране скреће се за насеље Горица и на крају долази до раскршћа и импозантне куће, боље рећи куле где је смештен Подрум вина Анђелић ☺. Иако не у директном сродству са мојом фамилијом, власник Драган Анђелић и његова винарија спадају у најпознатије у овом крају. Палету одличних вина негује у пространом подруму, динамитом ископаном у живом камену испод куће (подрум сам лично проверио силаском низ стрме степенице, а препоручујем и свим посетиоцима).
Одавде се низбрдо силази према коноби „Студенац“ ☺, вероватно најлепшем ресторану уређеном у духу традиције овог краја, о чему говоре бројни предмети из старина окачени по зиду. Некоме можда буде и превише, али моје срце је било пуно, а очи цаклиле гледајући листове дувана, ћилиме, гусле, џефердар, петролејке, кубуру, иконе, наћве, тепсију, пирун, лопар, бардак, бурило, косијер, гребен, преслицу… и на полицама ниску одабраних вина из Херцеговине и Далмације.
Упознао сам и власника, младог и срдачног човека који је све ово и осмислио. „Сликај, брате слободно, ја све дијелим осим жене!“ нашалио се са мном не знајући да је наишао на истомишљеника. После врелине Сунца на путу до конобе, седети у хладу баште смештене на самој Требишњици и окружене базенима и игралиштем за децу, право је ускрснуће.
Повратком на главни пут за Никшић и наставком излета, долази се до живописног сеоцета Перовића (Арсланагића) мост ☺, које заблиста у најлепшем светлу баш на оном месту где пут у кривини избија на језеро. За све који би желели да ову лепоту сагледају као на длану, предлажем да на мало напред скрену лево за Нецвијеће и попну се две-три кривине узбрдо, поглед је очаравајући. Нанизане камене куће међу дрвећем и лозом, дубоко зелена вода и једно острвце са потопљеном црквицом - то је све, али упаковано као за изложбу.
Преласком моста се долази у Ластву, а поглед разлива по језеру у пуној ширини. Нема смисла да понављам све претходне утиске са ове божанске реке (овде језера), тек уздах и изрази дивљења су неминовни. Ту је један велики паркинг где се може уживати у призору или чак спустити до воде. Проласком кроз кратки тунел у наставку пута, стиже се до Јазине ☺, малог места где се породице углавном баве узгојем пастрмке у рибњацима.
Одмах после мостића лево је мали паркинг, а десно наша омиљена рајска лагуна где проводимо дивне дане у сунчању, купању и уживању. У шумици испреплетаној стазама и каналима свеже воде за расхлађивање, смештени су стари мотел и ресторан, некада најпосећенији бисери залеђа, а сада тек сабласне и напуштене руине. Зграде су за дивно чудо и даље целе и функционалне, али су рат и безвлашће однели већи део мобилијара.
Одавде волим пешке да прошетам старим путем који прати реку узводно и открива још неколико прелепих страпова ☺ зајажене бистре воде. Вреди сићи до реке, умочити ноге и испљускати зајапурено лице, без бојазни од квашења гардеробе, јер на летњем Сунцу све убрзо буде суво као барут. Километар-два даље је Жупа и граница са Црном Гором.
На путу за Билећу у месту Јасен, лево скретање (асфалтом и делимично макадамом) води до благодатног извора Књегиња ☺, свега 2,5 километара од главног пута. Овај заселак се зове Цибријан и ту у шуми се негде налази гроб Орловића Павла, косовског јунака који је имао част да га напоји и ране му вида Косовка девојка.
Ако постоји нектар или амброзија, онда је то свакако вода са овог извора, чиста, хладна, окрепљујућа и у исти час опијајућа. Долазе људи из далека овде да наточе воду у канистере и носе кући, само њу да пију. Ако питате овце и краве, њима је свеједно. Који километар даље кроз шуму, пешке, избија се на дугачко поље Љубомир, скривено од света у окриљу Леотара и високих брда са свих страна. Призор је божанствен, са црквицом Јоакима и Ане ☺ у Врпољу, на почетку поља.
Даље низ пут за Билећу, у месту Моско, скретање лево води до још чувенијег извора Лонџа и неколико мањих села где су посејани стећци из давнина. Цар Душан се на путу за Дубровник зауставио баш овде и одморио два дана, крепећи се водом са извора Лонџа, а у цркви Јоакима и Ане дао помен својим прецима, будући да Немањићи воде порекло одавде. Наставком пута према Билећи убрзо се излази на Билећко језеро и десно скретање за село Орах, где је измештен чувени манастир Добрићево ☺ пред плављење долине Требишњице и стварање овог вештачког језера.
Сабрано на једном месту, следе везе до мојих претходних прича и слика о Херцеговини:
Моники на ноге (Херцеговина 2013.):
http://www.hrastopis.blogspot.com/2013/09/2013.html
Херцеговина 2012:
http://www.hrastopis.blogspot.com/2013/01/2012.html
Херцеговина 2011:
http://www.hrastopis.blogspot.com/2011/09/2011.html
Пешке по Херцеговини 2011:
http://www.hrastopis.blogspot.com/2011/09/blog-post.html
Авантура у покушају:
http://www.hrastopis.blogspot.com/2010/09/blog-post.html
Одмор Херцеговина 2010:
http://www.hrastopis.blogspot.com/2009/08/blog-post_16.html
Моја Херцеговина:
http://www.hrastopis.blogspot.com/2009/05/blog-post_23.html
Моники на ноге (Херцеговина 2013.):
http://www.hrastopis.blogspot.com/2013/09/2013.html
Херцеговина 2012:
http://www.hrastopis.blogspot.com/2013/01/2012.html
Херцеговина 2011:
http://www.hrastopis.blogspot.com/2011/09/2011.html
Пешке по Херцеговини 2011:
http://www.hrastopis.blogspot.com/2011/09/blog-post.html
Авантура у покушају:
http://www.hrastopis.blogspot.com/2010/09/blog-post.html
Одмор Херцеговина 2010:
http://www.hrastopis.blogspot.com/2009/08/blog-post_16.html
Моја Херцеговина:
http://www.hrastopis.blogspot.com/2009/05/blog-post_23.html
Коментари