Нисам се ја тек тако пробудио једног јутра као зека из јендека и решио да остатак живота проведем избезумљеног погледа, сумануто бежећи од ловаца оштрог ока и лаке руке. Све је почело пре десетак година, безазленим мерењем висине мојих девојака, једног мирног суботњег преподнева. Имамо посебан зид за то.
- Стани лепо уза зид, исправи се. Види је, Зоја! Престани да се врцкаш, само се исправи. Мила, о, шашавог ли детета, немој да се дижеш на прсте, – кажем кобајаги се љутећи на њих, а уствари уживам када су тако вицкасте и веселе. Ред је да неко и од мене направи забаву.
- Па, ти си их учио да се блесаве и да те зезају, ето ти сад – из прикрајка добацује Нина уз шеретски осмех и скрштених руку.
- Па, Ники, мора неко да буде и мало ишчашен, не могу сва деца да буду у винклу, било би стварно досадно. Многе ствари сам у животу зајебао, али ћерке сам направио савршено - то је мој скромни допринос овом бедном човечанству.
Пошто су ме девојке о јаду забавиле и витлале ме око малог прста неко време (шта ћу кад их волим), досети се нека од моје три грације да је ред измерити и моју висину. Немам ја страх од мерења, али сам до тада био уверен како је моја висина еталон, шта ту има да се мери. Многи стручњаци су то забележили на прегледима и увек је било исто. Наставиле су да ме наговарају и ја на крају послушно стадох уза зид. Испрсио се јунак као петлић пред клање, очекујући потврду дијагнозе.
Ударише линију, па ме померише да виде резултат.
- Тата, колико си оно рекао да си висок? Овде пише 183.
- Шта бре причаш, дете? Јао, не знате људски ни висину да измерите... дај ми тај троугао, сам ћу.
Наслоним лењир на главу и повучем црту (оловком на зиду, срам вас било).
Нешто није у реду. Можда сам помешао линије? Гледам ону тужну линију и капирам да су девојке у праву. Мерим опет од пода, више пута. Исто.
- Човече, где су ми нестала 4 центиметра, ово није могуће. Па немам ја 80 година да урастам, шта је ово људи моји – баба у мени је понављала исту тужбалицу укруг, занемарујући векове дичне епске народне баштине где смо приказани као див јунаци.
Био је то један од заиста најтужнијих дана мог живота. Недељу дана после овог немилог догађаја девојке су ме стално звале „патуљак“ и смејуљиле се притајено.
- Мама, треба да се замене сијалице код нас у соби... јел можеш ти, тата више није доступан, не може да дохвати хи, хи...
Нису мене уједале њихове речи, увек сам расположен за спрдњу, али сам и даље био заробљен у моменту горког сазнања. Пробао сам да прочитам нешто о томе на интернету, јалов је то посао. Знате и сами, можете да нађете свакакве симптоме, од баналних ствари до најневероватнијих претпоставки из серије Dr House. У шуми бесмислених савета издвојио сам један, чини ми се сасвим разуман. „Како дан одмиче висина може мало да варира, у зависности од активности, пробајте да мерите висину ујутру, после устајања.“
Следећег дана сам тако и урадио, схвативши да су ми се на волшебан начин вратила два центиметра. То, лутко, још два-три пута да покиснем и све ће да се врати на старо. Звучи на мантру за добро јутро.
- Па добро, није баш као момачка висина, али још увек могу да дохватим пиће са полице (додуше једва, и то само ако је у првом реду).
Године су прошле и овај немили догађај је лагано бледео у мом сећању, уз благу бојазан да немам баш бесконачан број одузимања по два центиметра - уколико кичма реши да се урушава овим темпом. Шта ме брига, моја жена ионако гаји склоност према малим, дебелим и бркатим типовима, нешто као Чико из стрипа Загор. Прва два услова свакако иду ка остварењу, а мустаће ћу лако да пустим.
. . . . .
Ударило јесенас по зглобовима, мало сам се и штрецнуо. Срећом па благодат дружења са мојим укућанима и старим друштвом некако дође као мелем. Лакше се подноси, за лекове увек има времена. А решио сам мало и да се мењам - наш мозак је чудо ако га упрегнемо на прави начин. Многима је пошло за руком, да видимо хоћу ли ја успети да обуздам слабости у себи. Једна дивна особа ми је у правом часу дала ветар у леђа, спуштајући ми у руке њену омиљену књигу која говори о променама. Слабо су овакви текстови утицали на мене током живота, навикао сам да не зависим од мишљења других, иако умем да их поштујем. У моменту када сам схватио да ћу ипак сав труд и посао морати да обавим сам, уз благо усмеравање, било ми је некако лакше.
Интересантно, није ми први пут да у тешким животним ситуацијама највећу подршку добијем од неочекиваних људи, искрено сам захвалан на томе.
Пре уласка у овај нови подухват, утеших се чињеницом да поменуто смањење своје висине могу да гледам и са лепше стране: како се буде смањивало моје паковање, то ће и садржај бити интензивнији и јачи, нешто као чистија есенција мене. Ако успут избацим неке лоше навике, ефекат ће бити још већи, и – ето мени радости. Главни постулати ове промене нису ми страни: умем да волим, да будем захвалан, да се надам бољем... и то је добро.
Не мора сваки почетак да буде тежак, па сам решио да се нашалим на свој рачун и направим неколико снимака из визуре малог мене... да се полако навикавам.
Назив ове приче потиче од мени омиљеног музичког албума My Life in the Bush of Ghosts кога су направили Brian Eno и David Byrne, звучао ми је прикладно за ову тему. Ма, ако је добро тим духовима у грмљу, биће и мени. Макар ћу имати с ким да разговарам.
Коментари