Нешто о храсту

Доста пријатеља ме је питало због чега сам тако опседнут храстом па свему дајем то име, мада ни мени није јасно зашто нечија имејл адеса мора да буде састављена од имена и презимена. Никада нисам маштао о томе да се скривам иза псеудонима, једноставно се приклањам једној лепој симболици везаној за дрво које су наши стари обожавали. Вечито оптерећен појмовима као што су заједништво, правда, сенка предака, снага, ваљда сам се лако поистоветио са овим древним заштитником старих Словена. За све оне који би да сазнају нешто више о храсту, нудим два кратка текста писана руком оних који се у ову тему разумеју више од мене.

............

Шумским гајевима за које су српски тежаци мислили да су "храмови божанстава", приносиле су се жртве у вину, хлебу и меду. Значи у прасловенској религији у култу дрвета постојале су тзв. обедне жртве. Њихова је улога била да се преко биљке за трпезом успостави контакт са божанством и учврсти пријатељски савез. Једна од таквих обедних жртава сачувала се до данас у култу предака. После погреба у кући умрлога, оставља се за столом празно место за душу покојника, која, замишља се, невидљива учествује у гозби.

Храст је заузимао видно место у митологији старих Словена. Од нарочите је важности био и у митологијама и религијама других народа. Обожавање дрвећа, нарочито храста, заиста, је било општеприхваћено. У старим индоевропским казивањима познат је као дрво Бога громовника. Неки извори говоре о томе да је храст био посвећен старом словенском божанству Перуну. У Срба, као и у других Јужних Словена, остаци култа храста сачувани су до најновијих времена. 

О улози храстовог дрвета у веровањима наших предака, илустративно казује његова употреба у обреду "вађења живе ватре", који се обављао "трењем дрвета о дрво", на посебном ("чистом") месту, на којем се, иначе, одржавају светковине. По правилу лети - ноћу. Обично на празник. Ватру су "вадили" брат и сестра близанци или "чисти" младић и девојка са сличним именима (нпр. Живан и Живана или Стојан и Стојана). "Извијена" се ватра преносила на кућно огњиште, које су Словени поштовали као свето место. 

Сем тога, за бадњак се обично секло храстово дрво. Бадњак су српски тежаци сматрали породичним светим дрветом. Према бадњаку на огњишту укућани су се опходили као према натприродном и божанском бићу. Метанисали су пред њим. Целивали га. Приносили му дарове (вино и пшеницу), говорећи "ја тебе вином и пшеницом, ти мене сваким добром", очекујући заузврат помоћ. Ритуално паљење бадњака указује на припадност соларном (сунчевом) божанству, које се кроз ватру поново рађа.

И данас готово свако насеље у свом средишту има свој запис. Обично храст под којим су се збивали сви значајни догађаји. Под крошњом храста одржавани су зборови, вршена суђења, доношене важне одлуке, славило се… Посебно је познат таковски грм, под којим је 1815. године, донета одлука о устанку против Турака. Уколико се поред храста налази црква или крст, ту је храст, по тумачењу Чајкановића, пагански остатак. Храст је касније замењиван крстом од храстовине. 

Доживљавали су га сеоски домаћини (мада данас ређе) као станиште божанства (моћног заштитника) поља и шума. Молили су се и приносили жртве под тим светим дрветом. Оправдано тражили помоћ од њега за своја поља и укућане, јер је српски ратар у њему видео и свог заштитника и саветника.

Затим, важно је истаћи да је храст у нашој баштини имао и испуњавао задатак примитивног храма. Још је Плиније старији у првом веку пре Христа учио да је дрво "храм богова". У селима, у којима није било "живе" цркве столетни, усамљени освештани дуб замењивао је духовни храм. Свештеник је под њим обављао црквене обреде. Наши су преци урезивали крст на његову кору и обнављали га сваке године, на исти дан. Освештавали иконе под његовом крошњом. Око њега сахрањивали своје мртве (још из доба паганства), јер су били убеђени да је храст сеновито дрво, као што се претпостављало и за друга шумска стабла. И данас, на напуштеним сеоским гробљима, или у случајно пронађеним, виде се остарели дубови.

У овом тренутку, важно је поменути да су освештани дубови и записи, по нашем убеђењу, табуисани. Не смеју се скрнавити. Не смеју се сећи (многи су на мистериозан начин умрли при таквом покушају). Чак се ни гране, саме отпале, не смеју користити за огрев. Не сме се употребљавати ни његов плод.

Ипак, по предању, под посебним околностима, може се користити плод храста, без страха да се чини велики преступ и грех. Изузетно се дозвољава храстов плод убрати и као лек употребити за посебне болести. И то само мушкараца. 

............

Срби су народ који је од искона дубоко везан за природу (бављење земљорадњом и сточарством), што се одразило у великој мери и на његово веровање у моћ природних и космичких сила. У народу се верује да свака биљка има своју душу, па се и осушена биљка не чупа из корена, јер је то коса умрле мајке или баке. Стари Словени-пагани веровали су у мноштво богова-господаре поља, ливада, шума, грмова, жита, цвећа, земље. Култ дрвета и биљака је један од ретких које је и црква прихватила, са одређеним симболичним значењем. Нпр. тамјан, босиљак, бадњак, храст, бор, липа, маслина, крушка. 

Храст је од давнина, још пре хришћанства био за Словене свето дрво. у коме су смештене душе умрлих предака. Он је посебно значајан у вези с култом огњишта, ватре. Агни - аријско божанство ватре, Огни - старослов, Игнис - латин. 

Ритуално ложење Бадњака-младог храстовог дрвета, односи се на Бога сунца (Младог бога). Бадњак се сече у шуми пре изласка Сунца, а после заласка се уноси у кућу и ставља на огањ. Поједини примерци храста код Срба имају функцију заветних записа, првобитних народних храмова и зато се овакви храстови не смеју дирати, ломити, палити гране, пети се на њих. Они су светиња, онај ко их уништава умреће. Храст се и у Старом завету спомиње као Божанско дрво под које ће сести анђео. Бадњак се везује за хришћанске празнике Бадње вече и Божић (соларног су порекла). Он се мора обновити сваке године јер симболизује (привидно) кретање Сунца (око Земље). Он је заштитник, симбол Сунца, божанство које се спаљује да би опет оживело. Али Бадњак се везује и за култ предака (покојника). На Бадње вече се припрема посна храна и изводе се разни ритуали посвећени „домаћим покојницима“. Покојницима се приносе дарови у јелу и пићу (у кући на слами), а у време задушница на гробљу (на земљи).