Ајвар викенд

Круна зимнице за моју породицу свакако је ајвар, а то већ годинама уназад спремамо у Прњавору. На селу је то јако згодно, широк простор, чесма напољу, контакт са природом и, наравно, "смедеревац" на располагању. Нисам баш од оних који заговарају само домаће начине спремања кора за питу или торту, сладоледа, теста за пицу, па чак и супе, ("оно куповно ништа не ваља"), напротив. Гледам да Нићу наговорим кад год могу да не троши толико времена спремајући старим начином ове гурманлуке, када већ на располагању има целу палету готових и полуспремљених материјала. Многи се преваре у процени па одмах почну да ми објашњавају разлику у укусу између куповних и домаће развучених кора, што ме вређа отприлике као и педијатар који ми каже да дете дође са мајком да јој објасни о чему се ради. Грешка!

Ово не опраштам никоме, јер живим онако како су ме васпитали: помажем у кући, умем да кувам и перем, а богами активан сам и код одгајања деце. То што жене често срећу трутове (мада се највише залепе за такве, јер "то су прави мушкарци", училе их мајке), не значи да сваког мушкарца треба да гледају истим очима. Знам да разликујем кељ од келерабе, знам да повијем дете, знам да направим запршку, знам да фонтанела није део баште, а Мистер Пропер није билдер и, као право домаћинско дете одрасло у кући где се добро и квалитетно јело и пило, свакако разликујем гранцле од домаћих ванилица. Али кад већ живимо у лудим и брзим временима где се информације и локације мењају брзином светлости, зашто живот не олакшати, бар тамо где се може? Није ми стало да разликујем нијансу горчине између Хајнекена и Јелена или дебљину коре пекарског и бурека из домаће радиности, иако сам прави гурман.

Следећи ову логику лако ћете закључити да ајвар не спремам на селу само зато што је то непоновљив укус паприке печене на старом добром "смедеревцу", него прилика да се мало оде ван града, дружи са ћалетом и кевом, борави у природи. Прављење ајвара спада у најтеже дисциплине категорије "зимница", где нису више важне ни паре, ни време утрошено на мукотрпан рад, ни огроман ударнички труд. Мени то дође више као изазов да поновим оне маестралне напоре моје нане или кеве док су са марамом око чела и са неком лепом, старом народном песмом на устима проводиле дане за шпоретом, трудећи се да нам угоде и извуку слатки осмех док мљацкамо за трпезом. Моја нана је радила у чувеној крагујевачкој кафани и правила роштиљ, а ми смо као деца често ишли код ње на ћевапчиће. Још увек памтим како трчимо њој у загрљај кроз башту препуну гостију, док нам под сандалицама пршти бела ризла, а отац виче да успоримо. Сласт тих ћевапа ме је заувек обележила као човека који зна да цени најбоље у свему. Па ипак волим и данас да одем у неки ресторан на роштиљ који је спремила тамо нека Љубинка или Мица. Мени прија иако разлика постоји, бакини су били лепши. А знате зашто? Само зато што знам да ме је волела. И зато ми је угађала, увек са осмехом, као да пре тога није провела десет сати на ногама служећи каприциозне госте, опрала две туре веша, почистила кућу и спремила ручак за сутра. Е, зато су ми слађи њени ћевапи, а не зато што је користила тајни састојак за млевено месо. Зато се и ја сада трудим да мојој породици омогућим тај укус, тај доживљај, ту сласт коју куповна зимница нема. Зато ми није ни важно хоће ли паприка коштати 50 или 150 динара, купићу је свеједно.

Свака прилика да се изађе из Београда ме посебно радује, тако и овај претходни ајвар викенд. Ужурбано спакујем тек неколико ствари, обавезно документа и фото-апарат, грозничаво завршавам послове и журим на пут. Како одмичу километри и ми се приближавамо селу, осећам како ми се уста лагано развлаче у благи осмех, а тензија опада. Није ми важно какво је време. Није ми важна потрошња горива. Није ми важно шта су изласали у Скупштини. Шумадија, еј, бре, брате Србине. Такав осећај имам само још у Херцеговини и нигде више. Чашица ракије и слатко ме опуштају у живом разговору са кевом, која овде борави неколико дана без ћалета, само са веселом и чупавом куцом по имену Мими. То је највеселији пас на Планети, сигурно. Ту количину среће и љубави коју вам она демонстрира трчећи око ногу, испод стола, клупе, кроз двориште, нећете добити од, рецимо мачке или папагаја, па чак ни неког другог пса. Мими је оличење доброте.

Следи права домаћинска трпеза и ђаконије у огромним количинама, иако клинке овај викенд не проводе са нама. Мила је остала код Данице, а Зоја на Бањици код бака Оље. Хране свеједно има за чету гладних, иако се кева све време правда како није стигла да направи још ово или оно, како јој је мало загорело, како је био слаб избор поврћа на пијаци, па су улетели гости, па... и тако увек. Као да се унапред извињава за нешто што нам није по вољи, мада такво нешто не постоји. Не помажу ни сви комплименти које јој упућујемо, она зна да то није баш онако како је замислила. Кратак одмор, током кога нам је Нина предложила да одмах кренемо у бој са паприкама, оперемо их, испечемо и ољуштимо још вечерас. Нисмо се копрцали много, с обзиром да је време напољу било заиста тужно, а мрак се лагано прикрадао. Јуначки смо се изборили са свих 20 кила паприке и 5 кила патлиџана уз коментар да паприка и није баш нека, ми купујемо доста квалитетнију иначе. Проблем је у томе што је ово последња тура, следећег викенда је више неће ни бити. Мало је неравна, па мало је испуцала, па је богами и ситнија. Боже, претворио сам се у кеву, само се нешто правдам. Углавном, човек никад не зна да ли је нешто добро, док се не заврши. Тако смо и ми схватили да ова "крџава" паприка и није тако ружна, јер се љуштила као ниједна до сада! Посао је био право уживање, па смо задовољни и насмејани отишли на спавање нешто пре поноћи, пустивши и паприку да предахне и оцеди се у ђевђирима током ноћи. Сутра ујутру следи наставак акције: мељемо, сипамо у велику шерпу са загрејаним уљем и наредна три сата пржимо уз стално мешање. Време користимо за разговор, текуће послове, фотографисање, брање поврћа, припрему ручка и додавање зачина у већ загрејани ајвар. Из куће се полако шири препознатљив мирис, а верујем да је овако било и у доба Турака, када смо ту вештину и усвојили од наших освајача. Иначе шпорет стоји напољу, у летњој кухињи, само што је ове године захладнело пре времена, те су ћале  и кева унели "смедеревац" да се огреју ујутру и увече. Све у свему, посао је обављен на општу радост и задовољство, још током преподнева. Сипамо ајвар у топле тегле, бројимо их као деца и стављамо да се запеку у рерни. Готово, напокон. 

С времена на време се нађе понеко од пријатеља да ме задиркује што сам тако себичан и не дам теглу или две ајвара на поклон. Слајка је хтела да га носи у Италију и послужи пријатељима, да виде шта је прави специјалитет, али чак ни тај патриотски корак нисам могао да направим. Не могу, брате слатки. Нема то везе са парама, ни са себичлуком. То је моје црвено злато у које сам укувао душу и љубав, а ње има таман толико да нахраним само најближе, као и драге госте који нам долазе, све до пролећа. Ајвар је исто што и земља за патриоту: не може да се купи, ни прода, не може да се позајмљује и враћа. Дођи кад хоћеш, остани колико хоћеш и буди ми драги гост, али немој да тражиш од мене да ти поклоними и последње зрно које су узгајали моји преци да би ме отхранили. Ја сам то од њих  научио и пренећу моје ћерке. Онај ко то не зна, никад није ни разумео шта значи права љубав. Према отаџбини, деци, кући или ајвару, потпуно је исто.

Ајвар викенд