Не могу више да трпим ову бахатост и лицемерје које нам се догађа из дана у дан, тако незаустављиво, сурово и бестидно, на очиглед свих (још увек мислећих и поносних) житеља ове наше Србије. У јавности се народу сервирају полу-патриотски темпиране реченице којима треба да нас успокоје, док се донесене стварне одлуке ломе по нашим главама и плећима ове испошћене и јадне земље, а Србија тоне у неповратни амбис дужништва, беде и духовне пропасти. Продаје се немилице и будзашто сваки делић ове наше драге земље, коју је крвавом муком наш предак вековима плаћао и баштинио, да остави потомку. Кукала вам мајка, нечасни изроде.
Каква црна Европа? Кадија те тужи, кадија ти суди, јел та? Или можда она Европа која нам безочно отима онај део земље на коме смо пожњели први струк жита, па нас онда зове у коло да играмо са њима и славимо демократију? Или можда ипак ова ближа Европа где у вазалском реду чекају ситне земљице које се наслађују нашом пропашћу, молећи (не знам само ког) Бога да иста судбина не задеси и њих саме? Биће да је ипак она праведна и снажна Европа која према америчком рецепту дели лекције малим и недораслим члановима, отприлике као кад би слон табанао по мишевима.
Јадна је, чемерна, лоповска и издајничка политика коју спроводе наше политичке вође, бацајући свом народу отпатке у виду мега маркета, шопинг молова, страних банака, лизинга, пирсинга, пилатеса и бројних забава смишљених да олабаве памет и опију масу. Све и да се појави неки поштени психолог који ће људима објаснити да је ово дужничко ропство исто што и хероинска зависност, нико га не би слушао. Пусти те приче, нама треба још менаџера, брендова, бизнисмена, инвестиција, толеранције, консалтинга, демократије, донације, транзиције, лустрације... Зато смо и поставили младе лавове на кључне државне функције, да уче посао на лицу места и вежбају се у реалном окружењу. Срећом па су они, као прави визионари, брзо схватили да треба убити све што је домаће и наше (па што да смишљамо топлу воду) и разделити то часком гладним лешинарима около, а онда ће они својом добротом и урођеним осећајем за правичност учинити да нам Србија доживи процват. Сви ћемо живети у благостању, имати велике плате, укинуће нам визе и моћи ћемо да школујемо децу свуда по свету. Онда ћемо се сви лепо ухватити за руке као у хипи комуни и живети само од бескрајне европске љубави. Па то је прича трула скоро као и она о обилазници или јачању динара.
Нисам од оних који се радују туђој пропасти и не може ми то бити утеха, али бројне су приче о џелатима који доживе исту судбину као и њихове жртве, кад-тад. Доста ми је и свих лицемера, издајица, невладиних организација, педера, шпијуна, проданих душа, љигаваца, бедника, експерата, сналажљивих... који живе од Србије, а бесомучно пљују по њој, јер то је део демократског процеса. Они то раде из најбоље намере, само хоће да помогну у брзој европској интеграцији Србије, зато што је воле. Не знам само како то имају парцијални вид, слух, разум, осећај за правду. Па зар на крају да ми останемо запамћени као најкрволочнији, геноцидни народ на планети, а потаманили нас словеначки Реј Бан територијалци? Па како?
Најгори од свих тровача су они који су спремни да дају све што могу (наравно, не њихово лично) како би се дивили берићетним европским државама у којима влада ред, рад, социјална правда и заштита. Плитак конформистички мозак ће да помисли да је то зато што су они природно вредни, а ми лењи, или су они јако паметни, а ми нисмо, или... Срећом па је историја неумољива учитељица која нам говори о томе како су се дивља, отимачка племена наубијала и напљачкала по свету, а онда решила да окрену нови лист и успоставе цивилизовано друштво са уређеним законима. Зато су их написали и скројили према себи, стари више нису ваљали. Наравно, на трону су могли да виде само себе, а робље су већ створили у својим митским походима, истребивши целе народе.
Можда некако и могу да опростим германско-романским хордама што нас бацају у букагије и радују се нашој пропасти, али да то доживимо од народа са којима смо до јуче делили месни нарезак на радним акцијама, то не могу. Не признајем више стрвинарске државе Хрватску, Словенију, Црну Гору, Македонију, Босну и Херцеговину, као ни изроде из мог српског народа. Знам да то њима ништа не значи, али мени значи много. Према одличном позоришном тексту за филм Бој на Косову, када су Кнезу Лазару уочи битке рекли колико смо малобројни у односу на Османлије, он је мудро одговорио: "Ја не одлучујем да ли ћу у бој према томе колика је сила која ми прети, него колика је светиња коју браним."
Знам само да нисам усамљен у овом скромном патриотском протесту и да притом не угрожавам друге људе. Наглашавам реч "људе".
Свако добро желим свим људима добре воље.
Горан Анђелић
Каква црна Европа? Кадија те тужи, кадија ти суди, јел та? Или можда она Европа која нам безочно отима онај део земље на коме смо пожњели први струк жита, па нас онда зове у коло да играмо са њима и славимо демократију? Или можда ипак ова ближа Европа где у вазалском реду чекају ситне земљице које се наслађују нашом пропашћу, молећи (не знам само ког) Бога да иста судбина не задеси и њих саме? Биће да је ипак она праведна и снажна Европа која према америчком рецепту дели лекције малим и недораслим члановима, отприлике као кад би слон табанао по мишевима.
Јадна је, чемерна, лоповска и издајничка политика коју спроводе наше политичке вође, бацајући свом народу отпатке у виду мега маркета, шопинг молова, страних банака, лизинга, пирсинга, пилатеса и бројних забава смишљених да олабаве памет и опију масу. Све и да се појави неки поштени психолог који ће људима објаснити да је ово дужничко ропство исто што и хероинска зависност, нико га не би слушао. Пусти те приче, нама треба још менаџера, брендова, бизнисмена, инвестиција, толеранције, консалтинга, демократије, донације, транзиције, лустрације... Зато смо и поставили младе лавове на кључне државне функције, да уче посао на лицу места и вежбају се у реалном окружењу. Срећом па су они, као прави визионари, брзо схватили да треба убити све што је домаће и наше (па што да смишљамо топлу воду) и разделити то часком гладним лешинарима около, а онда ће они својом добротом и урођеним осећајем за правичност учинити да нам Србија доживи процват. Сви ћемо живети у благостању, имати велике плате, укинуће нам визе и моћи ћемо да школујемо децу свуда по свету. Онда ћемо се сви лепо ухватити за руке као у хипи комуни и живети само од бескрајне европске љубави. Па то је прича трула скоро као и она о обилазници или јачању динара.
Нисам од оних који се радују туђој пропасти и не може ми то бити утеха, али бројне су приче о џелатима који доживе исту судбину као и њихове жртве, кад-тад. Доста ми је и свих лицемера, издајица, невладиних организација, педера, шпијуна, проданих душа, љигаваца, бедника, експерата, сналажљивих... који живе од Србије, а бесомучно пљују по њој, јер то је део демократског процеса. Они то раде из најбоље намере, само хоће да помогну у брзој европској интеграцији Србије, зато што је воле. Не знам само како то имају парцијални вид, слух, разум, осећај за правду. Па зар на крају да ми останемо запамћени као најкрволочнији, геноцидни народ на планети, а потаманили нас словеначки Реј Бан територијалци? Па како?
Најгори од свих тровача су они који су спремни да дају све што могу (наравно, не њихово лично) како би се дивили берићетним европским државама у којима влада ред, рад, социјална правда и заштита. Плитак конформистички мозак ће да помисли да је то зато што су они природно вредни, а ми лењи, или су они јако паметни, а ми нисмо, или... Срећом па је историја неумољива учитељица која нам говори о томе како су се дивља, отимачка племена наубијала и напљачкала по свету, а онда решила да окрену нови лист и успоставе цивилизовано друштво са уређеним законима. Зато су их написали и скројили према себи, стари више нису ваљали. Наравно, на трону су могли да виде само себе, а робље су већ створили у својим митским походима, истребивши целе народе.
Можда некако и могу да опростим германско-романским хордама што нас бацају у букагије и радују се нашој пропасти, али да то доживимо од народа са којима смо до јуче делили месни нарезак на радним акцијама, то не могу. Не признајем више стрвинарске државе Хрватску, Словенију, Црну Гору, Македонију, Босну и Херцеговину, као ни изроде из мог српског народа. Знам да то њима ништа не значи, али мени значи много. Према одличном позоришном тексту за филм Бој на Косову, када су Кнезу Лазару уочи битке рекли колико смо малобројни у односу на Османлије, он је мудро одговорио: "Ја не одлучујем да ли ћу у бој према томе колика је сила која ми прети, него колика је светиња коју браним."
Знам само да нисам усамљен у овом скромном патриотском протесту и да притом не угрожавам друге људе. Наглашавам реч "људе".
Свако добро желим свим људима добре воље.
Горан Анђелић
Коментари