Коначно велика летња авантура: ногама до Крагујевца! Моја (авантури наклоњена) ћерка Зоја је, слушајући приче из младости свог оца, била упорна у жељи да и она проба једно велико пешачење. Првобитни циљ јој је било Требиње илити Херцеговина, како ми то зовемо у кући. Искусни отац је, ценећи параметре као што су даљина, расположиво време, напор и свакако моја отежала фигура, брзо њену амбицију свео на много краћу дестинацију звану Прњавор. Циљ свакако није да пропаднемо на овом путу, него да она искуси чари и напоре једног оваквог подухвата, али истовремено и да се ја присетим младих дана и још једном ухватим у коштац са изазовом. То, наравно, много више приличи млађим и снажнијим јуношама од мене, али пошто у Србији више нема ентузијаста који би ово одрадили пешке, и ја сам добар избор. Боље да снагу арчим на ово него на кафане, јурење сојки, развод брака или коцку. Наши пријатељи су мислили да се ради о пролазном хиру и идеји која ће до лета окопнети. Већина је била упорна у коришћењу чувене реченице: „Ајд’ што мучи себе, али што ово јадно дете малтретира...“, не схватајући да сам на пешачење пристао после многобројних наваљивања од стране Зоје и свакако због жеље да је не изневерим. Дуго сам јој причао, највише о тешкоћама као што су умор, жуљеви, ојед, ноћна хладноћа, недостатак воде, хигијене... али дете је било упорно у својој жељи. Па, како сам могао да је одбијем?
Припреме су трајале од пролећа и прикупили смо неопходну опрему за овакву акцију, те смо понели све пинкле као што су (следи оригинални списак): ранчеви, вреће и подлоге за спавање, еластични конопци, шатор надстрешница, двоглед, компас, перорез, батеријска лампа, топографске карте, јод, фластери, талк, газа, завој, Кафетин, Андол, Аутан и Ембецин спреј, конац и игла, тоалет папир, папирне и влажне марамице, отварач за конзерве, фото апарат, свећа, шибице, упаљач, четкице и паста за зубе, качкети, удобна танка и дебља гардероба, кабанице, крема за сунчање, паре и обиље чарапа и гаћа. На сваки помен гаћа, увек се опсетим моје драге другарице Славице Чпајак, која је, правећи списак ствари за вишемесечни одмор у Италији, написала: „Паре и гаће. Осталог ћу да се сетим“. Царица. Иначе, којом год техником да све ово спакујете у два ранца, прилично је тешко, што ће и бити највећи проблем у авантури, чак и разлог могућег одустајања. Па добро, вреди покушати, бар нам воље није мањкало. Богу хвала, обоје смо брбљиви и лапрдави, певаћемо, шта нас брига.
Полазна тачка је била Авала, па смо ту ноћ преспавали код бака Оље на Бањици. Биле су ту и Мила и Нина, као да су хтеле да виде чин одустајања или бар колебања. Иако нам је у стомаку тог јутра све играло као пред испит, нисмо им пружили то задовољство. Изљубисмо се, упртисмо ранчеве, махнусмо још једном и... ајд’ у здравље. Знајући моју ташту и жену, сигурно је просута и нека чантра воде за нама.
Причамо о разним стварима, Зоја је непресушни извор питања и предлога. Највише је интересују приче из детињства и времена кад сам био момак млад, што је и нормално - тада је било највише доживљаја од којих се неки граниче са фантазијом. Успут нас бескрајно забављају бројни авлијанери, различитих боја, тоналитета и сорти. Обавезна је и публика немих посматрача испред сваке аутобуске станице или продавнице поред које тихо пролазимо. Њихова ће улога добијати на значају како се приближавамо Крагујевцу, а сразмерно броју пређених километара. Ходамо даље у колони, поштујући правило леве стране, мада моја ћерка као право друштвено биће, показује склоност да хода поред мене док причамо. Тај луксуз у овом првом, прометном делу пута, нисам могао да јој дозволим и био сам упоран са реченицом: „Зоја, ходај иза мене, молим те“. Возача има свакаквих, углавном се правила саобраћаја не поштују, а нису ретки примери обесних идиота који само што нас нису одували са ивице пута. Ова гужва полако јењава како се удаљавамо од Београда, а јавиће се само још једном надомак Младеновца, где је урађен нови и широки део пута. Дошли смо до Трешње, шумовитог и тихог излетишта са ретким и лепим кућама, само са десне стране. Лева је обрасла растињем тако густим да нисмо могли да нађемо место за подневни одмор. План нам је био да устајемо рано, пешачимо 15-ак километара најкасније до поднева, онда се одмарамо у неком лепом хладу до 4 поподне и затим, кад прође врелина, пређемо још 5-6 километара пре проналажења згодног места за ноћење. То је, наравно, теорија.
На некој оштрој кривини натрапамо на путељак који води према неколицини кућица на брду и шљивару. Станемо, погледамо, видимо нема никог, одлично. Збацимо онај терет са уморних плећа, простремо подлоге, изујемо се... ааааах милине. Ово је прави осећај слободе, као да смо на Ластову. Полако се крепимо водом, лечимо жуљеве, ћаскамо и смејемо се, не ретко и певамо и излежавамо се. Оног трена када пустим музику са мобилног, Зоја моментално заспи као хипнотисана и спава 20-ак минута, као по правилу. Буди се чила и освежена, са сањивим осмехом на лицу. Ручак су укусни мамини сендвичи од интегралних кифли и наравно, вода. Време је да се крене даље. Врели део дана полако је на измаку, сенке се издужују и ми смо све веселији. Улазимо у Раљу и точимо неку млаку воду која се осећа на пластично црево у коме је провела добар део дана. Ноге већ осећају велики замор, жуљеви пуцају и пеку, ослањам се на табанска места за која нисам ни знао да имају потпорну функцију... Долазимо некако до центра овог малог места, падамо испред продавнице и попримамо израз као после великог олакшања у моменту када нас запљусне свеж талас климатизованог ваздуха у радњи. Мотали смо се ту неко време, купили Ноблице, млеко и сладолед. Не могу другачије да објасним нашу фетиш жељу да пијемо само „бресковачу“ одн. Аква Виву Хидроактив, са укусом брескве, осим тиме да је мноооого волимо и да нас она најбоље освежи. Проблем је у томе што је ретко где има по селима. Е, па овде смо је нашли. Какав флеш: хладан сладолед, па хладна вода и све то на степеницама у дебелом хладу неког дрвета. Од момента када смо кренули даље, све је било мало лакше, што због освежења, што због Сунца на заласку, а највише због тога што је дошло време да вребамо бивак за ноћење. Тужно је како су многа поља зарасла у неко трње са наранџастим бобицама, боце и коприву.
Неколико километара иза Раље смејемо се огромном уличном фењеру изнад неке капије, као да је из Алисе у Земљи Чуда. Нисмо ни слутили да ће 50м даље иза шуме да се покаже лепа пожњевена ливада између пута и пруге, на којој ћемо први пут да заноћимо. Одмах поред старе и напуштене, морам рећи и прилично сабласне куће из чијих мрачних полупаних прозора и врата зјапи нешто језиво, поставили смо наш шатор и вреће, распремили се, вечерали, опрали ноге и зубе као што то приличи лепо васпитаној деци, пресвукли се и коначно шушнули у топлину наших врећа за спавање. Ова кућа духова поред нас налазила се иза жичане ограде, закрчена неким посеченим шибљем и гранама, окружена запуштеном шумом чудног дрвећа са великим трњем и неким спиралним изданцима, којих је било свуда испод нас. Наравно, као у неком филму страве и ужаса, оданде су повремено долазили чудни звуци ломљења грана, крцање и хујање, али не бих рекао да такав звук може да направи неки фазан или пас, које смо видели близу шатора. Иако нисам нешто плашљив, ови звуци су ме прилично узнемиравали целе ноћи, чак више него повремена тутњава воза испод наших ногу. Срећом па је тих дана био пун Месец и све је било осветљено као по дану. Штета што је бљештао право у наше уморне очи. Мало песме, приче, понеки гутљај воде и музика, капци се спуштају... Није још било ни 9 сати, Зоја је заспала пре него што је додирнула лежај и није променила позу целе ноћи. Дуго сам гледао њену главицу која је вирила из вреће, миловао је и шапутао да је највећи херој на свету. Само сам повремено чуо дубок уздах, као кад некоме падне камен са срца, па осети велико олакшање. Знам то јер сам био будан и заспао тек пред свитање, исцрпљен од борбе са џомбама испод мојих леђа и чудних звукова. Не сећам се да ми је то сметало кад сам био млад.
Из дневника:
Авала, Зуце, скретање за Врчин, Србијашуме (одмор), Трешња (вода код баке), велики одмор на кривини (ручак сендвичи, дремка), Раља (топла вода из црева, сладолед и бресковача), скретање за Поповић (табла Крагујевац), ноћење између пруге и пута (вечера кекс, уклета кућа).
На великој жутој путоказној табли је писало да до Младеновца има 18км, мада по свим нашим прорачунима треба да буде највише 12. Прилична разлика у километрима нас је добро убила у појам, па смо наредни део трасе (по највећој врућини од 38 степени и највећој гужви на путу) прошли видно тужни и смрвљени. Ноге су ми биле спремне за велики ремонт, ранац је отежао као да Сотона седи на врху, чак је и Зоја туробно ћутала. Срећом па се више нисмо ни знојили: сва телесна течност је испарила као у сауни. Е сад, као у некој пустињи, у даљини трепери нешто као оаза, мада нисмо били сигурни да ли је то јава или смо само пролупали од умора. Пар километара пре чувеног Младеновца сада је нека велика расрсница где се улива транзит са аутопута Београд-Ниш и здружено чине један велики нови друм, пун опасних камиона, возача и ситуација. Огромне бензинске пумпе, хотели, паркинзи, маркети, ма као да смо ушли у Лас Вегас, кеве ми. Крајичком ока извежбаног за чудне детаље, са леве стране у некој рупи сам приметио обрисе зида каквог имају чесме крајпуташице и нисам се преварио. Зојка и ја одједном цикнусмо од радости, али не видимо да ли вода тече или не, још смо преко пута. Пређосмо некако, сиђосмо у рупу, кад тамо, цепа вода из брда у дебелом млазу, бије свежина од водене прашине, никог нема. Наредних пола сата нисмо више чули тутњаву са пута, нисмо видели Сунце, ранчеве смо одмах побацали и тргнули флашице са оном нашом бајатом водом. Верујем да се овако осећају камиле које пређу пола Сахаре и застану у оази, доживљај је непоновљив. Халапљиво смо гутали хладну воду и занемаривали све оне родитељске савете, као и чињеницу да вода можда и није исправна за пиће, као што су на телевизији тих дана и причали за моравски регион. Па шта, ово није Морава, тешили смо се. Наиђе неки лик са Рудника, точи воду па нас пита да ли је добра за пиће. „Сад јесте“ кратко одбрусимо и наставимо да гледамо блентаво у наше флашице, као Рет Батлер у Скарлет. Када смо полако напустили овај транс, пала је и понека фотографија, а богами смо прочитали и издашни натпис где каже да су чесму подигли муж Станоје и жена му Станија, па се извор и зове зато Станојевац. Тешке муке човек напушта овакво благо, али место није погодно за велику паузу, подне је већ прошло, а до града има још 5 до 12км, зависно од тумачења. Зоја је овде, јуначки тешећи себе и мене закључила како путокази могу и да погреше, као и карте и да до Младеновца нема још много. Окрепљени и весели решисмо да уложимо додатни напор и кренемо даље без паузе за ручак, па да се што пре докопамо хотела у граду. Јадни ми, како смо били наивни.
Велика и раскошна кафана Дашчара и опет мало хлада, јер када су сенке кратке, Сунцу тешко може да се побегне. Не треба да помињем да сам поцрвенео као сваки шофер: ноге беле, руке до лаката црне, а мишице упадљиво црвене боје, исијавају врелину као високе пећи у Смедереву. Зоја је имала лепу боју, тек добијену у Далмацији пре нашег поласка, а још сам је и мазао кремом са заштитним фактором који тежи бесконачности. Стиснули смо зубе иако је сваки мој корак изгледао као ход по стаклу, а када се направи пауза и ноге охладе, то изгледа много горе. У таквим моментима само помислим на Зојину главицу шћућурену у топлој врећи и кажем себи: „Е издржаћеш, дупе једно дебело, па макар ти ово била последња шетња у животу“. И помогне. Срећом па моја ћерка није имала никаквих тегоба ове природе, љубав татина. Догегамо се до дуго очекиване жуте табле на којој је писало Младеновац. Зоја кад хода углавном гледа доле или са стране, јер од мене ништа не види напред, тако да је, кад сам јој рекао да смо стигли, поскочила као опарена, са невиђеном радошћу. „Како то, јел’ стварно? Значи онај натпис ипак није ваљао?“ Мој миш је био у праву, ипак је наша карта била добра. Мало пре тога су ми попуцали и последњи жуљеви, тако да је ситуација била напета као у мидеру, пред одустајање. Видим неку надстрешницу и хлад, пошаљем Зоју тамо, а ја останем на улици и вребам пролазнике, да видим шта ћемо даље. Да пропаст буде већа, од једне девојке која је тужно гледала у моју измучену ћерку, ћаскала нешто са њом и вероватно хтела да ме пријави социјалној установи за злостављање деце, сазнамо да хотел у Младеновцу не ради већ ихи-хи година. Добро, а неки други? Нема. Има само Селтерс бања, који километар у брду, ван нашег пута. Тамо каже да има места колико хоћеш, а баш је овде станица аутобуса који иде тамо.
Тако ти ми одлучимо да се превеземо ових неколико спорних километара, који ионако не спадају у нашу трасу. Наравно, како то иде у оваквим пех ситуацијама, мајстор заборави да нам каже где силазимо и да није било моје паметне ћерке, чекали бисмо неки други превоз за назад. Последњим трачком снаге хрупимо на рецепцију као планинари кад силазе са Хималаја и угледају прве шерпасе на травнатим падинама. Ови нешто љути, нервозни, нељубазни, буди Бог с нама, али ми ништа, лаганица. Стрпљиво сачекамо ред, кажемо да нам треба соба, а ови у нас бело гледају. Нема. Како, бре нема, има ли бар нешто близу? Јок, брате слатки, ништа. Одемо до лекара који ради на пријему, јер ово је рехабилитациони центар за реуматичне болеснике, сви су на штакама. Нека љубазна снајка доктор скочи, окрену два-три телефона, каже да сачекамо до 3-4 поподне, биће нешто. Сад, имамо који сат чекања, па сиђемо до дворишта и одмах ту испод баште ресторана се улогоримо. Простремо ти ми врећу на мекој зеленој трави испод неких бреза, сазујемо се, налипамо воде, пустимо музику и певај, брале. Да је неко случајно дошао да нас опомене, мислим да би ме у затвор водили одавде. Одем у заказано време поново на рецепцију, има само једнокреветна соба у поткровљу на 5. спрату, пакао јој није раван од врелине, кажу. Питам Зојку шта ћемо, а она мени: „Ма може тата, дај само да се окупамо“. Тако је, лутко, скочимо, узмемо кључ и правац соба. Ни лифт не иде тако високо, само до 4. спрата, али ми имамо мотив. Како смо се само стропоштали на под, врелину нисмо ни приметили. Туширали смо се на смену, скоро хладном водом и видно орасположили и опоравили. План је био да касније нађемо апотеку и купимо Ембецин спреј против повреда, ноћимо, останемо сутра цео дан у хотелу (јер су најавили невреме, кишу и грмљавину), ноћимо опет и онда окрепљени ујутру идемо даље. Е, теоретски то звучи к’о Бог, али нико не зна када пролази градски аутобус, а још мање када се враћа. Миц по миц, иако нерасположени за шетњу, добацисмо до центра некако, признајем уз Зојину помоћ. Добрица моја, стрпљива, послушна и издржљива као неки горштак. Херцеговка, шта ћеш. Нађемо све што треба одмах, седнемо у посластичарницу и убијемо се од сладоледа и лимунаде. Седнемо у паркић, уживамо, чекамо бус за бању. Треба да прође ту око 7 или 7.30, најкасније око 8, кажу нам. Или неће, нико не зна. Мало смо чекали, па кренули узбрдо, као што смо и дошли. Оно што би следило према Марфијевом закону се и остварило: бус је дошао до бање кад и ми. Освежење је стигло увече, док смо седели у соби, али не у метеоролошком, него у телевизијском смислу, када смо из ТВ апарата чули познате реплике из нашег омиљеног домаћег филма Кад порастем бићу Кенгур: „...неприкосновени господар шеснаестерца, нови Бог међу стативама, нашим млеком задојен, син Србије, принц Дунава и Саве...“ Нашој срећи није било краја, а то је управо доказ како човеку треба мало. Уживали смо и смејали се дуго, као да смо у нашој драгој кући, стиснути сво четворо на једном похабаном троседу, упркос очајној слици, губљењу боје и звука. Ионако све знамо напамет. Још једно туширање пре спавања, па онда у крпе. Удобност пода је немерљива у односу на ону ораницу.
Из дневника:
Воћњаци и село иза Раље, село Ђуринци (доручак паштета, млеко, кифлице), Влашко поље (спас чесма и велики одмор), Амерић (ВЦ у ресторану), Младеновац (хотел Селтерс бања, супер сладолед, апотека, парк, ноћење у соби 502, поткровље "ц" класа).
Из дневника:
Цео дан одмор и купање у хотелу, доручак (Гоја кајгана и млеко, Зоја сендвич, чај и сир), премештај у собу 248 ("А" класа), ручак (Гоја карађорђева шницла, помфри, Фанта, Зоја ћевапи, помфри, сок), вечера (сендвичи, Фанта).
Брзо смо се распитали и нашли пут за Смедеревску Паланку којим треба наставити. Диван пут, готово раван, без успона и падова, нов, нема саобраћаја много, тек понеки ауто, а около се ређају све најлепше слике шумадијских раскошних предела: шарене засејане њиве, дрвореди, сликовите куће и баште у даљини, воћњаци и обиље цвећа и барског биља. Очигледно да је ово плодна и наводњена долина која се, судећи по карти, пружа све до Паланке и још даље. Нема села поред пута, тек понека железничка станица, нема људи, нема стоке, само птице. Мирис и цвркут. Спокојно и најзад идилично, као што сам ћерки и обећао у другом делу пута. Стижемо у Ковачевац где се лепо окрепљујемо на извору живописног имена: Код Криве Врбе. Успут смо, видно расположени, баш доста причали, смејали се и певали нашу кратку песмицу из неког цратаћа. Скретање за Јагњило, купујемо нешто за ручак и правимо краћу паузу у хладу велике врбе одмах поред пута. Тек кад смо сели, видимо да је ту нечији гроб. Није нам сметао, место је заиста лепо и мирно, хладовина дебела, а вода са извора још увек хладна. Раштркане сеоске куће нам говоре да се полако приближавамо неком насељу, па убрзо скрећемо према железничкој станици Кусадак. Мало су га запетљали јер се иде напред-назад и тако ти ми пређосмо непотребно једно километар-два. Нигде воде, тек код неког деде у дворишту наточимо две флашице неке воде металног укуса. Каже пије се вода без проблема. Испричао нам је успут и то да су му снаја и син на послу у Паланци, а он чува кућу и унуке, па да је баба умрла, па свашта живо, тек време нам је да крећемо. Поздрависмо се лепо и на том месту пређосмо пругу и речицу по имену Велики Луг. Нижу се пуста поља, па једно од њих изабрасмо за подневни одмор, иако нисмо ни били превише уморни. Таман да спустимо ранчеве, кад дуну ветар и донесе неки непријатан мирис, као да смо згазили у нешто. У глас смо повикали: „Уууу, ал’ нешто чабри“. На другом и трећем месту нам се чинило мало боље, али смо се преварили. Уствари је смрад потицао од штала у даљини, а и ми смо се навикли. Скоро. Тешили смо се да и није тако страшно, јер чабри само кад дуне ветар. Стопала смо ослободили од стега званих патике, прострли се на мекану траву поред кукурузних поља и уживали у хладу, туњевини, месном нареску и наравно, води. Мало музике за опуштање, тек понеки ауто који наруши тишину и одмор.
Остатак пута за овај дан требало је да пређемо врло брзо, па смо чак скратили одмор, пуни нестрпљења. На бреговитим падинама су се низалала заиста прелепа села, пуна лепих кућа, дворишта и воћњака. Сунце полако пада према хоризонту, нема више жеге, изобиље хлада, па нам се учинило да само што нисмо ту. Долазимо у Ратаре где треба да ноћимо. Ту нам је неки деда Чеда дао флашу дволитрашицу пуну воде са неког лековитог извора. Гледамо ми ону воду, а она нешто зеленкаста, па као да има неке мехуриће. Пробам ја гутљај, а оно као неки шампањац са укусом ананаса и сумпора, страшно. Вероватно није опрао флајку од сока, па је вода попримила укус и малко зукнула. Гледа нас деда поносно што нам је дао лековиту воду, а ми се правимо као да пијемо, па све вичемо: „Мммм, што је добра вода“. Позвао нас је да свратимо кад год хоћемо и на ноћење и ручак и све. Нешто даље станемо, па у црквеној порти наточимо праву воду. Обичну, не лековиту. Нисмо ти ми за то алтернативно лечење. Па докупимо још хладне воде и сладолед у продавници код неке згодне снајке која нас је гледала онако мусаве и знојаве, као да смо из свињца изашли. Ту испред продавнице је центар овог великог села, била је нека гомила људи који чекају аутобус и наравно, група доколичара испред продавнице. Пију људи пиво и бистре светска дешавања. Свуда су нам се људи чудили како то да не пијемо киселу него обичну воду, није им јасно. Када је аутобус отишао, а ми остали безбрижно лижући сладолед, сви су гледали у нас. Интересантно, овде нико није ишао пешке (осим једне бабе), сви су зујали по центру моторима и колима, тамо-вамо, без икаквог нама уочљивог циља. Она снајка из продавнице је искористила прилику када је Зоја ушла сама да купи још нешто и све је испитала. У року од непуног минута комплетна информација о нама је неколико пута обишла село, захваљујући независном дистрибутеру сеоских дешавања – продавачици. Као у неком каубојцу, устали смо хладнокрвно, натукли шешире и кренули према заласку Сунца. Више нас никада нису видели. Питом је то свет, али превише знатижељан за наш укус. Иначе овде смо видели таблу са америчком заставом на којој пише да су наредну деоницу пута финансирале САД, на општу радост Србије. Ове табле са различитим заставама (немачка, норвешка...) смо сретали још неколико пута, мада се не сећам да сам негде видео таблу са нпр. америчком заставом где пише да су овај објекат бомбардовале и срушиле САД у априлу 1999. године, током агресије НАТО на нашу Србију. Шта ћеш, ово је време донатора, а не патриота.
Проблем тражења места за преноћиште полако је бивао све већи, јер су се куће низале, а Сунце падало према западу. Предели су били божанствени, а ми некако орни за пешачење, па по логици „све што пређемо данас не остаје за сутра“, наставили смо да се дивимо лепотама. Који километар даље наишли смо на извор у шуми о коме су нам сељаци причали: „Из две луле бије вода, а млаз к’о рука!“ Ово је једна од ретких прилика када нису претерали. Кажу да га је пронашла нека коза пре пар година, па људи сазидаше чесму. Ту се написмо заиста предивне хладне и укусне воде, па још опрасмо чарапе и гаће, за сваки случај. Сељаци иначе слове за домишљате, природно бистре и сналажљиве људе који су кадри да се снађу у свакој прилици, али наше искуство са љима говори да су спретни само у стварима које су њима познате, као и сви ми уосталом. Чувена опаска „Карту читај, сељака питај“ има смисла само у случају ако поставите питање типа: „Извините, је ли ово пут за Церовац?“, одговор може бити само „да“ или „не“, мада је и ту било креативних и песничких покушаја. Ако се пак преварите и питате: „Како да дођем до Церовца, молим вас?“ сигурно ћете добити одговор као: „Види, синовац, удариш онде у вр’ Живорадове куће сам’ право на онај десни пут, па иза Митровог брда саломиш према Тошиној њиви, ал’ оном страном према Белој Стени, знаш, е, па озго сам’ бијеш дол’ кроз Милкин шљивар и преко оног там’ багрења сиђеш на Живу Воду, ал’ немо’ никако да забасаш у трњике, ће ти се изгребе то дете, скроз“. Значи, одговор има смисла само ако живим у њиховом селу и знам за поменуте топониме (којих у картама сигурно нема), а да живим ту, не бих ни питао. Зато, питати треба увек када је човек у недоумици, али смишљено. Мада, ако волите авантуру... Природа је овде била издашна и блага, јер све ово изгледа као на неком календару зелено, жуто, плаво, таласасто, шумовито, сеновито, окупано руменим зрацима залазећег Сунца. Али, згодно место за ноћење никако да одаберемо, ваљда смо превише бирали. Дакле, дођемо ти ми и у тај Церовац, најзад. Лепо село, уредно, мирно. Ту нас неки човек први пут упитао да нас повезе. Идемо ти ми храбро даље, све док не изађосмо на неку главнију џаду, па све право. Ту је било неко зезнуто скретање за село Мраморац (ми смо га звали Заморац), па чим смо видели жути путоказ, срећно и задовољно скренусмо и уђосмо одмах у једно пожњевено поље близу сунцокрета. Побацасмо ранчеве брзо, прикуписмо сламу са поља и постависмо доле као постељу, преко тога дигосмо чадор и полегосмо подлоге и вреће. Код нас се тачно зна шта ко ради, па цела ова прича иде брзо, за десетак минута. Зоја је већ писала дневник, ја сређивао табане и таман је остало још толико дневног светла да урадимо остале припреме за спавку. Вечера, хигијена, чешљање, облачење и шушкање у драге нам вреће. Са првим мраком смо били потпуно опуштени и весели, чаврљали и сећали се разних причица и догађаја минулог дана. Прешли смо много више од планираног, па нас је ухватила и блага еуфорија, јер смо знали да ће сутра пешачење бити кратко и слатко. Ноћ је била свежа, али смо је проспавали мирно. Месец је и даље био наш фењер на небу, а неке ситне буба-маре са грешком (биле су жуто-црне) и скакавци су нас салетали, као и претходних ноћи. Ваљда и оне воле друштво, па дођу код нас као гости у дречави наранџасти шатор.
Из дневника:
Младеновац (полазак из хотела), Ковачевац (извор код криве врбе), Јагњило, Кусадак (продавница, јабуковача и кило хлеба), велики одмор (чабар, ручак туњевина и месни нарезак), Ратари (деда Чеда, кисела лековита вода, сладолед), чесма две луле 2002, Церовац (први човек који нас је питао треба ли нам превоз), бензинска пумпа у сунцокретима (ноћење, вечера остатак од хлеба).
Пут и село су полако ишли узбрдо, па тако на крају и на врху села натрапасмо на продавницу. Јако необично место за радњу, али сви се овде снабдевају. Хлеб треба да стигне сваког часа, па смо купили воду и остале потрепштине и решили да сачекамо испред продавнице. Пет-шест домаћих је ту већ седело, али је разговор замро истог момента када смо сели који метар даље. Стварно смо се осећали као ванземаљци, јер су све очи биле упрте у нас, без икаквог пардона. Тишина је трајала кратко, зато што је у њиховој природи да буду фамилијарни и да све воле да знају, а ми смо дефинитивно били главна непозната у овој једначини. И одакле смо и где ћемо и како ћемо и код кога и како и шта и колико... Један виче „Свака част, баш је то лепо, к’о извиђачи“, други додаје „Не бих ти ја по овој врућини, јок“, трећи пита треба ли нам шта и тако, мало разговора док не стигне хлеб, а нови је возач, па зато касни, знаш. Е, права акција ступа тек када је пристигао комби. Видим ја нешто се сељаци домунђавају, те може, те ево ја ћу, те немој него од мене... па ја упитах има ли неких проблема око хлеба, да не чекамо узалуд. Из њиховог туц-муцања укапирамо да хлеба нема довољно, па се договарају ко ће да нам да од своје наруџбине. „Ма нама треба само пола хлеба“, кажемо, а они се избечили у нас: „Таман посла, даћемо вам цео“, „Ма не треба цео“, „Ма узмите цео“, „Ма нећемо“, док продавачица збуњено није изустила да она никада у животу није продала пола хлеба. На крају она узме пола, ми пола и пут под ноге. Ту смо добили корисне информације о рачвању путева према следећем селу и којом стазом треба да кренемо за Вишевац. Неки километар даље смо седели у дебелом хладу и њупали дебели сендвич са паштетом и сркали млеко. Зоја користи сваки слободан моменат да процуња по околини, јури бубице, бере цвеће, јер иако се показала као одрасла на овом путу, она је још увек само мало радознало детенце жељно игре и забаве. Једна девојка у пролазу нам је потврдила да смо на правом путу, па смо одатле весело напредовали уз обиље смеха, чим је престао успон, а ми дошли до даха. Грбавим сеоским путем уз зујање пчела и скакутање зечева испред нас, силазимо опет према селу и стајемо на неком лепом пропланку где се пут раздваја. Скривени иза неког танког дрвореда, певамо и снимамо звучну поруку коју вечерас хоћемо да пошаљемо Нини и Мили: „Плачи мала, плачи, ост’о сам на Рачи“. Да појасним, вечерас треба да ноћимо одмах после Раче, а Мила је као мала, једног лета код моје кеве у селу научила и певала ову песму, једва смо издржали. Певамо ти ми, све у шест, не ваља, па поново, тресе се брдо, кад иде путем нека жена и гура колица пуна шљива, прати је њена мајка, а све гледају одакле се чује ово драње. Позваше нас да свратимо до њих, ту су, одмах прва кућа у селу. Тако је и било. Требало нам је воде, па док смо је танковали на чесми, оне нам нуде шљиве, грожђе, да одморимо код њих, ручамо, свашта нешто. Дају нам користан савет да доле у Рачи никако не пијемо воду, није исправна. Захваљујемо се лепо и крећемо даље, све низбрдо и полако.
Село Вишевац није Бог зна шта, али силазимо до магистралног пута за Рачу, где је и велика продавница. Купујемо клопу за ручак који ускоро треба да падне, али свега километар даље док тражимо погодно место, осетимо заносни мирис печења из кафане на врху брда. Погледамо се, па погледамо ону кесу са хлебом и млеком, па погледамо кафану и столове у хладу... одлука је била брза и лака. Минут касније смо знојави и задихани седели у кафани Видовдан, за дугачким масивним храстовим столом, наручили пилећи филе и батаке са кромпирићима и неколико освежавајућих пића. Првобитно смо хтели прасетину или јагњетину (само што су је скинули са ражња), али смо схватили да ћемо од те масноће да процврчимо на врелом сунцу. Чекали смо прилично дуго, али се и те како исплатило. Појели смо све и олизали тањире, напили се, умили и олакшали у тоалету, па лагано кренули даље узбрдо. Срећом па смо ускоро оком сокола спазили предивно место за одмор, иначе је постојала реална опасност да се скотрљамо назад у село, колико смо се набуцали. Испод два ораха, у дубокој миришљавој трави направимо брлог табајући уморним ногама, простремо вреће, пустимо музику и забава може да почне. Ово је најлепше место на коме смо пландовали и стварно смо се дивно наодмарали. Око нас никог живог, само низ пут испред нас је било село Адровац, са много кућа, црквом и неким великим и раскошним зградама, које имају само већа места. Двогледом смо покушавали да одгонетнемо шта то све постоји у селу (нема га на карти) и чекали нестрпљиво наставак пута. Ноге су болеле, али су већ много боље подносиле врели асфалт и терет који носе. Адровац је прошао пре него што је и почео, а све оно што смо видели уствари је била жељно очекивана Рача. Овако се нисмо обрадовали још од Младеновца, а стопала су сама убрзала знајући да их ту чека одмор.
На уласку у место смо приметили огроман плац, ограђен раскошном кованом оградом какве се виђају само у филмовима. У позадини имања била је бела кућа, широка, висока, накићена балустрадама и лучним прозорима, ма чудо једно. Јасно је ко ту живи, новокомпоновани. Како имам оштро око за детаљ, погледам мало боље и видим да у прочељу куће пише Вила Горан. Нисам издржао, фотографисао сам је. Идемо даље главном улицом кроз Рачу, која наравно има и обилазницу, само је Београд нема. Чујемо неку музику и грају и схватамо да је то градски базен, па жалимо што немамо купаће. Зоја ме зеза и часком измашта причу како нас двоје долазимо на базен, прилази нам обезбеђење и мени каже: „Господине, морате да скинете мајицу пре уласка у базен“, алудирајући тако на моју шоферску боју. Када скинем мајицу, изгледам као да је нисам ни скинуо, стварно. Нешто даље је Дом Карађорђа, једна раскошна стара зграда зеленкасто-плаве боје, са великим прилазним степеништем. Штета што су баш испред накарикали неколико контејнера за смеће. Ушли смо у доста продавница у потрази за бресковачом, али тек на крају места смо имали успеха. Две хладне су биле спаковане и спремне за освежење. По традицији, пред крај дана се крепимо сладоледом, па смо се закуцали у једину посластичарницу овде: било је поучно и освежавајуће. Потпуно расположени због успешног дана, крећемо даље према селу Трска, где пут постаје права авантура. Ово село је веома дугачко, раштркано и простире се само уз пут, као нека глиста. Долазимо до неке велике куће која је буквално обрасла шареним цвећем: то су углавном петончићи свих боја и величина, нисам овакве виђао раније. Испоставило се да је то фамилија која се бави узгајањем цвећа, па су поред куће и два огромна стакленика, препуна расада. Наиђемо ускоро на раскрсницу и нека деца нам потврде да треба да скренемо. Деца су много јаснија кад објашњавају, кажу тачно оно што треба. Сунце је скоро зашло, а ми и даље тражимо бивак, некако бисмо да избегнемо близину кућа, а оне су тако разбацане да слободног плаца готово да нема, иако све изгледа пусто. Пре велике кланице се решавамо да на некој пољани далеко испод пута заноћимо, под крошњом једног храста. Иако је изгледало да у околини нема људи, путем су стално тутњали трактори, као да им је то једино превозно средство. Пошто нам је ово последња ноћ под ведрим небом, решио сам да направим баш удобан лежај, а на пољани је било сламе у изобиљу. Накупио сам омањи пласт и лепо га распоредио, а Зојин задатак је био да се ваља лево-десно и мало утаба станиште.
Остатак опреме смо брзо распоредили, баш у сам смирај дана и били спремни да поједемо Ноблице са млеком. Приметио сам неки ауто горе на путу, 50-ак метара од нас. Личио је на такси, а из њега је изашао неки човек и пошао према нама. „Невероватно“, мрмљам више себи у браду док Зоја весело пева на сав глас, „ови сељаци баш све морају да знају“ и гледам човека који нам се полако приближава. Из кола излази још један радознали и полази путем првог. Мора да су близанци, мислим у себи, јер обојица носе плава одела. Не могу да верујем, па то су пандури, сине ми лампица најзад, само што их због сумрака не видим лепо. Силазе они бојажљиво, као да је неко пријавио спуштање ванземаљаца у наранџастом летећем броду, мада наш шатор потпуно одговара опису. „Зојка, иде полиција“ припремам полако дете, док она, не схватајући озбиљно моје речи понавља наглас певајући: „Полицијаааа, поли-циииијаааа...“. „Ма Зојка стварно, не зезам се, иду пандури према нама, утишај мало“, па се дете стварно утишало и променило текст песме, али ми је драго што се није уплашила уопште. „Јел ви то код нас?“, питам весело, јер знам да ништа озбиљно не може да се деси. Одговор је био потврдан. Опоменем их да је ту неки јендек и да морају около, али паметни они не слушају, него право кроз траву и бупете, овај први јаукну, поклекну и на једвите јаде се задржа на ногама, замало да се наједе земље. Овај други ме је ипак послушао. Припремио ја већ и личну карту, испричамо се лепо петнаестак минута о свему, па пошто видеше да нисам на списку тражених лица, пожелеше нам лаку ноћ. А код нас у логору све под конац, уредно сложене патике, нигде папирића, затегнут шатор, као у римској легији. Било ми је жао да их гледам како се ломатају онако упарађени кроз стрњике, али шта ћеш, такав је посао. Коначно заслужени одмор на удобном и меканом лежају од сламе. Целу ноћ сам слушао тракторе како шпартају кроз село, долазећи разним путељцима са свих страна, као да је рано јутро. Толико смо били срећни, да смо помињали све ситуације са почетка пешачења, када смо говорили како ћемо да издржимо до краја, и да ћемо се радовати када буде последње спавање. Ово је та ноћ. Ваљда је зато и била хладна као сам ђаво, да је упамтимо. Спавали смо насмејани, стиснути једно поред другог.
Из дневника:
Бензинска пумпа (полазак), Мраморац (у МЗ нам дали воду, продавница на крају села, доручак хлеб и паштета), Вишевац (снимамо песму "Плачи, мала, плачи", бака са шљивама, продавница), ресторан Видовдан (ручак пилећи филе и батаци, помфри, Фанта), Адровац (велики одмор испод ораха), Рача (бресковача, посластичарница), Трска (вода на чесми), ноћење испод храста (вечера млеко и Ноблице), долазила два полицајца да нас легитимишу.
Продавнице ни у најави, а судећи по карти, неће је ни бити још доста. Ма није нам до јела, крећемо после кратког предаха прашњавим макадамским путем у планину. Нема више ни кола, ни људи, богами ни птица није било много. Мало сабласно, али ми причамо, не хајемо. Када смо ноћили поред оне куће духова, све остало је смех и забава. Изашли смо на врх брда и ходамо по слемену, а шума се полако расплињава и показује предивна поља кукуруза, сунцокрета и остриганог жита. Предели су идилични и мирни као што ми и волимо. Одмарамо на некој клупици која је једини знак да овде бораве људи. Одједном, неколико старих стабала шљиве у сред недођије, што је поуздан знак (као и мирис џибре у ово време) да сте у срцу Шумадије. Током целог пута нисмо убрали ни једну воћку, али упитах Зоју да ли би појела неку шљиву, за снагу, јер смо већ били и гладни. „Бих“, одговори моје ведро дете, те ја убрах десетак шљива и стрпах инстинктивно у џепове, као лопов. Ваљда ми је увек у памети чувена прича како су партизани стрељали за овакве ствари. Можда и јесу, али су се зато после рата прилично опустили. У том моменту изнебуха пред нас излете неки горостас на трактору, да човек не верује. Километрима нигде никога, а онда се појави баш кад ја брстим шљиву. И баш у прави час, јер смо дошли до најчудније раскрснице до сада. Човек нас упути десно, неким потпуно разлоканим и зараслим путем, према цркви. Убрзо пут поста шири и сређенији, са гомилама свежег туцаника спремљеног за насипање и поправку. Сликали смо се поред неког прастарог бунара који зјапи бескорисно у једној пољани.
Убрзо избијамо на главни пут и спуштамо се у село Бадњевац, богато, велико и лепо, последње пре нашег Прњавора. Идући низ пут, ухватимо плашљиви поглед неког чиче у црном оделу који седи на клупици и немо нас посматра. Кад смо прошли, јави нам се речима: “Добар дан, немој да се љутите, али такве капе су носили есесовци у рату. Ми кад видимо Немце певамо, али од ови’ смо бежали к’о ђаво од крста“. „Ма нисмо ми од тих, чича“ одговарам у ходу и смејем се, док се он извињава још који пут. Силазимо до цркве, а ту је и продавница, напокон. После неке бабе која је 15 минута бирала шта да купи, па враћала и мењала, дођемо и ми на ред. Мини плазма и газирана хладна оранжада били су нам доручак. Седнемо ту испред продавнице и удри док кеси нисмо видели дно. Чак се почастило и неко јадно и олињало куче, које очигледно једе све осим железничких прагова, мада кад дође зима... Упртисмо товаре последњи пут, уздахнусмо дубоко, пуни ентузијазма и кренусмо у последњу деоницу.
Село има прави фудбалски стадион са великим трибинама, железничку станицу, реку, цркву, задругу, ма све. Ходамо равним путем и пар километара даље видимо магистрални пут за Крагујевац и ситне аутомобиле како зује лево-десно. Пут нам се лењо приближава све до момента када треба да га пређемо и наставимо старим сеоским друмом. Дуже је трајао прелазак овог, него долазак до њега, кеве ми. Певамо, врућину више и не примећујемо, али смо приметили једно мало, црно пуфнасто маче, пуно чичкова и прашњаво као сам макадам. Бачено је поред пута, по старом обичају, да се неко сажали или да га нешто сатре. Мало смо се поиграли и кренули даље. Кафана Одмор, надомак села, па онда коначно путоказ за Прњавор, зарастао у неко шибље. Данас је крштење и прослава рођендана моје сестричине Стефане у Крагујевцу, али на њега, на жалост нећемо моћи. Нина је одвезла моју кеву и сестру до града на прославу, али је, чувши да ћемо доћи до 1 сат (не користећи паузу за подневни одмор), брзо кренула да нас дочека. Мало после манастира Грчарица, чули смо познату сирену Асконе, која је гарила путем и сустигла нас. Не размишљајући много махнуо сам озареној Нини да настави, јер ускоро стижемо кући. Невољно је продужила, мада је њен осмех бљештао још пола сата негде у ваздуху, а ја сам увидео грешку чим сам потом питао Зоју да ли се ужелела маме. „Јесам, много“. Е сад једино да сам себи одгризем уши, немам шта. Пролазак кроз добро нам познато село, поглед са брда одакле се види наша кућа, довикивање Светозару, Мицина кућа, коначно скретање и појављивање пред капијом. Ове сцене су се ређале таквом брзином да их нисмо ни били свесни, све док Зоја није трчећи улетела у мајчин загрљај.
Поздрављамо се, љубимо, грлимо, улазимо у двориште, позирамо још једном са ранчевима за породичну архиву, скидамо их зајапурени, срећни и много лакши него што смо кренули. Лакши за терет опреме, али лакши и за једну жељу да ову авантуру изведемо до самог краја, бодрећи једно друго са осмехом, чак и кад нам се плакало.
Из дневника:
Трска полазак, село Сипић (вода код доброг човека на скретању), шљиве, велики тракториста, бунар, Бадњевац (продавница (мини плазма и сок за доручак, куче једе плазму?), Жировница (прешли ауто пут, маца чупавац), скретање за Прњавор (сусрела нас мама), ПРЊАВОР КУЋА - крај путовања-
Припреме су трајале од пролећа и прикупили смо неопходну опрему за овакву акцију, те смо понели све пинкле као што су (следи оригинални списак): ранчеви, вреће и подлоге за спавање, еластични конопци, шатор надстрешница, двоглед, компас, перорез, батеријска лампа, топографске карте, јод, фластери, талк, газа, завој, Кафетин, Андол, Аутан и Ембецин спреј, конац и игла, тоалет папир, папирне и влажне марамице, отварач за конзерве, фото апарат, свећа, шибице, упаљач, четкице и паста за зубе, качкети, удобна танка и дебља гардероба, кабанице, крема за сунчање, паре и обиље чарапа и гаћа. На сваки помен гаћа, увек се опсетим моје драге другарице Славице Чпајак, која је, правећи списак ствари за вишемесечни одмор у Италији, написала: „Паре и гаће. Осталог ћу да се сетим“. Царица. Иначе, којом год техником да све ово спакујете у два ранца, прилично је тешко, што ће и бити највећи проблем у авантури, чак и разлог могућег одустајања. Па добро, вреди покушати, бар нам воље није мањкало. Богу хвала, обоје смо брбљиви и лапрдави, певаћемо, шта нас брига.
Полазна тачка је била Авала, па смо ту ноћ преспавали код бака Оље на Бањици. Биле су ту и Мила и Нина, као да су хтеле да виде чин одустајања или бар колебања. Иако нам је у стомаку тог јутра све играло као пред испит, нисмо им пружили то задовољство. Изљубисмо се, упртисмо ранчеве, махнусмо још једном и... ајд’ у здравље. Знајући моју ташту и жену, сигурно је просута и нека чантра воде за нама.
Први дан, четвртак 14. август 2008.
Авала је била права ствар за почетак авантуре: морам да признам да нам је поглед на торањ који се обнавља био као тапшање по леђима и велики подстрек. Док смо табанали шумовитом џадом која се симболично баш зове Крагујевачки пут, ређали су се жути путокази за одвајања: Пиносава, Зуце, Врчин... Авала је резерват природе и диван амбијент, али га неописиво кваре многобројна возила која тутње овим правцем, снабдевајући огромно гладно чудовиште Београд радном снагом из околних места. Ретки моменти без иједног аутомобила на видику, били су права посластица за очи и уши, откривајући нови свет препун цвркута птица, јутарњег мириса шуме и разног биља прекривених измаглицом и дивних погледа на долазеће шумадијске падине. Овде је чувена ливница Јеремић, као и многобројне лепе породичне виле, брижљиво уређених дворишта, капија и ограда, од којих су неке заслужиле место у литератури. Полако смо се одвајали од сеновитих страна наше Авале и Сунце је почело да ради свој посао, веома темељно. Кратак предах и склониште нашли смо у дворишту расадника Рипањ, Србијашуме. Право је чудо како скидање ранца и неколико гутљаја хладне воде могу човеку да улепшају живот, макар на кратко. Пријатан амбијент са старинским дрвеним клупама под боровима напуштамо журећи према Трешњи. Како се све више удаљавамо, карактеристична силуета Авале остаје за нама, а стидљиво се помаљају обриси Космаја у даљини.Причамо о разним стварима, Зоја је непресушни извор питања и предлога. Највише је интересују приче из детињства и времена кад сам био момак млад, што је и нормално - тада је било највише доживљаја од којих се неки граниче са фантазијом. Успут нас бескрајно забављају бројни авлијанери, различитих боја, тоналитета и сорти. Обавезна је и публика немих посматрача испред сваке аутобуске станице или продавнице поред које тихо пролазимо. Њихова ће улога добијати на значају како се приближавамо Крагујевцу, а сразмерно броју пређених километара. Ходамо даље у колони, поштујући правило леве стране, мада моја ћерка као право друштвено биће, показује склоност да хода поред мене док причамо. Тај луксуз у овом првом, прометном делу пута, нисам могао да јој дозволим и био сам упоран са реченицом: „Зоја, ходај иза мене, молим те“. Возача има свакаквих, углавном се правила саобраћаја не поштују, а нису ретки примери обесних идиота који само што нас нису одували са ивице пута. Ова гужва полако јењава како се удаљавамо од Београда, а јавиће се само још једном надомак Младеновца, где је урађен нови и широки део пута. Дошли смо до Трешње, шумовитог и тихог излетишта са ретким и лепим кућама, само са десне стране. Лева је обрасла растињем тако густим да нисмо могли да нађемо место за подневни одмор. План нам је био да устајемо рано, пешачимо 15-ак километара најкасније до поднева, онда се одмарамо у неком лепом хладу до 4 поподне и затим, кад прође врелина, пређемо још 5-6 километара пре проналажења згодног места за ноћење. То је, наравно, теорија.
На некој оштрој кривини натрапамо на путељак који води према неколицини кућица на брду и шљивару. Станемо, погледамо, видимо нема никог, одлично. Збацимо онај терет са уморних плећа, простремо подлоге, изујемо се... ааааах милине. Ово је прави осећај слободе, као да смо на Ластову. Полако се крепимо водом, лечимо жуљеве, ћаскамо и смејемо се, не ретко и певамо и излежавамо се. Оног трена када пустим музику са мобилног, Зоја моментално заспи као хипнотисана и спава 20-ак минута, као по правилу. Буди се чила и освежена, са сањивим осмехом на лицу. Ручак су укусни мамини сендвичи од интегралних кифли и наравно, вода. Време је да се крене даље. Врели део дана полако је на измаку, сенке се издужују и ми смо све веселији. Улазимо у Раљу и точимо неку млаку воду која се осећа на пластично црево у коме је провела добар део дана. Ноге већ осећају велики замор, жуљеви пуцају и пеку, ослањам се на табанска места за која нисам ни знао да имају потпорну функцију... Долазимо некако до центра овог малог места, падамо испред продавнице и попримамо израз као после великог олакшања у моменту када нас запљусне свеж талас климатизованог ваздуха у радњи. Мотали смо се ту неко време, купили Ноблице, млеко и сладолед. Не могу другачије да објасним нашу фетиш жељу да пијемо само „бресковачу“ одн. Аква Виву Хидроактив, са укусом брескве, осим тиме да је мноооого волимо и да нас она најбоље освежи. Проблем је у томе што је ретко где има по селима. Е, па овде смо је нашли. Какав флеш: хладан сладолед, па хладна вода и све то на степеницама у дебелом хладу неког дрвета. Од момента када смо кренули даље, све је било мало лакше, што због освежења, што због Сунца на заласку, а највише због тога што је дошло време да вребамо бивак за ноћење. Тужно је како су многа поља зарасла у неко трње са наранџастим бобицама, боце и коприву.
Неколико километара иза Раље смејемо се огромном уличном фењеру изнад неке капије, као да је из Алисе у Земљи Чуда. Нисмо ни слутили да ће 50м даље иза шуме да се покаже лепа пожњевена ливада између пута и пруге, на којој ћемо први пут да заноћимо. Одмах поред старе и напуштене, морам рећи и прилично сабласне куће из чијих мрачних полупаних прозора и врата зјапи нешто језиво, поставили смо наш шатор и вреће, распремили се, вечерали, опрали ноге и зубе као што то приличи лепо васпитаној деци, пресвукли се и коначно шушнули у топлину наших врећа за спавање. Ова кућа духова поред нас налазила се иза жичане ограде, закрчена неким посеченим шибљем и гранама, окружена запуштеном шумом чудног дрвећа са великим трњем и неким спиралним изданцима, којих је било свуда испод нас. Наравно, као у неком филму страве и ужаса, оданде су повремено долазили чудни звуци ломљења грана, крцање и хујање, али не бих рекао да такав звук може да направи неки фазан или пас, које смо видели близу шатора. Иако нисам нешто плашљив, ови звуци су ме прилично узнемиравали целе ноћи, чак више него повремена тутњава воза испод наших ногу. Срећом па је тих дана био пун Месец и све је било осветљено као по дану. Штета што је бљештао право у наше уморне очи. Мало песме, приче, понеки гутљај воде и музика, капци се спуштају... Није још било ни 9 сати, Зоја је заспала пре него што је додирнула лежај и није променила позу целе ноћи. Дуго сам гледао њену главицу која је вирила из вреће, миловао је и шапутао да је највећи херој на свету. Само сам повремено чуо дубок уздах, као кад некоме падне камен са срца, па осети велико олакшање. Знам то јер сам био будан и заспао тек пред свитање, исцрпљен од борбе са џомбама испод мојих леђа и чудних звукова. Не сећам се да ми је то сметало кад сам био млад.
Из дневника:
Авала, Зуце, скретање за Врчин, Србијашуме (одмор), Трешња (вода код баке), велики одмор на кривини (ручак сендвичи, дремка), Раља (топла вода из црева, сладолед и бресковача), скретање за Поповић (табла Крагујевац), ноћење између пруге и пута (вечера кекс, уклета кућа).
Други дан, петак 15. август 2008.
Пола шест је право време за устајање, иако признајем да сам некако баш тада утонуо у најслађи јутарњи сан. Ипак, некако срећан и задовољан због јучерашњег дугог и успешног дана, устајем чио и ведар, радим вежбе и дубоко удишем свежину са поља. Припремам лагано ствари за полазак, будим Зоју, па се заједно умивамо, перемо зубе и гледамо карте тумачећи данашњу трасу до Младеновца. Сушимо и везујемо вреће, подлоге, шатор, скупљамо прибор, утежемо ранчеве, смејемо се, међусобно разгаљујемо и тешимо говорећи да све што смо прешли синоћ више од планираног, то ће нам данас бити краће. Сунце полако изгрева и топли нам леђа, пртимо терет и излазимо полако на пут, као тркачи на атлетску стазу. Сада већ искуснији за један дан, ходамо одморно, рутински пратимо сиву траку која вијугајући преко шумадијских њива полако нестаје иза следећег брда. Огромни воћњаци су обе стране пута и чини се као да је целокупна годишња производња Србије овде засађена. Улазимо у село Ђуринци, чисто, уредно, тихо место, где је испред сваке куће канта за смеће, морам да признам, једини случај на целом путу којим смо прошли. Иначе све папириће, кесице, пластичне флаше и отпатке трпамо у једну кесу и носимо је до првог контејнера, да не загађујемо природу. То је наш скромни допринос и бићу задовољан ако моје ћерке томе науче и своју децу. Ту смо мало јурили једног шашавог белог зеца који је изашао из свог свеже покошеног дворишта и сласно брстио сочну траву крај пута. Купујемо паштете, хлеб, по пола литра млека за доручак, налазимо лепу хладовину, изувамо се и крећемо са гозбом. Никада до сад нисам размишљао о томе да ли једна цела паштета може да се комотно смести на једну веома дебелу кришку хлеба. Може. Пола литра млека за мене и није неки подухват, али за Зоју свакако јесте. Схватили смо то пола километра касније, када смо застали док је не прође мучнина. Видим ја дете ми се умусило, невољно прича, а то је за њу невероватно ретка појава. Брзо је прошло, скочи она жустро на ногице и са великим осмехом развученим до потиљка рече: „Можемо даље“.На великој жутој путоказној табли је писало да до Младеновца има 18км, мада по свим нашим прорачунима треба да буде највише 12. Прилична разлика у километрима нас је добро убила у појам, па смо наредни део трасе (по највећој врућини од 38 степени и највећој гужви на путу) прошли видно тужни и смрвљени. Ноге су ми биле спремне за велики ремонт, ранац је отежао као да Сотона седи на врху, чак је и Зоја туробно ћутала. Срећом па се више нисмо ни знојили: сва телесна течност је испарила као у сауни. Е сад, као у некој пустињи, у даљини трепери нешто као оаза, мада нисмо били сигурни да ли је то јава или смо само пролупали од умора. Пар километара пре чувеног Младеновца сада је нека велика расрсница где се улива транзит са аутопута Београд-Ниш и здружено чине један велики нови друм, пун опасних камиона, возача и ситуација. Огромне бензинске пумпе, хотели, паркинзи, маркети, ма као да смо ушли у Лас Вегас, кеве ми. Крајичком ока извежбаног за чудне детаље, са леве стране у некој рупи сам приметио обрисе зида каквог имају чесме крајпуташице и нисам се преварио. Зојка и ја одједном цикнусмо од радости, али не видимо да ли вода тече или не, још смо преко пута. Пређосмо некако, сиђосмо у рупу, кад тамо, цепа вода из брда у дебелом млазу, бије свежина од водене прашине, никог нема. Наредних пола сата нисмо више чули тутњаву са пута, нисмо видели Сунце, ранчеве смо одмах побацали и тргнули флашице са оном нашом бајатом водом. Верујем да се овако осећају камиле које пређу пола Сахаре и застану у оази, доживљај је непоновљив. Халапљиво смо гутали хладну воду и занемаривали све оне родитељске савете, као и чињеницу да вода можда и није исправна за пиће, као што су на телевизији тих дана и причали за моравски регион. Па шта, ово није Морава, тешили смо се. Наиђе неки лик са Рудника, точи воду па нас пита да ли је добра за пиће. „Сад јесте“ кратко одбрусимо и наставимо да гледамо блентаво у наше флашице, као Рет Батлер у Скарлет. Када смо полако напустили овај транс, пала је и понека фотографија, а богами смо прочитали и издашни натпис где каже да су чесму подигли муж Станоје и жена му Станија, па се извор и зове зато Станојевац. Тешке муке човек напушта овакво благо, али место није погодно за велику паузу, подне је већ прошло, а до града има још 5 до 12км, зависно од тумачења. Зоја је овде, јуначки тешећи себе и мене закључила како путокази могу и да погреше, као и карте и да до Младеновца нема још много. Окрепљени и весели решисмо да уложимо додатни напор и кренемо даље без паузе за ручак, па да се што пре докопамо хотела у граду. Јадни ми, како смо били наивни.
Велика и раскошна кафана Дашчара и опет мало хлада, јер када су сенке кратке, Сунцу тешко може да се побегне. Не треба да помињем да сам поцрвенео као сваки шофер: ноге беле, руке до лаката црне, а мишице упадљиво црвене боје, исијавају врелину као високе пећи у Смедереву. Зоја је имала лепу боју, тек добијену у Далмацији пре нашег поласка, а још сам је и мазао кремом са заштитним фактором који тежи бесконачности. Стиснули смо зубе иако је сваки мој корак изгледао као ход по стаклу, а када се направи пауза и ноге охладе, то изгледа много горе. У таквим моментима само помислим на Зојину главицу шћућурену у топлој врећи и кажем себи: „Е издржаћеш, дупе једно дебело, па макар ти ово била последња шетња у животу“. И помогне. Срећом па моја ћерка није имала никаквих тегоба ове природе, љубав татина. Догегамо се до дуго очекиване жуте табле на којој је писало Младеновац. Зоја кад хода углавном гледа доле или са стране, јер од мене ништа не види напред, тако да је, кад сам јој рекао да смо стигли, поскочила као опарена, са невиђеном радошћу. „Како то, јел’ стварно? Значи онај натпис ипак није ваљао?“ Мој миш је био у праву, ипак је наша карта била добра. Мало пре тога су ми попуцали и последњи жуљеви, тако да је ситуација била напета као у мидеру, пред одустајање. Видим неку надстрешницу и хлад, пошаљем Зоју тамо, а ја останем на улици и вребам пролазнике, да видим шта ћемо даље. Да пропаст буде већа, од једне девојке која је тужно гледала у моју измучену ћерку, ћаскала нешто са њом и вероватно хтела да ме пријави социјалној установи за злостављање деце, сазнамо да хотел у Младеновцу не ради већ ихи-хи година. Добро, а неки други? Нема. Има само Селтерс бања, који километар у брду, ван нашег пута. Тамо каже да има места колико хоћеш, а баш је овде станица аутобуса који иде тамо.
Тако ти ми одлучимо да се превеземо ових неколико спорних километара, који ионако не спадају у нашу трасу. Наравно, како то иде у оваквим пех ситуацијама, мајстор заборави да нам каже где силазимо и да није било моје паметне ћерке, чекали бисмо неки други превоз за назад. Последњим трачком снаге хрупимо на рецепцију као планинари кад силазе са Хималаја и угледају прве шерпасе на травнатим падинама. Ови нешто љути, нервозни, нељубазни, буди Бог с нама, али ми ништа, лаганица. Стрпљиво сачекамо ред, кажемо да нам треба соба, а ови у нас бело гледају. Нема. Како, бре нема, има ли бар нешто близу? Јок, брате слатки, ништа. Одемо до лекара који ради на пријему, јер ово је рехабилитациони центар за реуматичне болеснике, сви су на штакама. Нека љубазна снајка доктор скочи, окрену два-три телефона, каже да сачекамо до 3-4 поподне, биће нешто. Сад, имамо који сат чекања, па сиђемо до дворишта и одмах ту испод баште ресторана се улогоримо. Простремо ти ми врећу на мекој зеленој трави испод неких бреза, сазујемо се, налипамо воде, пустимо музику и певај, брале. Да је неко случајно дошао да нас опомене, мислим да би ме у затвор водили одавде. Одем у заказано време поново на рецепцију, има само једнокреветна соба у поткровљу на 5. спрату, пакао јој није раван од врелине, кажу. Питам Зојку шта ћемо, а она мени: „Ма може тата, дај само да се окупамо“. Тако је, лутко, скочимо, узмемо кључ и правац соба. Ни лифт не иде тако високо, само до 4. спрата, али ми имамо мотив. Како смо се само стропоштали на под, врелину нисмо ни приметили. Туширали смо се на смену, скоро хладном водом и видно орасположили и опоравили. План је био да касније нађемо апотеку и купимо Ембецин спреј против повреда, ноћимо, останемо сутра цео дан у хотелу (јер су најавили невреме, кишу и грмљавину), ноћимо опет и онда окрепљени ујутру идемо даље. Е, теоретски то звучи к’о Бог, али нико не зна када пролази градски аутобус, а још мање када се враћа. Миц по миц, иако нерасположени за шетњу, добацисмо до центра некако, признајем уз Зојину помоћ. Добрица моја, стрпљива, послушна и издржљива као неки горштак. Херцеговка, шта ћеш. Нађемо све што треба одмах, седнемо у посластичарницу и убијемо се од сладоледа и лимунаде. Седнемо у паркић, уживамо, чекамо бус за бању. Треба да прође ту око 7 или 7.30, најкасније око 8, кажу нам. Или неће, нико не зна. Мало смо чекали, па кренули узбрдо, као што смо и дошли. Оно што би следило према Марфијевом закону се и остварило: бус је дошао до бање кад и ми. Освежење је стигло увече, док смо седели у соби, али не у метеоролошком, него у телевизијском смислу, када смо из ТВ апарата чули познате реплике из нашег омиљеног домаћег филма Кад порастем бићу Кенгур: „...неприкосновени господар шеснаестерца, нови Бог међу стативама, нашим млеком задојен, син Србије, принц Дунава и Саве...“ Нашој срећи није било краја, а то је управо доказ како човеку треба мало. Уживали смо и смејали се дуго, као да смо у нашој драгој кући, стиснути сво четворо на једном похабаном троседу, упркос очајној слици, губљењу боје и звука. Ионако све знамо напамет. Још једно туширање пре спавања, па онда у крпе. Удобност пода је немерљива у односу на ону ораницу.
Из дневника:
Воћњаци и село иза Раље, село Ђуринци (доручак паштета, млеко, кифлице), Влашко поље (спас чесма и велики одмор), Амерић (ВЦ у ресторану), Младеновац (хотел Селтерс бања, супер сладолед, апотека, парк, ноћење у соби 502, поткровље "ц" класа).
Трећи дан, субота 16. август 2008.
Ово је дан потпуног одмора, лечења и релаксације. Чврсто смо решили да једино пешачење данас буде мистични троугао између ресторана, парка и собе и тога смо се држали као Светог писма. Пре подне смо чак и на рецепцији били пријатно изненађени: ослобођена је једна двокреветна луксузна соба, са све климом, сателитским ТВ програмом и фрижидером. Записујући наше податке, на помен имена Зоја, рецепционерка (једина љубазна особа у хотелу) видно се озарила и погледала нас као најрођеније и весело ускликнула: „Руско име Зоја, а ја сам Рускиња“. Није хтела да чује ништа о томе да је уствари име потекло од грчке речи „зои“, што значи живот, илити преведено Живана. „Ма то кажу и за моје име Светлана, да је Грчко, није него баш руско!“ Било како било, ту нас је усвојила и одмах упитала да ли смо доручковали. Иако је већ било 10 сати, један њен љубазан телефонски позив куварима је решио проблем око закаснелог доручка, за који нисмо ни знали да нас следује. Кајгана, путер, џем, коначно топло млеко и чај. Њами. Купили смо неко грожђе, новине и прешли у нову собу на 2. спрату, која је деловала попут раскоши Алхамбре у односу на претходну. Два кревета, еј човече, мекано и топло, са текућом водом у купатилу! Пландовање смо невољно прекинули око паузе за ручак, сишли у хотелску башту-ресторан и опуштено наручили ћевапе, Карађорђеву шницлу, кромпириће, купус салату и две туре сокова. Не само зато што смо били гладни, храна је заиста била божанствена. Рачун је за београдске појмове био смешан - 890 динара. Поседели смо у пријатном амбијенту у трајању од полуварења клопе у стомацима и лењо кренули пут паркића и клупице. Уствари смо личили на два мудраца који медитирају у осами тибетанског манастира, где тек понека реч или фотографија нарушава тотални склад наших осећања. Соба, туширање, ТВ, планови за сутра, плаћање хотелског рачуна (да сутра не губимо време на те формалности), па полако у кревет. Од невремена и силне кише коју су најављивали није било ни помена, али је бар температура пала за 10-ак степени, што је нама било најважније. Осмех на лицима је говорио све, док смо лагано тонули у топлу постељу и сан.Из дневника:
Цео дан одмор и купање у хотелу, доручак (Гоја кајгана и млеко, Зоја сендвич, чај и сир), премештај у собу 248 ("А" класа), ручак (Гоја карађорђева шницла, помфри, Фанта, Зоја ћевапи, помфри, сок), вечера (сендвичи, Фанта).
Четврти дан, недеља 17. август 2008.
Познати звук аларма на телефону сам дочекао већ будан, чекајући да наставимо авантуру после лепог одмора. Није правило да после доброг планирања следи и добра реализација, што смо видели одмах ујутру, после све наше журбе. Брзо смо се спаковали, брзо доручковали, брзо упртили ранчеве, а онда – никога на рецепцији где је требало да одјавимо собу и узмемо личну карту. Иако раде од 7, нико се осим спремачица и обезбеђења није појавио за пултом. Љут што губимо време без везе због неког луфтигуза, нервозно сам се шеткао испред рецепције као лав у кавезу. После више од пола сата чекања, улетео сам бесно иза пулта, оставио кључ од собе и узео моју легитимацију, на Зојино запрепашћење. Па зар то сме? Па не сме, али нека они јуре мене ако им требам. Отишли смо до станице, али сам се ипак вратио да кажем пристиглом рецепционеру да је то срамота, да сам рачун платио и да сам личну карту узео сам. Старији човек ме је уплашено гледао видевши на мом лицу колико је сати и само мрмљао: „Све је у реду, извините, у реду је...“ Тако смо Зојка и ја растерећено и полетно кренули даље пут Прњавора.Брзо смо се распитали и нашли пут за Смедеревску Паланку којим треба наставити. Диван пут, готово раван, без успона и падова, нов, нема саобраћаја много, тек понеки ауто, а около се ређају све најлепше слике шумадијских раскошних предела: шарене засејане њиве, дрвореди, сликовите куће и баште у даљини, воћњаци и обиље цвећа и барског биља. Очигледно да је ово плодна и наводњена долина која се, судећи по карти, пружа све до Паланке и још даље. Нема села поред пута, тек понека железничка станица, нема људи, нема стоке, само птице. Мирис и цвркут. Спокојно и најзад идилично, као што сам ћерки и обећао у другом делу пута. Стижемо у Ковачевац где се лепо окрепљујемо на извору живописног имена: Код Криве Врбе. Успут смо, видно расположени, баш доста причали, смејали се и певали нашу кратку песмицу из неког цратаћа. Скретање за Јагњило, купујемо нешто за ручак и правимо краћу паузу у хладу велике врбе одмах поред пута. Тек кад смо сели, видимо да је ту нечији гроб. Није нам сметао, место је заиста лепо и мирно, хладовина дебела, а вода са извора још увек хладна. Раштркане сеоске куће нам говоре да се полако приближавамо неком насељу, па убрзо скрећемо према железничкој станици Кусадак. Мало су га запетљали јер се иде напред-назад и тако ти ми пређосмо непотребно једно километар-два. Нигде воде, тек код неког деде у дворишту наточимо две флашице неке воде металног укуса. Каже пије се вода без проблема. Испричао нам је успут и то да су му снаја и син на послу у Паланци, а он чува кућу и унуке, па да је баба умрла, па свашта живо, тек време нам је да крећемо. Поздрависмо се лепо и на том месту пређосмо пругу и речицу по имену Велики Луг. Нижу се пуста поља, па једно од њих изабрасмо за подневни одмор, иако нисмо ни били превише уморни. Таман да спустимо ранчеве, кад дуну ветар и донесе неки непријатан мирис, као да смо згазили у нешто. У глас смо повикали: „Уууу, ал’ нешто чабри“. На другом и трећем месту нам се чинило мало боље, али смо се преварили. Уствари је смрад потицао од штала у даљини, а и ми смо се навикли. Скоро. Тешили смо се да и није тако страшно, јер чабри само кад дуне ветар. Стопала смо ослободили од стега званих патике, прострли се на мекану траву поред кукурузних поља и уживали у хладу, туњевини, месном нареску и наравно, води. Мало музике за опуштање, тек понеки ауто који наруши тишину и одмор.
Остатак пута за овај дан требало је да пређемо врло брзо, па смо чак скратили одмор, пуни нестрпљења. На бреговитим падинама су се низалала заиста прелепа села, пуна лепих кућа, дворишта и воћњака. Сунце полако пада према хоризонту, нема више жеге, изобиље хлада, па нам се учинило да само што нисмо ту. Долазимо у Ратаре где треба да ноћимо. Ту нам је неки деда Чеда дао флашу дволитрашицу пуну воде са неког лековитог извора. Гледамо ми ону воду, а она нешто зеленкаста, па као да има неке мехуриће. Пробам ја гутљај, а оно као неки шампањац са укусом ананаса и сумпора, страшно. Вероватно није опрао флајку од сока, па је вода попримила укус и малко зукнула. Гледа нас деда поносно што нам је дао лековиту воду, а ми се правимо као да пијемо, па све вичемо: „Мммм, што је добра вода“. Позвао нас је да свратимо кад год хоћемо и на ноћење и ручак и све. Нешто даље станемо, па у црквеној порти наточимо праву воду. Обичну, не лековиту. Нисмо ти ми за то алтернативно лечење. Па докупимо још хладне воде и сладолед у продавници код неке згодне снајке која нас је гледала онако мусаве и знојаве, као да смо из свињца изашли. Ту испред продавнице је центар овог великог села, била је нека гомила људи који чекају аутобус и наравно, група доколичара испред продавнице. Пију људи пиво и бистре светска дешавања. Свуда су нам се људи чудили како то да не пијемо киселу него обичну воду, није им јасно. Када је аутобус отишао, а ми остали безбрижно лижући сладолед, сви су гледали у нас. Интересантно, овде нико није ишао пешке (осим једне бабе), сви су зујали по центру моторима и колима, тамо-вамо, без икаквог нама уочљивог циља. Она снајка из продавнице је искористила прилику када је Зоја ушла сама да купи још нешто и све је испитала. У року од непуног минута комплетна информација о нама је неколико пута обишла село, захваљујући независном дистрибутеру сеоских дешавања – продавачици. Као у неком каубојцу, устали смо хладнокрвно, натукли шешире и кренули према заласку Сунца. Више нас никада нису видели. Питом је то свет, али превише знатижељан за наш укус. Иначе овде смо видели таблу са америчком заставом на којој пише да су наредну деоницу пута финансирале САД, на општу радост Србије. Ове табле са различитим заставама (немачка, норвешка...) смо сретали још неколико пута, мада се не сећам да сам негде видео таблу са нпр. америчком заставом где пише да су овај објекат бомбардовале и срушиле САД у априлу 1999. године, током агресије НАТО на нашу Србију. Шта ћеш, ово је време донатора, а не патриота.
Проблем тражења места за преноћиште полако је бивао све већи, јер су се куће низале, а Сунце падало према западу. Предели су били божанствени, а ми некако орни за пешачење, па по логици „све што пређемо данас не остаје за сутра“, наставили смо да се дивимо лепотама. Који километар даље наишли смо на извор у шуми о коме су нам сељаци причали: „Из две луле бије вода, а млаз к’о рука!“ Ово је једна од ретких прилика када нису претерали. Кажу да га је пронашла нека коза пре пар година, па људи сазидаше чесму. Ту се написмо заиста предивне хладне и укусне воде, па још опрасмо чарапе и гаће, за сваки случај. Сељаци иначе слове за домишљате, природно бистре и сналажљиве људе који су кадри да се снађу у свакој прилици, али наше искуство са љима говори да су спретни само у стварима које су њима познате, као и сви ми уосталом. Чувена опаска „Карту читај, сељака питај“ има смисла само у случају ако поставите питање типа: „Извините, је ли ово пут за Церовац?“, одговор може бити само „да“ или „не“, мада је и ту било креативних и песничких покушаја. Ако се пак преварите и питате: „Како да дођем до Церовца, молим вас?“ сигурно ћете добити одговор као: „Види, синовац, удариш онде у вр’ Живорадове куће сам’ право на онај десни пут, па иза Митровог брда саломиш према Тошиној њиви, ал’ оном страном према Белој Стени, знаш, е, па озго сам’ бијеш дол’ кроз Милкин шљивар и преко оног там’ багрења сиђеш на Живу Воду, ал’ немо’ никако да забасаш у трњике, ће ти се изгребе то дете, скроз“. Значи, одговор има смисла само ако живим у њиховом селу и знам за поменуте топониме (којих у картама сигурно нема), а да живим ту, не бих ни питао. Зато, питати треба увек када је човек у недоумици, али смишљено. Мада, ако волите авантуру... Природа је овде била издашна и блага, јер све ово изгледа као на неком календару зелено, жуто, плаво, таласасто, шумовито, сеновито, окупано руменим зрацима залазећег Сунца. Али, згодно место за ноћење никако да одаберемо, ваљда смо превише бирали. Дакле, дођемо ти ми и у тај Церовац, најзад. Лепо село, уредно, мирно. Ту нас неки човек први пут упитао да нас повезе. Идемо ти ми храбро даље, све док не изађосмо на неку главнију џаду, па све право. Ту је било неко зезнуто скретање за село Мраморац (ми смо га звали Заморац), па чим смо видели жути путоказ, срећно и задовољно скренусмо и уђосмо одмах у једно пожњевено поље близу сунцокрета. Побацасмо ранчеве брзо, прикуписмо сламу са поља и постависмо доле као постељу, преко тога дигосмо чадор и полегосмо подлоге и вреће. Код нас се тачно зна шта ко ради, па цела ова прича иде брзо, за десетак минута. Зоја је већ писала дневник, ја сређивао табане и таман је остало још толико дневног светла да урадимо остале припреме за спавку. Вечера, хигијена, чешљање, облачење и шушкање у драге нам вреће. Са првим мраком смо били потпуно опуштени и весели, чаврљали и сећали се разних причица и догађаја минулог дана. Прешли смо много више од планираног, па нас је ухватила и блага еуфорија, јер смо знали да ће сутра пешачење бити кратко и слатко. Ноћ је била свежа, али смо је проспавали мирно. Месец је и даље био наш фењер на небу, а неке ситне буба-маре са грешком (биле су жуто-црне) и скакавци су нас салетали, као и претходних ноћи. Ваљда и оне воле друштво, па дођу код нас као гости у дречави наранџасти шатор.
Из дневника:
Младеновац (полазак из хотела), Ковачевац (извор код криве врбе), Јагњило, Кусадак (продавница, јабуковача и кило хлеба), велики одмор (чабар, ручак туњевина и месни нарезак), Ратари (деда Чеда, кисела лековита вода, сладолед), чесма две луле 2002, Церовац (први човек који нас је питао треба ли нам превоз), бензинска пумпа у сунцокретима (ноћење, вечера остатак од хлеба).
Пети дан, понедељак 18. август 2008.
Освануо је диван дан и нисмо журили са поласком. Сачекали смо да Сунце огреје и лепо осуши опрему, па смо је лагано спаковали. Месец је и даље био на небу, отприлике тамо где је зашло Сунце. После јутарње гимнастике и умивања, пртимо ранчеве и са песмом идемо даље низ пут. Силазимо у једну од најлепших долина које смо видели на путу. Ово је права прилика за неку производњу здраве хране, чисте воде и сочног непрсканог воћа, само што то више никог не интересује. Наше смо продали, па купујемо у мега маркетима. Овде сам по први пут у Шумадији видео оне бунаре као по Војводини, знате оне са дугачком мотком што штрчи у вис и кантом везаном за њу. Пољске кућице изгледају као салаши, просто човек не може да повеже слику са локацијом. Продавнице, на жалост нигде, а ми смо прилично гладни, јер синоћни оброк и није био баш нешто, мислим само мало сувог хлеба. Чудно је то како се човек умори и исцрпи на овом путу у току дана, сва течност изађе из нас, балдишемо скроз, али ретко осетимо глад. И кад коначно седнемо, никада не можемо одмах да једемо, чак ни ја дебели. На овом путу сам за неколико дана видно смршао, што због напора, што због слабе хране - камо среће да ноге могу ово да издрже једно месец-два, вратио бих се на средњошколску килажу. Наравно, овај сам губитак брзо надокнадио по доласку у село, највише зато што нисам могао да ходам више, па сам седео као трут. У Месној Заједници Мраморац су нам наточили свежу воду, а када су чули да смо из Београда, једна баба је ко из топа упитала: „А јел’ од стране Јурија Гагарина ил’ Црвеног Крста?“ Да човек не поверује.Пут и село су полако ишли узбрдо, па тако на крају и на врху села натрапасмо на продавницу. Јако необично место за радњу, али сви се овде снабдевају. Хлеб треба да стигне сваког часа, па смо купили воду и остале потрепштине и решили да сачекамо испред продавнице. Пет-шест домаћих је ту већ седело, али је разговор замро истог момента када смо сели који метар даље. Стварно смо се осећали као ванземаљци, јер су све очи биле упрте у нас, без икаквог пардона. Тишина је трајала кратко, зато што је у њиховој природи да буду фамилијарни и да све воле да знају, а ми смо дефинитивно били главна непозната у овој једначини. И одакле смо и где ћемо и како ћемо и код кога и како и шта и колико... Један виче „Свака част, баш је то лепо, к’о извиђачи“, други додаје „Не бих ти ја по овој врућини, јок“, трећи пита треба ли нам шта и тако, мало разговора док не стигне хлеб, а нови је возач, па зато касни, знаш. Е, права акција ступа тек када је пристигао комби. Видим ја нешто се сељаци домунђавају, те може, те ево ја ћу, те немој него од мене... па ја упитах има ли неких проблема око хлеба, да не чекамо узалуд. Из њиховог туц-муцања укапирамо да хлеба нема довољно, па се договарају ко ће да нам да од своје наруџбине. „Ма нама треба само пола хлеба“, кажемо, а они се избечили у нас: „Таман посла, даћемо вам цео“, „Ма не треба цео“, „Ма узмите цео“, „Ма нећемо“, док продавачица збуњено није изустила да она никада у животу није продала пола хлеба. На крају она узме пола, ми пола и пут под ноге. Ту смо добили корисне информације о рачвању путева према следећем селу и којом стазом треба да кренемо за Вишевац. Неки километар даље смо седели у дебелом хладу и њупали дебели сендвич са паштетом и сркали млеко. Зоја користи сваки слободан моменат да процуња по околини, јури бубице, бере цвеће, јер иако се показала као одрасла на овом путу, она је још увек само мало радознало детенце жељно игре и забаве. Једна девојка у пролазу нам је потврдила да смо на правом путу, па смо одатле весело напредовали уз обиље смеха, чим је престао успон, а ми дошли до даха. Грбавим сеоским путем уз зујање пчела и скакутање зечева испред нас, силазимо опет према селу и стајемо на неком лепом пропланку где се пут раздваја. Скривени иза неког танког дрвореда, певамо и снимамо звучну поруку коју вечерас хоћемо да пошаљемо Нини и Мили: „Плачи мала, плачи, ост’о сам на Рачи“. Да појасним, вечерас треба да ноћимо одмах после Раче, а Мила је као мала, једног лета код моје кеве у селу научила и певала ову песму, једва смо издржали. Певамо ти ми, све у шест, не ваља, па поново, тресе се брдо, кад иде путем нека жена и гура колица пуна шљива, прати је њена мајка, а све гледају одакле се чује ово драње. Позваше нас да свратимо до њих, ту су, одмах прва кућа у селу. Тако је и било. Требало нам је воде, па док смо је танковали на чесми, оне нам нуде шљиве, грожђе, да одморимо код њих, ручамо, свашта нешто. Дају нам користан савет да доле у Рачи никако не пијемо воду, није исправна. Захваљујемо се лепо и крећемо даље, све низбрдо и полако.
Село Вишевац није Бог зна шта, али силазимо до магистралног пута за Рачу, где је и велика продавница. Купујемо клопу за ручак који ускоро треба да падне, али свега километар даље док тражимо погодно место, осетимо заносни мирис печења из кафане на врху брда. Погледамо се, па погледамо ону кесу са хлебом и млеком, па погледамо кафану и столове у хладу... одлука је била брза и лака. Минут касније смо знојави и задихани седели у кафани Видовдан, за дугачким масивним храстовим столом, наручили пилећи филе и батаке са кромпирићима и неколико освежавајућих пића. Првобитно смо хтели прасетину или јагњетину (само што су је скинули са ражња), али смо схватили да ћемо од те масноће да процврчимо на врелом сунцу. Чекали смо прилично дуго, али се и те како исплатило. Појели смо све и олизали тањире, напили се, умили и олакшали у тоалету, па лагано кренули даље узбрдо. Срећом па смо ускоро оком сокола спазили предивно место за одмор, иначе је постојала реална опасност да се скотрљамо назад у село, колико смо се набуцали. Испод два ораха, у дубокој миришљавој трави направимо брлог табајући уморним ногама, простремо вреће, пустимо музику и забава може да почне. Ово је најлепше место на коме смо пландовали и стварно смо се дивно наодмарали. Око нас никог живог, само низ пут испред нас је било село Адровац, са много кућа, црквом и неким великим и раскошним зградама, које имају само већа места. Двогледом смо покушавали да одгонетнемо шта то све постоји у селу (нема га на карти) и чекали нестрпљиво наставак пута. Ноге су болеле, али су већ много боље подносиле врели асфалт и терет који носе. Адровац је прошао пре него што је и почео, а све оно што смо видели уствари је била жељно очекивана Рача. Овако се нисмо обрадовали још од Младеновца, а стопала су сама убрзала знајући да их ту чека одмор.
На уласку у место смо приметили огроман плац, ограђен раскошном кованом оградом какве се виђају само у филмовима. У позадини имања била је бела кућа, широка, висока, накићена балустрадама и лучним прозорима, ма чудо једно. Јасно је ко ту живи, новокомпоновани. Како имам оштро око за детаљ, погледам мало боље и видим да у прочељу куће пише Вила Горан. Нисам издржао, фотографисао сам је. Идемо даље главном улицом кроз Рачу, која наравно има и обилазницу, само је Београд нема. Чујемо неку музику и грају и схватамо да је то градски базен, па жалимо што немамо купаће. Зоја ме зеза и часком измашта причу како нас двоје долазимо на базен, прилази нам обезбеђење и мени каже: „Господине, морате да скинете мајицу пре уласка у базен“, алудирајући тако на моју шоферску боју. Када скинем мајицу, изгледам као да је нисам ни скинуо, стварно. Нешто даље је Дом Карађорђа, једна раскошна стара зграда зеленкасто-плаве боје, са великим прилазним степеништем. Штета што су баш испред накарикали неколико контејнера за смеће. Ушли смо у доста продавница у потрази за бресковачом, али тек на крају места смо имали успеха. Две хладне су биле спаковане и спремне за освежење. По традицији, пред крај дана се крепимо сладоледом, па смо се закуцали у једину посластичарницу овде: било је поучно и освежавајуће. Потпуно расположени због успешног дана, крећемо даље према селу Трска, где пут постаје права авантура. Ово село је веома дугачко, раштркано и простире се само уз пут, као нека глиста. Долазимо до неке велике куће која је буквално обрасла шареним цвећем: то су углавном петончићи свих боја и величина, нисам овакве виђао раније. Испоставило се да је то фамилија која се бави узгајањем цвећа, па су поред куће и два огромна стакленика, препуна расада. Наиђемо ускоро на раскрсницу и нека деца нам потврде да треба да скренемо. Деца су много јаснија кад објашњавају, кажу тачно оно што треба. Сунце је скоро зашло, а ми и даље тражимо бивак, некако бисмо да избегнемо близину кућа, а оне су тако разбацане да слободног плаца готово да нема, иако све изгледа пусто. Пре велике кланице се решавамо да на некој пољани далеко испод пута заноћимо, под крошњом једног храста. Иако је изгледало да у околини нема људи, путем су стално тутњали трактори, као да им је то једино превозно средство. Пошто нам је ово последња ноћ под ведрим небом, решио сам да направим баш удобан лежај, а на пољани је било сламе у изобиљу. Накупио сам омањи пласт и лепо га распоредио, а Зојин задатак је био да се ваља лево-десно и мало утаба станиште.
Остатак опреме смо брзо распоредили, баш у сам смирај дана и били спремни да поједемо Ноблице са млеком. Приметио сам неки ауто горе на путу, 50-ак метара од нас. Личио је на такси, а из њега је изашао неки човек и пошао према нама. „Невероватно“, мрмљам више себи у браду док Зоја весело пева на сав глас, „ови сељаци баш све морају да знају“ и гледам човека који нам се полако приближава. Из кола излази још један радознали и полази путем првог. Мора да су близанци, мислим у себи, јер обојица носе плава одела. Не могу да верујем, па то су пандури, сине ми лампица најзад, само што их због сумрака не видим лепо. Силазе они бојажљиво, као да је неко пријавио спуштање ванземаљаца у наранџастом летећем броду, мада наш шатор потпуно одговара опису. „Зојка, иде полиција“ припремам полако дете, док она, не схватајући озбиљно моје речи понавља наглас певајући: „Полицијаааа, поли-циииијаааа...“. „Ма Зојка стварно, не зезам се, иду пандури према нама, утишај мало“, па се дете стварно утишало и променило текст песме, али ми је драго што се није уплашила уопште. „Јел ви то код нас?“, питам весело, јер знам да ништа озбиљно не може да се деси. Одговор је био потврдан. Опоменем их да је ту неки јендек и да морају около, али паметни они не слушају, него право кроз траву и бупете, овај први јаукну, поклекну и на једвите јаде се задржа на ногама, замало да се наједе земље. Овај други ме је ипак послушао. Припремио ја већ и личну карту, испричамо се лепо петнаестак минута о свему, па пошто видеше да нисам на списку тражених лица, пожелеше нам лаку ноћ. А код нас у логору све под конац, уредно сложене патике, нигде папирића, затегнут шатор, као у римској легији. Било ми је жао да их гледам како се ломатају онако упарађени кроз стрњике, али шта ћеш, такав је посао. Коначно заслужени одмор на удобном и меканом лежају од сламе. Целу ноћ сам слушао тракторе како шпартају кроз село, долазећи разним путељцима са свих страна, као да је рано јутро. Толико смо били срећни, да смо помињали све ситуације са почетка пешачења, када смо говорили како ћемо да издржимо до краја, и да ћемо се радовати када буде последње спавање. Ово је та ноћ. Ваљда је зато и била хладна као сам ђаво, да је упамтимо. Спавали смо насмејани, стиснути једно поред другог.
Из дневника:
Бензинска пумпа (полазак), Мраморац (у МЗ нам дали воду, продавница на крају села, доручак хлеб и паштета), Вишевац (снимамо песму "Плачи, мала, плачи", бака са шљивама, продавница), ресторан Видовдан (ручак пилећи филе и батаци, помфри, Фанта), Адровац (велики одмор испод ораха), Рача (бресковача, посластичарница), Трска (вода на чесми), ноћење испод храста (вечера млеко и Ноблице), долазила два полицајца да нас легитимишу.
Шести дан, уторак 19. август 2008.
Устао сам рано и посматрао измаглицу како се лагано ваља низ поља и нестаје. На истоку су нека брда, па ће Сунце да изађе касно, али Зоју нисам хтео да будим. Па, последњи је дан, нека спава мој мали херој колико хоће, нека се одмори. А вечерас, у мамином загрљају. Узео сам фото апарат и забављао се све до изласка Сунца. Дуго смо се сушили и паковали, припремајући ствари за још један дан напора. Све радимо лако, рутински, са осмехом. Излазимо на пут и сада више не примећујемо да ходамо, једноставно се само крећемо уз разговор и смех. Долазимо до једне прастаре путне табле на којој пише Сипић, име села у које управо улазимо. Ово је једина преостала стара плава табла (такве су биле некад) на коју смо наишли, толико зарђала и изубијана, па још зарасла у околно растиње, да је било тужно. Код једног зезнутог скретања, за сваки случај питамо да ли смо на правом путу. Срдачни домаћин одговори потврдно и уведе нас у двориште да наточимо воде, па пожели срећан пут.Продавнице ни у најави, а судећи по карти, неће је ни бити још доста. Ма није нам до јела, крећемо после кратког предаха прашњавим макадамским путем у планину. Нема више ни кола, ни људи, богами ни птица није било много. Мало сабласно, али ми причамо, не хајемо. Када смо ноћили поред оне куће духова, све остало је смех и забава. Изашли смо на врх брда и ходамо по слемену, а шума се полако расплињава и показује предивна поља кукуруза, сунцокрета и остриганог жита. Предели су идилични и мирни као што ми и волимо. Одмарамо на некој клупици која је једини знак да овде бораве људи. Одједном, неколико старих стабала шљиве у сред недођије, што је поуздан знак (као и мирис џибре у ово време) да сте у срцу Шумадије. Током целог пута нисмо убрали ни једну воћку, али упитах Зоју да ли би појела неку шљиву, за снагу, јер смо већ били и гладни. „Бих“, одговори моје ведро дете, те ја убрах десетак шљива и стрпах инстинктивно у џепове, као лопов. Ваљда ми је увек у памети чувена прича како су партизани стрељали за овакве ствари. Можда и јесу, али су се зато после рата прилично опустили. У том моменту изнебуха пред нас излете неки горостас на трактору, да човек не верује. Километрима нигде никога, а онда се појави баш кад ја брстим шљиву. И баш у прави час, јер смо дошли до најчудније раскрснице до сада. Човек нас упути десно, неким потпуно разлоканим и зараслим путем, према цркви. Убрзо пут поста шири и сређенији, са гомилама свежег туцаника спремљеног за насипање и поправку. Сликали смо се поред неког прастарог бунара који зјапи бескорисно у једној пољани.
Убрзо избијамо на главни пут и спуштамо се у село Бадњевац, богато, велико и лепо, последње пре нашег Прњавора. Идући низ пут, ухватимо плашљиви поглед неког чиче у црном оделу који седи на клупици и немо нас посматра. Кад смо прошли, јави нам се речима: “Добар дан, немој да се љутите, али такве капе су носили есесовци у рату. Ми кад видимо Немце певамо, али од ови’ смо бежали к’о ђаво од крста“. „Ма нисмо ми од тих, чича“ одговарам у ходу и смејем се, док се он извињава још који пут. Силазимо до цркве, а ту је и продавница, напокон. После неке бабе која је 15 минута бирала шта да купи, па враћала и мењала, дођемо и ми на ред. Мини плазма и газирана хладна оранжада били су нам доручак. Седнемо ту испред продавнице и удри док кеси нисмо видели дно. Чак се почастило и неко јадно и олињало куче, које очигледно једе све осим железничких прагова, мада кад дође зима... Упртисмо товаре последњи пут, уздахнусмо дубоко, пуни ентузијазма и кренусмо у последњу деоницу.
Село има прави фудбалски стадион са великим трибинама, железничку станицу, реку, цркву, задругу, ма све. Ходамо равним путем и пар километара даље видимо магистрални пут за Крагујевац и ситне аутомобиле како зује лево-десно. Пут нам се лењо приближава све до момента када треба да га пређемо и наставимо старим сеоским друмом. Дуже је трајао прелазак овог, него долазак до њега, кеве ми. Певамо, врућину више и не примећујемо, али смо приметили једно мало, црно пуфнасто маче, пуно чичкова и прашњаво као сам макадам. Бачено је поред пута, по старом обичају, да се неко сажали или да га нешто сатре. Мало смо се поиграли и кренули даље. Кафана Одмор, надомак села, па онда коначно путоказ за Прњавор, зарастао у неко шибље. Данас је крштење и прослава рођендана моје сестричине Стефане у Крагујевцу, али на њега, на жалост нећемо моћи. Нина је одвезла моју кеву и сестру до града на прославу, али је, чувши да ћемо доћи до 1 сат (не користећи паузу за подневни одмор), брзо кренула да нас дочека. Мало после манастира Грчарица, чули смо познату сирену Асконе, која је гарила путем и сустигла нас. Не размишљајући много махнуо сам озареној Нини да настави, јер ускоро стижемо кући. Невољно је продужила, мада је њен осмех бљештао још пола сата негде у ваздуху, а ја сам увидео грешку чим сам потом питао Зоју да ли се ужелела маме. „Јесам, много“. Е сад једино да сам себи одгризем уши, немам шта. Пролазак кроз добро нам познато село, поглед са брда одакле се види наша кућа, довикивање Светозару, Мицина кућа, коначно скретање и појављивање пред капијом. Ове сцене су се ређале таквом брзином да их нисмо ни били свесни, све док Зоја није трчећи улетела у мајчин загрљај.
Поздрављамо се, љубимо, грлимо, улазимо у двориште, позирамо још једном са ранчевима за породичну архиву, скидамо их зајапурени, срећни и много лакши него што смо кренули. Лакши за терет опреме, али лакши и за једну жељу да ову авантуру изведемо до самог краја, бодрећи једно друго са осмехом, чак и кад нам се плакало.
Из дневника:
Трска полазак, село Сипић (вода код доброг човека на скретању), шљиве, велики тракториста, бунар, Бадњевац (продавница (мини плазма и сок за доручак, куче једе плазму?), Жировница (прешли ауто пут, маца чупавац), скретање за Прњавор (сусрела нас мама), ПРЊАВОР КУЋА - крај путовања-
Зоја и Горан Анђелић
 |
| Пешке по Шумадији |
Коментари