Никад ми није било јасно како то да у оно златно доба Југославије, поред свег обиља и лепог живота, свако мало па је нестајала струја? Очигледно је нисмо имали довољно, јер наши производни капацитети нису успевали да покрију све братске Републике, па је зато ваљда најбоље решење било - да је сви немамо подједнако. Рестрикција је била код нас тако одомаћена, да је свако детенце овај израз могло правилно да издекламује у сред ноћи и објасни шта значи, упркос чињеници да многи академски грађани ни после 50 година проведених у Београду (а где друго?) нису изгубили своје руралне навике из говора и живота. Наш изум штедње струје био је оригиналан и упечатљив вероватно као и систем „пар-непар“ или апел „имаш кућу – врати стан“. Чак и касније, када смо ударнички зауздали снагу Дунава и упрегли га у велике кочије зване Ђердап, не би ли се спасили ове мрачне пошасти, струје опет није било довољно. Водећи политичари су налазили разна оправдања за своје промашене калкулације и неостварена обећ...