Сви моји пријатељи добро знају колико волим да цртам, а колико волим да једем – то могу да виде чак и они који ме не познају. Сигуран сам да то има везе и са наслеђем, али да се најбоље куварице увек нађу баш у мојој фамилији, тешко да је случајност. Уствари, то је некада била најважнија одредница за избор снајке (јер су бирали родитељи) - колико је вредна, уме ли штогод по кући и како кува. А то да ли су јој крупне црне очи, бисер зуби или згодна гуза, нико није ни питао. „Ће се навикну једно на друго“ што би рекли Шумадинци. Данашње младе су самосталне, еманциповане, образоване, ангажоване, дотеране, речите… али јебига, не знају да кувају, част изузецима. Нема везе, нађу неког папучића као што сам ја и он све то лепо обави по кући шта има, па ако му остане мало слободног времена, нека се поигра са својим важним пословима. Са нагласком на „ако“. Немам примедбу. Треба неко и за хлеб да зарађује, па сад - мушко, женско - нема везе, само нека меље. Родитељи ме нису учили да је ср...