Херцеговина 2012.

Ако сам и помислио током летовања у Тунису да лепше од тога не може да буде, трајало је до августа, када се традиционално селим на месец дана у породичну кућу Анђелића у Херцеговини. Друштво су ми правили Светозар и Нина, први пут без клинки у последњих 20 година. Не могу да кажем, изостанак је био оправдан, с обзиром да је дошло време да девојке радије бирају своје вршњаке за прва самостална летовања. Моја жена воли да дође у Врбно на десетак дана и одмори мозак, тако да смо је после овог времена испратили, а остатак времена ћале и ја провели као самци.

Не постоји ништа на овом свету што може да ми падне тешко у завичају, чије сам воде и мириса жељан целе године. Подједнако суров и благ, оштар и прелеп, чемеран и питак, јер како то лепо срочи песник: „Чаша жучи иште чашу меда, смијешане најлакше се пију“. Природа је то смислила, а Његош само бацио на папир. Не знам да ли ми је лепша свежина јутра окићена праменовима измаглице што се повлаче у долине, треперава врелина летњег медитеранског дана са зрикавцима у крошњи или црвени смирај Сунца док пада уморно иза Малог Лисца и баца дугачке сенке преко макијe.

Сваке године у својим дугим шетњама откријем по неко мало чудо овога краја и обрадујем се искрено, као кад сам био дечак и отац ме учио како од храстове чауре и писковине да направим лулу или да боквицом превијем рану на нози.

Имао сам среће да овог лета заобиђем паклене дане са преко 45 степени, јер током јула у Тунису и августа у Херцеговини температура није прелазила 35. подељак. Ипак, убиствена суша је оставила траг у виду бројних пожара који су харали овим регионом и прождирали целе шуме и насеља у дану. Малобројни ватрогасци тек су могли мало да успоре ватрене стихије, трчећи са једног локалитета на други, дан и ноћ. Нека чудна димна копрена се стално ваљала по брдима пратећи ватру и чинећи залазак Сунца готово нестварним.

Један плитки јаз Требишњице спретно је претворен у градско купалиште каквом нема равна. Вода је смарагдно бистра и мирише на лубенице, додуше, неколико нијанси хладнија од очекивања купача, али свакако окрепљујућа. Иза бетониране обале простиру се пространи травњаци са дрвећем, тушевима, клупама, кабинама за пресвлачење и прскалицама које стално заливају траву и чине је нестварно зеленом у сред лета. Чак и поред лепог кафића, Требињцима је због близине мора ова плажа неинтересантна, па посетиоце чине углавном родитељи са малом децом, старији и понека групица школараца на распусту, свега педесетак људи у зениту дана.

Нецвијеће је село смештено између таласастих брда на путу од Врбна до Требиња. Никада раније тамо нисам био, па сам овог лета искористио искуство стечено прошле године на путу за Глумину и пошао старим каменим путем до села. Спуштао сам се истовремено са првим зрацима Сунца који су преко брегова бојили кровове кућа. Каква рајска долина! Положајем потпуно подсећа на Мачу Пучу, последње уточиште Инка. Природа је овде била пуно издашнија него у мом Горњем Врбну, свега неколико километара одавде. По диму који се вијори из живих кућа видим да има доста становника, а њиве, пашњаци, воћњаци и повртњаци блистају на све стране, гостећи стада оваца, крава и коња. Наишао сам на доста стабала маслине, ловора и приморског биља, којих у овим крајевима нема баш превише. Херцеговци су веома љубопитљиви и увек прво питају чији си, па чим ухвате првог вашег познатог претка, знају апсолутно све о вама и фамилији до далеких колена! Из прича, наравно. Традиција усменог предања овде је и даље главни извор мудрости.

Пратећи своју (само за природу и рељеф) истанчану интуицију, одмах иза винског подрума Анђелић набасао сам на конобу Студенац, смештену на самој Требишњици. Предиван амбијент рустично уређене баште на води, обилно закриљен хладовином стабала, потпуно одговара унутрашњем уређењу ресторана, препуног заборављених предмета из старине и гостопримства домаћина. Са укусом распоређени листови дувана, ћилими, кандила, кубуре, петролејке, мужари, свећњаци, иконе, гусле, казан на ланцима, препариране рибе, посуда за печење кафе, кошнице, фењери, сатови, џефердар… и полице са избором најквалитетнијих вина из овог краја. На питање смем ли да фотографишем за успомену, власник ми је домишљато одговорио да све хоће да дели са људима, осим жене!

Насип старе пруге, која је некада текла упоредо са Требишњицом и преко моста улазила у град, претворен је у макадамски пут кроз насеље Горица, обострано оивичен шпалиром нара и смокава. Шипак још није сазрео, али у мору зелених листова смокве у доброј мери су се издвајали зрели жути плодови распукли од суше и једрости црвеног меса. Просто је невероватно да их овде нико не бере, опадају и суше се дуж пута, могао би човек посао да направи од тога. Није ни чудо, јер свака кућа у Херцеговини има макар по једну смокву, дрењину, јабуку и одрину са виновом лозом. И пршут. И сир. И понеко јагње, да скакуће по дворишту. И фићу.

На путу за Тврдош обишао сам живописно приградско насеље Мостаћи, кућа распоређених са обе стране брдског пута за Мостар. Што се човек више удаљава од Требиња, амбијент постаје интимнији, мирнији, некако домаћи, па није реткост да вам људи назову „добар дан“ (на шта се одговори „добра ти срећа“). Седе у хладу дворишта, пијуцкају лозу, простиру веш, суше смокве на тераси, дозивају децу, чепркају око поврћа или кувају ручак, све то широм отворених врата. Требињке су најлепше девојке на свету целом, женствене, једре и - природне, брате слатки! Пажњу ми је привукла нека бела народна ношња која је вијорила са балкона попут барјака и док сам је залуђено фотографисао, осетио сам божанствен мирис чисте косе и тек опране хаљине, зачињен матичњаком и вреском… призор ношње се разбио у хиљаду бледих комадића и окренуо сам главу да видим девојку што пролази остављајући мирис као створен за мене. Да ме није била срамота од непознатог света, пао бих на колена и пузећи објавио да сам њен вечни роб, само још једном да прође мимо мене.

На самом уласку у центар града са десне стране се по брду Хрупјела простире насеље Скалине, сачињено од начичканих старих камених кућа, засвођених капија и кривудавих калдрмисаних сокака. У овом доњем делу, ближе граду, живели су углавном Муслимани, баш као и у добром делу Мостаћа. Већина њих је избегла (жива и здрава) из Требиња током последњег рата, а куће су остале сабласно празне да пропадају и буду тужна успомена на нека дивна времена када се људи нису разбирали према политици, него према томе какву кафу воле да пију. Један правник и новинар који ту живи ми је објаснио да Општина не сме да интервенише за најугроженије куће, јер нема дозволу власника, па неке од њих само чекају јубиларног пролазника да га поклопе своји оронулим зидинама.

Ваља нешто оставити и за године које долазе, па се од овог херцеговачког раја опраштам чекајући следеће лето са стрпљењем пецароша и тремом дечака који се пење на врх дрвета да убере најруменију јабуку.

Херцеговина 2012.