Храстопис

Имаш веселих људи и намћора, туњавих, расположених, брзих, разборитих, ћутљивих, грдних, ма свега на овом свету. Сад, неко можда воли ове тутумраке и баксузе - ја опет, увек бирам весео и насмејан свет, кад год сам у прилици. Ваљда ми доста глупости и цеђења енергије са разним ликовима што све знају до ситних детаља: медицину, права и дипломатију држе у малом прсту, а за уметност и књижевност им понестало прстију. Мраче о судбоносним темама и огромним парама, са оним великим драмским паузама између две реченице и урокљивим погледом, као да хоће да ти кажу: „А, е си сватио?“ Никад не знам шта да кажем. Не знам ни да ли су завршили причу или само подвлаче битне ствари, мада, по мом искуству, у тим досадним тирадама слабо да има битних ствари. Било би интересантније да се напну и прдну у сред говора, макар бисмо се насмејали. Овако, ћути и трпи - једна од мојих омиљених крилатица, још од времена кад ме кева воштила од батина. А онда се однекуд појави и неки насмејан створ, лаганица, ништ...

Последња у низу мојих омиљених музичких посластица које сам желео да пробам на концерту, па да затворим сезону, остала је недодирљива Depeche Mode. Није да се нисам потрудио - пре неколико година, у склопу турнеје Sound of the Universe, заказали су свој први наступ у Београду. Треба ли поменути манијакалну брзину којом сам набавио (и платио) карте преко интернета, иако се овакав начин куповине код нас у Србији сматра непоузданим? Све је то лепо, брале, али где је моја карта? Ма добио сам после и улазницу у облику платне картице, био срећан ко дупе на ноши и стрпљиво иза ћошка чекао датум. Сад, дал се ова стока од Гана предозирала или је стварно фасовао неки стомачни вирус (негде у Истамбулу, па ти види), тек откажу пет концерата у низу. Београд је, наравно, био на том црном списку, а ми обожаваоци њиховог дела остадосмо посранијех гаћа. Мислим, није фер, могли су да отпевају неколико песама у болници, на увце неколицини највернијих фанова (спадам у ту категорију), али није се има...