Људи обично кажу, описујући своје синове у периоду момаштва, да једу као вукови – „не мош их наранити“. Нисам ни ја одступао од тог модела и једини критеријум за избор хране био је да ми се укус допада. Као и у свему осталом, што је човек старији отварају му се неке треће очи па почиње да гледа ствари мало са стране, као код кубизма, одједном видиш све пројекције. Оно што спада у домен снажних и тешких укуса, као код изнутрица, рибе или буђавих сирева, никада нисам успео да заволим, колико год се трудио. Друге ствари су ми временом, после довољног броја покушаја, постале веома примамљиве и ту спадају маслине, патлиџан, кисели купус и широки спектар поврћа. Постоји чак храна која нит ми смрди, нит мирише, али знам да је корисна и здрава, па је то најновија категорија мог јеловника, као рецимо сурутка, барена блитва или безмасни јогурт. Гледајући моје дивне ћерке видим своју гастрономску прошлост, а ова патина која долази с годинама ми је донела стрпљење и жељу да стално пробам нешт...