Много је ствари које ме интересују и које волим. Неких сам се одрекао
зарад година, здравља, вољених особа или чак глупости. И ето, сада чезнем за
њима тихо, упорно, истрајно… Не знам само зашто? Да умрем здрав? Да се не
осрамотим или да неки полусвет не помисли како сам неваспитан?
Како су само била лепа и безбрижна времена док сам још смео да нехајно
очијукам са дуван чварцима, опуштено уђем у банку обучен у бермуде и без гриже
савести тражим своје паре или бацим осмех некој лепотици у пролазу, не плашећи
се да ће ме назвати простачином. Да запевам у друштву замишљајући да сам Елвис
лично, да кажем у гостима наглас како цркох гладан или најбољем пријатељу да је
испао глуп за медаљу, ризикујући тако трајни раскид пријатељства.
У књизи бонтона златним словима пише како човек мора да се понаша у
складу са својим годинама, статусом и околином. „Ћути и трпи“, како иначе волим
да кажем за већину наметнутих ствари. Укалупи масу, а све што штрчи сеци -
ионако не ваља. Да је ваљало, не би штрчало, јел тако? Дечија искреност,
радозналост и слобода је убијена поласком у школу, а сваки покушај неговања
особености грубо је ућуткан челичним стиском ауторитета. Нису такав систем
могли да смисле Леонардо, Моцарт или Обилић, него само оне ситне душе што су
кришом брале ловорике великана, чекајући само прави моменат да заузму почасно
место на позорници коју су богато платили.
И, ето нас, јадних малих оловних војника поређаних по некој табли за
игру. Ћутимо, трпимо и померамо се… кад нам кажу. Живот се полако од раскошног
уметничког дела претвара у флеку коју данас галеристи називају уметношћу.
Галеристи, еј… за неку бљувотину у којој се њихов мултимедијални уметник ваљао
после отварања пете чакре. Буковски се макар није фолирао.
Трпимо и даље. Не погађа ме толико што трпе други, него што то радим и ја.
Па опет, када знам да ме негде на крају чека добар залогај, могу да чекам до
миле воље. Уствари, само до августа. Тада се полувековни Горан враћа уназад и
претвара у малог дечака рањавих колена и мусавих образа. Са праћком у задњем
џепу, издераним цокулама и сламнатим шеширом, баш као Хаклбери Фин. Искричав и
брз као ватрени Малик Тинтилинић или ситан као Биберче, нема везе, само да
нисам велики и троми градски дембел.
Метаморфоза коју доживим у Херцеговини је потпуна оног часа када из
аутобуса закорачим на први камен обојен сивом патином кречњака, орошеном
маховином и жутим прстеновима лишајева. Нема тешког пута, сви су лаконоги и
достижни, као у сновима. А људи су тамо добри, виде измучену и штрокаву градску
душу, па привију мелем. Ујутру мало меда, пелима и свеже варенике, преко дана
тепих од цврчака и пчелињег зујања, а предвече гране уплетене у најшареније
небо на свету.
Природа те стави увек тачно тамо где припадаш, ни лево, ни десно. И баш
на време да видиш свог старог стрица док плеви раштан, корњачу која бежи са
врелог асфалта, стећке додирнуте руком цара Душана, старе слике по зидовима
заборављене куће, нарамке лековитог биља на леђима уморних берача, владику који
на Преображење благосиља вино и мед, крошњу осушеног ораха окићену звездама, грациозну
девојку са патикама у руци како прелази слап Требишњице, опале смокве око
аустријског бунара на врху Кличња, тепсију кромпира са рузмарином како цврчи у
врелој рерни, бљесак Сунца кроз нарогушене облаке после кише, смиље заденуто у
џепове старих мантила, сакоа и униформи твојих предака…
Не желим више да будем велики. Радије бих да сам трн на жбуну купине
или облутак у леденој води Кнегиње.
 |
| Херцеговина 2014 |
Коментари