Мало је рећи да ми нису досадиле ствари које волим, вероватно никад и неће. У том вечно пламтећем грму негде је и Београд - увек у покрету као парна локомотива, галамџија помало прљавих манира, али домаћин раширених руку и велике словенске душе. Овај наш мучени град није имао луксуз накићених европских метропола да се плански развија и расте окупан проклетим парама, зато што је стално био заузет преживљавањем. И то не оним филмским, већ правим и суровим. У нашем филму зато нису играли Кери Грант и Одри Хепберн, него тесар Миливоје и планер Добросав из Цветојевца. Последњи ктитори у Србији умрли су са лозом Немањића, а после су дошли неки што град праве за државне паре. То свако мисли да уме. Неколико векова руши-гради наслеђа коначно је дало резултате, зато више ни у миру не знамо кућу да направимо људски, а камоли цео град. Годишњи буџет Лондона износи 17 милијарди фунти. Да, добро је написано. Па опет ми је леп наш Београд. Мало обришем тај мусави слој, дигнем поглед, завирим у пас...