Глуво доба ноћи, негде у мојој лепој Србији. Дрмусамо се начичкани на дотрајало оклопно возило, замишљајући да јездимо на неком вранцу као витезови. Исцрпљени од неспавања, натоварени опремом, сузних очију од ветра који фијуче између кућа неког безименог села. Једно од оних пролећа када ме тек олистало дрвеће и сладак мирис тек расцветалих пупољака неће радовати као иначе. Тешке мисли подељене између куће и задатка борају ми чело и гњече рамена као џак цемента. На моменат бљесне лице друга поред мене који покушава да упали цигарету. Следи псовка, а онда смех. То макар нисмо заборавили. Нигде живе душе на улицама. Пролазимо последње светиљке и тонемо у мрак, кријући драгоцени товар. Дочекује нас је срдачни и забринути официр, стискајући руку као да смо спаситељи. Распоређујемо се надомак писте у покушају да је одбранимо, то нам је посао. Слепи без радара и голи без подршке наше авијације, гледали смо у ту чудну грдосију учвршћену на лансеру нашег возила, као да је светиња. Скидамо ц...