Глуво доба
ноћи, негде у мојој лепој Србији. Дрмусамо се начичкани на дотрајало оклопно
возило, замишљајући да јездимо на неком вранцу као витезови. Исцрпљени од
неспавања, натоварени опремом, сузних очију од ветра који фијуче између кућа
неког безименог села. Једно од оних пролећа када ме тек олистало дрвеће и
сладак мирис тек расцветалих пупољака неће радовати као иначе. Тешке мисли
подељене између куће и задатка борају ми чело и гњече рамена као џак цемента.
На моменат бљесне лице друга поред мене који покушава да упали цигарету. Следи
псовка, а онда смех. То макар нисмо заборавили. Нигде живе душе на улицама.
Пролазимо последње светиљке и тонемо у мрак, кријући драгоцени товар.
Дочекује
нас је срдачни и забринути официр, стискајући руку као да смо спаситељи. Распоређујемо
се надомак писте у покушају да је одбранимо, то нам је посао. Слепи без радара
и голи без подршке наше авијације, гледали смо у ту чудну грдосију учвршћену на
лансеру нашег возила, као да је светиња. Скидамо цераду и заузимамо борбени
положај. Врх ракете непомично гледа ка мрачном небу, као дете које се плаши да
скочи у воду први пут. Пребирамо погледом по звездама очекујући назнаку кретања
неког авиона. Кад их чујеш онда их не видиш, а кад их спазиш онда се више не
виде. Или буде касно па те покрије црна земља, негде у мојој лепој Србији.
Наши
Мигови 29 на које смо били толико поносни били су неупотребљиви, али се неко
досетио да искористимо њихове готово неухватљиве ракете. Тако је и настао овај
наш хибрид, овај тројански коњ у кога смо гледали као наши словенски преци у
дрвени стуб бога Перуна, посађен на сред насеља.
Цигарете
су утеха и палимо их стално, на смену. Жмиркају кроз ноћ, раштркане ниско при
земљи. Поглед нам привлачи један пар светлосних тачака високо на небу. Очију
прикованих за долазеће авионе, ужурбано обављамо припрему за лансирање,
чекајући повољан домет. Представа на небу била је уствари само забава за
сиромахе, све што је било заиста важно већ се завршило, а да тога нисмо ни били
свесни. Негде у мојој лепој Србији.
Страховита
експлозија разваљује таму ноћи, следи друга. Лежимо разбацани по дубоким
браздама преоране њиве где нам је био положај. Неколико момената је мртва
тишина, мозак грозничаво покушава да се престроји у лудилу сударајућих мисли. Опрезно
се придижемо један за другим, израстајући из влажне земље. Стојимо на равнини
попут окамењеног дрвећа. Вратне жиле ми дивље пулсирају, очи пребројавају
саборце. Набој младалачке енергије и среће због доброг исхода нас преплављује и
кроз мрак се пролама неколико псовки и веселих коментара.
Смех
прекида ледени глас старешине аеродрома, опомињући нас на опрез. Он је наш
захвални домаћин, али и родитељ. Одмах затим стиже казна у виду још једне
детонације, или две, ђаво би га знао. Са неба се злокобно спушта прашина од
графитних бомби замотавајући нас тишином самртног ковчега. Овог пута смо
ћутали, као да нас је срамота што смо живи. Једина светла која смо видели
остатак ноћи су биле наше цигарете у рукама дрхтавим од закаснелог страха. Јутро
нас затиче гаравих и смркнутих лица. Погледа и даље упртог увис, гризе нас јалов
осећај неуспеха. Као да очекујемо сваког часа да се појави опет. Каменом је
тешко оборити птицу, али није немогуће. Дочекаћемо и то, негде у мојој лепој
Србији.
Коментари