Коловрат

Историју било ког важног догађаја чини гомила збрканих података које су људи ређали према свом виђењу, као да слажу књиге у полицу. Једни воле азбучни ред, други дају предност боји корица или дебљини књиге, а неки опет сматрају да само груписање по тематици има смисла. Хрпу исте литературе свако од нас ће поређати друкчије, јер различито доживљавамо и вреднујемо исти садржај, гледајући из свог угла. Познато нам је да историју пише победник и то не онај на Калишу. Са новим нараштајем долази нова људска жетва, која о претходној зна само оно што су је научили. И тако се одржава догма још од времена када је наша јадна врста почела да се међусобно тамани. Један паметан момак скоро рече да нема цивилизације тамо где се људи убијају. А некада давно је постојала.

Један од мојих омиљених филмова (Агора, режисер Алехандро Аменабар) управо говори о бурном преласку са многобожачког веровања на монотеистичку религију, хришћанство. Упркос благости и милосрђу које проповеда (као и свака друга религија), била је то једна насилна револуција која мења свет из корена и човечанство ставља на почетак неке нове петље. Ипак, тај процес се није одиграо преко ноћи, трајао је вековима и мењао се у складу са грамзивошћу и доминацијом. Сва средства су била дозвољена, чак и она које та иста вера забрањује.

Словени су нарочито били неповерљиви према убогим и скромним мисионарима задуженим за сабирање новог стада. Зар ће један прашњави одрпанац са два укрштена штапа икада моћи да стане поред нашег Перуна, а камоли да се пореди с њим? Видећи како прости Словени гаје нарочиту склоност ка гиздавим стварима, положају и богатству, довитљиви византински изасланици су временом почели да долазе међу Словене раскошно одевени и деле им поклоне које су наши преци сматрали драгоценим. То је за почетак било сасвим довољно.

Други талас улизиштва и мимикрије подразумевао је много значајнији вид прилагођавања. У хришћанско платно спретно је уткано мноштво старих навика, обичаја, датума и личности (богова), како би Словени лакше прихватили нову веру. Временом је црква нашла пригодна тумачења ових детаља на начин сродан хришћанском веровању и светом писму. Данас нам је јасно да су изворни хришћански постулати и лик Исуса Христа вешто искоришћени за устоличење цркве као стожера вере. Као и увек, на делу је вечита људска жеља за влашћу и стицањем. Не би ово сметало обичном свету да није толико бахаћења и злоупотребе у име нечега заиста чистог. То са вером више нема много везе. То је трговина.

Знају ли хришћани данас да се Божић не помиње ни у једној светој књизи и да се првих неколико векова по Христовом распећу није ни прослављао? Уведен је као замена за Сатурналије, завршни период године резервисан за неумерено прослављање и оргијање. Опште је познат податак да Исус није рођен у то време године.

- - - - - - - - -

Читајући све више о веровању наших предака Словена, откривам њихову једноставност живота посвећеног складу с Природом. Из те савршене хармоније произашли су сви њихови обичаји, веровања и Пантеон богова које су поштовали. Ако грми – онда је то страшни бог грома и неба, ако дрвеће почиње да листа – онда је то богиња пролећа и новог почетка. Ако се бог смилује и испуни молитву, у знак захвалности се приноси жртва према скромним могућностима. Једноставно. Очигледно. Искрено. Директно. Сваки камен може да буде светилиште, без посредника. Нарочито не оних који то наплаћују.

Прошли су миленијуми клања и пљачке у име вере, нисмо се опаметили. Увучени у прљаву игру и ми смо учесници злочина, наивно верујући да је свемогући бог једини делитељ правде и на небу и на земљи. Наши далеки преци макар нису идеализовали своје богове, поштовали су их упркос њиховој грубости, јер живот не може бити саздан само од обећања љубави у загрљају вишњег.

Боравећи у мојој лепој Херцеговини током лета, мало је тога што човек може да ради под јармом подневног Сунца. Ако нисам у планинарењу, увек код куће нешто кувам, цртам, поправљам. Дивно место сам нашао у хладу испод куће и почео перорезом да дељем поломљену грану јабуке. Вукла ме је жеља да направим лик неког бркатог Херцеговца, али нисам одолео пориву да додам мало Шумадије. И тако је настао мој први горштак са шајкачом и дугом брадом. Тек на крају сам схватио да та резбарија необично личи на идоле какве су стари Словени подизали у виду масивних дрвених стубова са ликом својих божанстава. Чудно, исто то су радили и северноамерички Индијанци на супротном крају света... И био сам задовољан.

Губећи све више поверење у садашњу веру, словенски народи у Европи су почели да се присећају трагова прошлости. Организују, прикупљају, праве поново и труде се да не забораве све оно што је нова вера прогласила паганством и одмах забранила. Мало је тога остало иза средњевековне чистке коју је спровела Црква. Ипак, бројни фолклорни елементи у виду игара и песама, као и старих списа подсећају нас на древну традицију.

Један од најпознатијих словенских симбола био је коловрат који уствари представља симбол Сунца и точак живота. Диван симбол, мало личи на умножени кукасти крст, али како то кажу за оне хитлеровске брчиће: „штета што је једна будала упропастила ово за све нас”. Бар да је упропастио само бркове, него је и прастари индо-европски симбол Сунца (свастику) огадио свету. Германски симбол црно Сунце (запажен у серији Сенке над Балканом) такође је варијанта коловрата. Имају Швабе тај обичај да украду и упропасте нешто, од Римљана су украли симбол орла раширених крила, као и поздрав испруженом руком (само се "ave" претворило у "heil"). Маркетинг је закон. После кажу за њих да су поштени и вредни. Ја, ја, натурлих.

Е, па тај коловрат је био зачетак мог истраживања на тему старих Словена. Нисам ни раније био дудук за њих, али валидни подаци су сада много доступнији него некада док су се само читале књиге. Оживљавање старе вере предака је узело маха код свих Словена, осим код Срба. Јесте ли знали да је Република Србија једина држава која је донела закон о забрани старе вере и свело је на ниво секте, што је строго кажњиво? Интересантно, није то урадила са исламом или католичанством, који нас већ вековима заиста угрожавају и десеткују. Код нас је могуће нормално исповедати будизам или подићи споменик Кецалкоатлу као да смо Маје, али поставити у свом дворишту стуб са ликом Световида није могуће. Зато што угрожава опстанак наше цркве и државе. Кеве ти?

Без намере да стварам лоше расположење код искрених верника (и сам поштовалац православља), волим да говорим отворено о свему што ме жуља и чујем мишљење других добронамерника. Увек нешто научим. Да се разумемо, девијантне појаве су присутне у сваком искреном виду веровања, али треба ли их због тога забранити? Зар неколико будала стварно може да диктира кројење државних Закона? Колико знам, слобода вероисповести је основна премиса сваког заиста демократског друштва. До цивилизације ионако више никада нећемо стићи.