Нисам се ја тек тако пробудио једног јутра као зека из јендека и решио да остатак живота проведем избезумљеног погледа, сумануто бежећи од ловаца оштрог ока и лаке руке. Све је почело пре десетак година, безазленим мерењем висине мојих девојака, једног мирног суботњег преподнева. Имамо посебан зид за то. - Стани лепо уза зид, исправи се. Види је, Зоја! Престани да се врцкаш, само се исправи. Мила, о, шашавог ли детета, немој да се дижеш на прсте, – кажем кобајаги се љутећи на њих, а уствари уживам када су тако вицкасте и веселе. Ред је да неко и од мене направи забаву. - Па, ти си их учио да се блесаве и да те зезају, ето ти сад – из прикрајка добацује Нина уз шеретски осмех и скрштених руку. - Па, Ники, мора неко да буде и мало ишчашен, не могу сва деца да буду у винклу, било би стварно досадно. Многе ствари сам у животу зајебао, али ћерке сам направио савршено - то је мој скромни допринос овом бедном човечанству. Пошто су ме девојке о јаду забавиле и витлале м...