Био
неки миш Спасоје. Живео у Велизара кући, таман дуж домалог сокачета што се
рачва од велике реке ка још већим њивама шареним од свакојаког жита, уљарица и мака.
Што се ишло даље од воде, то су куће биле гушће набијене, веће и некако
раскошније. Није као да је једном прцвољку као што је Спасоје било важно каква
је кућа у којој обитава, али је на помен отменог краја и њему расла тарифа међу
осталим мишевима. Не могу да кажем, смешио се и њему брк при сваком помену ове
чувене колоније мишева, али му је срдашце ипак највише тукло кад уђе у своју
скромну настамбу, сакривену иза малих жутих врата, тик изнад главне капије на
Велизара кући.
Неки
мишеви воле да обележе своју рупу каквом забоденом стрњиком штира или
издубљеном крајиком сомуна, али наш Спасоје није био од те феле. Испред њихових
врата увек је било само неколико чанчића из којих су расли лимун, босиљак,
нана, розетла и папричице. Спасоје као ретко који миш воли зелениш пред кућом.
- Нека нам је, вала, кућа и
неугледна, тек знамо да је само наша – имао би обичај да узвикне после дватри залогаја
гњиле јабуке, кад му се све узмути у глави од пијанства.
А
волео је да потегне, их... Опет, чак и тако омамљен никад није кињио друге
мишеве, иако му се по габариту баш и могло. Разуме се да је био повелики не од
гледања кроз прозор, већ од силног крканлука и мрса. Кључ је био у томе што је
Спасоје непогрешиво могао да нањуши и опази прилику за добар залогај. На руку
му је ишло и велико умеће његове жене Полексије да готови најукуснија јела,
макар у данима кад је била при расположењу или инспирацији.
Други
мишеви су слабо спремали штогод за појести, махом су се сналазили скупљајући по
пољима око куће или пак крадући по другим колонијама. То је било пуно лакше:
прогризеш омању рупу негде при дну зида, таман иза каквог великог комада
намештаја који се никад не помера и... бог да те види. Обезбедио си генерације
срећних мишића.
Ипак,
Спасојева чељад није била алава и незасита, већ пример поштене и добре мишадије.
Јевдокија је била нешто старија ћерчица, веселија и гласнија од Угринке, али зато
је ова мала показивала невиђену вештину код слагања ораха и гранчица за зиму
(тајна је у томе што је рупе утрпавала струготином). Код мишева који су имали
прилике да одрастају у комфору града подједнако као и на селу, увек се знао
ред. Упркос благим речима и загрљајима којима су обасипане, Јевдокија и Угринка
су запамтиле и понеку грдњу или казну, али ћушку - никад. Осим тога, имале су срећу
да повремено бораве код олињалих предака својих родитеља, што је код њих оснажило
осећај заједништва и припадности.
Живело
се углавном тихо и лепо, што је за мишје прилике била права реткост. Разна напаст је знала да снађе овај јадни род, али су они вешто успевали да се
измигоље из сваке недаће. Све док се, једног обичног дана, Велики миш није
досетио како би могао да постане још већи. Упрегао је под свој јарам целу
силесију мишева додворица, лупежа и сплеткароша, не би ли направили чемерну папазјанију
од страха, глупости и слепила, која је код мишева била сасвим честа појава.
- Дакле, јебемумиша, ипак
сам ја, моћни Грубиша, највећи од мишјег соја! Нема ми равног на свету целом –
храбрио је себе пацов са плавим перчином, охоло гледајући свој одраз у новом
тигању од инокса. Саће видите, ситна боранијо, како се господари!
Нахушкан
додатно од стране чувене секте врач-мишева, овај хулиган је задовољно трљао
своје оштре канџе и кезио нове секутиће, док је тик иза њега, својим згодним
дупенцетом, њихала његова лепа мишица. За то време се ширила пакосно смишљена и
необјашњива паника од нове пошасти која треба да стрефи сав мишји свет.
Очас
посла настала је општа тарапана и бежанија у још дубље рупе, где се више није
знало шта се заиста дешава. Паралисани страхом, избезумљени мишеви више нису ни
постављали питања „како“ или „зашто“, иначе својствена њиховом радозналом роду.
Било је довољно да им се на великом шпорету (где су пратили вести) објави како
стиже судњи дан и они су безглаво слушали и препричавали другима измишљене
мантре.
Грабило
се на све стране, немилице. Када су једног дана јавили да спас лежи у фарбању
носа у црвено – сви су мишеви похрлили у набавку, али фарбе једноставно није
било! Врло брзо су забранили окупљање мишева и сви су послушно престали да
излазе из својих рупа. Узалуд су била уверавања неколицине разумних како опстанак
мишева управо зависи од заједништва и да ничег здравијег и лепшег на овом свету
нема од свежег ваздуха, ништа није помогло.
Онда
су, по мањим мишјим вилајетима, почели да се курче и они најкилавији
предводници, од којих се својом хвалом нарочито истицао миш Грдан из Сирбије.
- Па што, кад може Грубиша,
могу и ја. Осим тога, ред је да се угледамо на савете врач-мишева, они су сад
најбистрији од све раје. А после кад све прође, потрпаћемо их назад у исте
буџаке и каљугу из које смо их извукли. Дела, дела, ваља нама још мало деспотовати...
Врло
брзо се груба сила канализационих пацова размахала палицама, растерала сву
ситнеж по кућама и забранила излазак. Ћути мишји кусуре и чекај. Ово је за
твоје добро.
И
сви су ћутали.
Какобило,
миш Спасоје, иако миран и послушан, у овој гунгули се није понашао као други,
зато што је имао једну озбиљну фалинку: умео је да размишља. Није он био нека
страобална памет или кликераш, не, само је волео да мућне мало и својом главом.
Такође је знао да не постоји чак ни теоретска шанса да се сви мишеви сложе око
истог колута сира. Ако сви тврде једно, истина је сигурно на супротној страни.
- Ама, фамилијо – обратио се
једно вече својој породици – није ово нешто у винклу. Какогод окренеш, опет
нешто тандрче у овим објавама. Није Грдану први пут да нас лаже и обмањује,
опасно се он наоштрио против нас мишића.
На
сву срећу, није требало никога да убеђује, јер су Полексија, Јевдокија и
Угринка мислиле баш као он. Све је ово велика мишја сачувајбоже превара, али
ипак, дај мало да се ми причувамо, није згорег.
Ако
већ морамо да чамимо у рупи, па ово је наша рупа и ми је волимо највише на
свету. Ако већ не можемо да виђамо друге, куд ћеш лепше од свог рода рођеног?
Истина, не можемо на посао, али имамо ми шта да радимо и овако закатанчени, зар
не? Хвала Светом мишу па смо још здрави упамет. Има да се грицне, топло је за
дремку, а падне и по која корисна разбибрига. Друге мишеве не дирамо, али исто
тако не дамо никоме да нам сере по глави.
Прошли
смо и много горе, па нас ево сабраних и даље.
Слике:
Коментари