У целом свету током лета Сунце излази одмах после 5 сати, осим у Херцеговини. Тамо неће пре пола 8, па Бог. Није то због лењости, исто је Сунце у Сингапуру и Требињу, друго је нешто у питању. Зубате планине, мрачне и кршевите, надвисују линију хоризонта са свих страна и некако крате разапето платно неба, као да се скупило после прања. Гледајући навише, очима преостаје тек плаветнило величине чаршафа, малено игралиште по коме ће се сваког дана котрљати ужарена лопта – ако успе да се избори са каменим чељустима. Будан сам и труцкам се у седишту аутобуса. Никад поред прозора. У слатком дремежу свитања привиђа ми се ђедов дорат. Јашем га без самара , обучен у груби оклоп од штављене коже и наоружан копљем. Кроз ребрасти визир шлема наслућујем крила ветрењаче како робовски млатарају укруг, полако се одвајајући од земље и летећи ка небу. Шта је ово, нека мистична верзија Дон Кихота? Равномерно механичко клепетање елисе постаје све јасније док слику ветрењаче смењује обрис хеликоптера оба...