Годинама већ обилазим стара стабла храста штедљиво распоређена по херцеговачком кршу и, чим их спазим још из далека, обрадујем се као најбољем пријатељу. Не пропустим прилику да пређем руком по њиховој грубо испуцалој кори зараслој у маховину и кажем колико сам срећан што их видим још једном. Причам им гласно, није ме срамота, јер сам сигуран да и они мене препознају на неки њихов, древни и паметан начин.
То је живо биће, храни се сунцем и благом из земље, пије воду баш као ја, протеже се, расте, облачи и свлачи, повија према ветру, има децу и радо прима госте, а онима који су довољно стрпљиви и отворени, говори о свом животу. За разлику од човека који је после смрти чист трошак и туга за драге људе, дрво је корисно. Постане столица или колевка, некад оловка или рам за слику, а цели градови, мостови и пруге су никли захваљујући тим несебичним стаблима. Чак и када заврши свој тихи живот и покрије се земљом, постаје благородно. Оном ко уме да чека.
Себични и охоли какви јесмо, самољубиви и горди, немамо памети ни воље да разумемо било шта ван наше врсте. Опијени својим ликом, дрво гледамо као трупац осуђен на вечни живот без кретања. Чини нам се досадним такав живот без путовања, a никада нам не падне на памет да дрвеће путује и без кретања, јер све то што оно неће обићи у свом трајању, уствари пролази поред њега. Зар то онда није исто? Као што каже покретачка мисао у филму Дина:
Travel without moving
За разлику од већине људи који негде иду само да би стигли, мене очи хране. Имам неки дар да лако примећујем скривене детаље, спретно упаковане у природно ткање. Умем да користим периферни вид и ваљда је то једина ствар која ме спашава од падова и ломова. Ноге иду саме, док ја погледом чешљам околину и откривам цео свемир скривен за друге.
Још одавно сам приметио како је природа много талентованији уметник од нас, обликује камен као да је расквашени комад глине, тако да и најситнија бубица изгледа лепше, комплексније и сврсисходније од наших убогих дигиталних покушаја креација без душе, али са изобиљем ароганције и жеље за доминацијом.
Да ствар буде гора, престали смо одавно чак и да примећујемо природу, а највећа је срамота направити уметничко дело које подсећа на њу. То је као да се дете стиди своје мајке. Славни Салвадор Дали је зато, ослобођен било какве сујете, упутио утешне речи својим колегама уметницима:
Не плашите се савршенства, никада га нећете достићи.
Овог лета сам веома мало ходао, а много више запажао колико пањеви подсећају на бубњеве или један срушени зид личи на недостижно градитељство Инка и њихов Мачу Пикчу. Зато сваком надахнутом и отвореном уму призори у Херцеговини лако могу да изгледају као Килиманџаро, Пикасо, бог Перун или ескимски игло.
Као и дрво, никада нисам био тамо, али они су дошли до мене.
 |
| Слике Херцеговина 2021. |
Коментари