Мали сам био, негде пред полазак у основну школу, када је урађен нови магистрални пут до Требиња, а затим кренуло асфалтирање локалних џада и увођење струје по херцеговачким селима. Па опет, довољно велики да запамтим вечере под петролејком, дрмусање на доратовом хрбату по макадаму и захватање свеже воде кантом из чатрње . Како ствари стоје, путеви су дошли само да би људи брже напустили ове крајеве и оставили знојем натопљена имања да подивљају у зеленом забораву. Претпостављам да се на овај начин ливаде и окамењене горе враћају у загрљај мајке Створитељке и тако трипут одричу човека. И све у круг. Садашњи људски узурпатор није се показао нарочито паметним, мислећи да је довољно крунисати самог себе златом и палити огњем. Природа не познаје самољубље, гордост нити посед, а једина сврха постојања не може бити насилна промена света, коју човек зове напретком. Има ли среће у томе да се родитељ гости изобиљем, а своју децу осуђује на глад? Дошло је време да се егоизам ...