Како ми се ближи дан поласка на пешачење са Зојом до Прњавора, тако ужурбано бирам шетње по рубу Новог Београда, не бих ли се нахватао још мало кондиције. Уствари, проблем кога се прибојавам није издржљивост, већ нешто много баналније. Од када смо објавили да идемо у ову авантуру, Нина је стојички трпела налете својих хиљаду мрачних мисли, од којих свака заслужује бар Оскара за креативност: „Јој, ако се задрже превише, како ће Зоја да иде на солфеђо?“ или „Да ли тај шатор може да их заштити од шлепера који се сурвао са пута и пркосећи закону гравитације одлетео на врх брда где су они заноћили?“ или можда најинтересантнија „Боже, ко ће да нам носи кофере до кола ако Горану јежеви поједу руке?“. Са леденим осмехом је одговарала на родбинска питања зашто нас пушта на ову глупост, говорећи да има поверења у оца своје деце. Хммм, треба ли да се забринем због овога? Наравно, све време она ломи прсте, пући уста и брише ознојене дланове као да је на одбрани доктората или јој постављају пи...