Храстопис

Пре неко вече сам први пут одгледао филм „300“, снимљен на тему чувене битке у Термопилском кланцу, где је многоструко мања грчка војска (од којих 300 храбрих Спартанаца на челу са краљем Леонидом) дочекала огромну персијску војску предвођену царем Ксерксом. Знајући унапред да је то битка из које се неће вратити, Леонида је изабрао најхрабрије ратнике који већ имају унуке, како би оставио потомство за будућност, а задржавањем непријатеља на неколико дана обезбедио повлачење недужног народа у планине. Филм је снимљен у потпуно сликовитом маниру, пратећи слепо цртеже чувеног стрипа, који је до танчина ослоњен на историјске чињенице. Морам да поменем да ме је филм потпуно опчинио својом једноставном, а невероватном визуелном лепотом, беспрекорним кадровима и одличним ликовима. Све то заједно ипак пада у сенку самог догађаја и велике патриотске идеје коју је племенити краљ спровео у дело вредно памћења и почасти за сва времена. Дозволио је да се покори само својој Отаџбини. У дугом низу ...

„Има ли краја овом падању?“ чувена је реченица коју изговара Алиса, падајући дуго кроз тунел што води у Земљу чуда. Користим је често у моментима када ми се узастопно оствари „неколико поједнако лоших опција“ како би то бескрајно шеретски објаснио један мој пријатељ програмер. Поред јачине самог израза, фасцинира ме то што непогрешиво одговара времену у коме живимо и свету у који смо гурнути, баш као Алиса у зечију рупу. Одавно смо већ изопштени из заједнице „цивилизованих“ народа, бачени у каљугу, осрамоћени, обешчашћени, силовани, бомбардовани, убијани, протерани, отимани. По сценарију класичног холивудског авантуристичког филма дата нам је могућност да видимо како је лепо живети у изобиљу, мирно ушушкан у ћебе суверене вишенационалне земље, тако мале, а тако важне. Дали су нам чак и почасно место у реду невидљивих државица које не постоје на карти одлучивања и питања за било шта. Лепо се живело или смо бар ми тако мислили. Одрекли смо се свога зарад заједничког, али други нису бил...

У почетку ми је само изгледало као да сам коначно свој метаболизам довео у ред. Осећао сам се одлично, сваког дана ми се све више враћала животна снага и покретљивост, поново сам могао да везујем пертле, а да ме не гуши сопствени стомак. Тело ми је полако губило оне ружне ваљкасте прелазе изнад кукова, а бутине су коначно престале да се непријатно трљају једна о другу док ходам. Па најзад и та трбушина: гледајући са стране изгледао сам као нека трудница, без наговештаја да је ту некада био фини струк са благо затегнутом линијом плексуса која чврсто подупире грудни кош са кога се слива мајица. Готово да сам заборавио тај осећај, све до скоро, када је као испод неког ћебета од сала почела да се помаља момачка фигура. Наравно да сам се неко време радовао што опет успевам да закопчам панталоне без увлачења ваздуха, мада су ускоро почеле да ми спадају и вуку се по поду, онако ружно набране доле, као неки шар-пеј. Нема везе, радост куповине нових одевних предмета је надвладала и овај проблем...