„Има ли краја овом падању?“ чувена је реченица коју изговара Алиса, падајући дуго кроз тунел што води у Земљу чуда. Користим је често у моментима када ми се узастопно оствари „неколико поједнако лоших опција“ како би то бескрајно шеретски објаснио један мој пријатељ програмер. Поред јачине самог израза, фасцинира ме то што непогрешиво одговара времену у коме живимо и свету у који смо гурнути, баш као Алиса у зечију рупу.
Одавно смо већ изопштени из заједнице „цивилизованих“ народа, бачени у каљугу, осрамоћени, обешчашћени, силовани, бомбардовани, убијани, протерани, отимани. По сценарију класичног холивудског авантуристичког филма дата нам је могућност да видимо како је лепо живети у изобиљу, мирно ушушкан у ћебе суверене вишенационалне земље, тако мале, а тако важне. Дали су нам чак и почасно место у реду невидљивих државица које не постоје на карти одлучивања и питања за било шта. Лепо се живело или смо бар ми тако мислили. Одрекли смо се свога зарад заједничког, али други нису били тако гадљиви да приграбе све што им не припада. Одједном се појавила гомила малих и свакаквих земљица, па је неминовно на ред дошла и дресура.
Државу су добили и они који су је имали само у време док се још писало глагољицом, па и они којих нема довољно ни за један град, а камоли земљу. Добро. То је воља народа, разумем. Нема везе што је све преко наше грбаче, навикли смо. Све је то смислио неки велики тата, по принципу „плати па клати“. Уситни гранулат па неће запињати кроз сито. Све што се истиче само крати, као код неке живе ограде. Тако смо и одабрани за пример, као припадници поносног и благог словенског темперамента, ослобођени жеље за доминацијом и агресијом. Частили су нас титулом геноцидног народа, пустили абер по свету и побрали плодове своје кампање. Пре тога су се добро потрудили да наше нове нараштаје избледе и ослободе терета часне историје и идентитета. Па сада смо сви једна велика породица, зар не?
Нема везе шта се даје када није из твог џепа, па то је само нешто имагинарно. Заштитимо фоке на Гренланду, спасимо Еделвајс у Алпима, боримо се за заштиту људских права. Новом поретку не требају брижне мајке, вртић пази децу. Не требају му ни очеви, велики брат је ту, ми само дајемо име. Што да кувамо, па има већ готово у ресторану, што да се гурамо у превозу, када су кола никад јефтинија? Визе нам требају да видимо света и да сви студирамо у Бечу и Паризу, то је права школа, а не ово наше. Па кад смо ми знали нешто да урадимо и направимо? Јури, ради, прави паре, не питај који је дан, ни колико је сати. Трпај на рачуне, пуни банку из које ћеш сутра да молиш да ти твоје паре врате у облику кредита и бићеш срећан што боље живиш него пре? Купуј, троши, поспешуј светску економију, јер паре које стоје су мртав капитал, еј, брате слатки, чује ли ово неко?
Жалосно је само како смо овако брзо пали овако ниско.
Прво су нам свашта тражили (па добијали), сада им нудимо и кад не траже, као она баба у причи о свом девојаштву. У гомили бесмислених уступака које наше вође и сам народ чине моћницима, одавно се крчка и јело од покварених састојака које би требало да нам буде послужено као врхунски европски специјалитет – геј чорба. Ту реч су јавне личности и гласила поновиле толико бесмислених милиона пута, да уво више на њу и не реагује, бар не као на нешто лоше. То је и суштина целе ове пропагандне акције која ће у историји Срба вероватно остати упамћена под именом „Од Карађорђа до Карај-Ђорђа“.
„Побогу, како сте толико хомофобични?“. Неки идиот је први пут употребио овај потпуно неприкладан израз да опише нас, мушкарце и жене, који тобоже имамо неки ирационалан страх од хомосексуалаца. Грешка природе или родитеља не може бити разлог за страх других, али још мање разлог за фаворизацију какву они очекују у овом процесу приклањања европским трендовима.
„Желимо да постигнемо оно што је кључни моменат у животу сваке геј особе, а то је прихватање околине.“ Да ли то значи да треба да прихватим и труло јаје које смрди у фрижидеру, само зато да се оно не би осећало одбаченим? Борба за заштиту људских права је једно, а борба за изједначавање права разних групација сасвим нешто друго. Ускоро бисмо могли да очекујемо и прихватање педофила, наркомана или убица за себи равне, па и њихове параде по граду?
Ово је тренутак када коначно последњи поштени и честити људи треба да ућуте, клекну и уступе место гомили топле браће и хладних сестара, накарадних егзибициониста и меканих бораца за будућност. Када би ми само још неко објаснио зашто да се са пута склоним лоше заланчаној ДНК и човечанство осудим на пропаст, после толиких миленијума крваве борбе за опстанак? Није им довољан обичан живот, хоће више? Жао ми је, па ни ја не шетам по Кнез Михајловој палацајући са исуканим споловилом и са транспарентом на коме пише „Ја то радим и наглавачке“. Кога то интересује? Довољно сам разуман да схватим како бих таквим поступком вређао нечије достојанство, право на приватност, верска убеђења и породични живот.
Уосталом, свако од нас се осећа недовољно прихваћеним у појединим животним ситуацијама, ето на пример ми - очеви. Прва ствар коју сам урадио по рођењу моје ћерке Миле, била је да направим визит карту на којој је писало: „Горан Анђелић – ТАТА“. И ево већ 15 година ја сам прави тата, вероватно и много више него што околина очекује. Уживао сам искрено у сваком моменту одрастања моје деце и себе као родитеља, колико год то било тешко понекад. Било је тренутака када затворим очи и помислим да нисам ту, него на некој далекој шумовитој планини, сам, без дечијег плача или очинске бриге. Онда погледам онај зајапурени замотуљак како сопће од муке (оним „сувим“ плачом где више нема суза, пресахле су одавно) и само хоће да му неко помогне. Или када ме обасипају салве безубог смеха и до суза скупљених очију и веселог лица, док ћеркицу држим високо подигнуту на длану једне руке, и хтео бих да овај тренутак траје цео живот.
Устај по сто пута, пресвлачи, нунај, храни, певај, туширај, обувај, причај, слажи коцке, цртај, јури, облачи, вози, хвали, носи, бацај (хватај), љуби, грли, питај, одговарај, прети, хватај, учи, па опет устај по сто пута, пресвлачи... И онда у неком моменту сагнеш главу на шалтеру неког Дома здравља, а нека шалтерска опајдара ти одбруси: „Нека дође мама, њој ћу да објасним“. Она уопште није свесна како је могла тај датум да има на погребној плочи, али сам јој опростио. Не због мене, него због мојих дивних ћерки, какве нико и никада неће имати, само ја, само сада. А да их гледам кроз решетке, не иде, брате слатки. То је чиста женска дискриминација и мени је много тешко када натрчим на такву сцену, а Бог свети зна да није реткост.
Жене су наумиле и позвале себе да уђу у „свет мушкараца“ и буду равноправне, а онда су почеле да запомажу како им је тешко да напредују у том свету, јер ту господаримо ми, балканске (и друге) цепанице. И даље се у кукању и жалопојкама све уредно позивају на бројне обавезе, од кувања до пеглања (мало их знам осим моје жене које то заиста и раде), плус посао на који морају да иду, иако су саме тако одлучиле. Али то им не представља проблем да остану апсолутне господарице свог света мама, где не пуштају никога, по цену рововске борбе. Тате не знају ништа ни по кући, ни око деце, таман посла да им повериш неку организацију. А ко их је тако васпитао, ако не углавном њихове драге маме? Ију наопако, да се ти хваташ за судове поред жене у кући или да ти переш усране пелене, далеко било. Она ће то, ти си мушко.
Истина је да велики број очева нема прави осећај родитељства и не узима учешћа у породичним обавезама, али нисмо сви такви. Не процењуј ме по већини, нисам и ја лопов ако су други. Када нешто не ваља, људи често кажу „ма такви смо ми Срби“. Ма, није истина, глупост најобичнија. Постоје добри и лоши, вредни и лењи, весели и тужни, па тако ни сви Срби нису џабалебароши, нити су сви мушкарци само алфа мужјаци.
Следећи ову лошу аналогију, могао бих сутра да покренем акцију за формирање угрожене друштвене категорије правих очева и позовем на уједињење свих корисних тата на свету. После тога следила би расправа у Скупштини и усвајање Закона о Татама, а на крају, наравно, прослављање овог (за човечанство кључног догађаја) веселом шетњом припадника наше алијансе улицама главног града. Заштићени јаким полицијским снагама, радосно бисмо махали пеленама, сликовницама и цуцлама, уз подршку наших најближих пријатеља. Велики мачисти би седећи у некој кафаници гледали цео призор кроз пивску флашу и сипали погрдне изразе или пак излазили у гомилама да нас пресрећу и несебично деле ћушке и шутке као знак личног незадовољства и фрустрације. Цела ствар би се завршила стављањем копчи на посекотине, као тачке на крају реченице, а ми бисмо, тако модри, отекли и крезуби ипак сматрали да је победа наша. Па шта ако некоме бодемо очи, то је наше право и мала цена за то што Европа тражи од нас.
Али зашто све ово? Па мени је много важније да заиста будем добар отац, него да вичем по улици како то јесам и да ме упамте као некога ко је пратилац лошег или доброг тренда. За правог тату нема веће награде од дечијег осмеха. Парада је само шминка.
Одавно смо већ изопштени из заједнице „цивилизованих“ народа, бачени у каљугу, осрамоћени, обешчашћени, силовани, бомбардовани, убијани, протерани, отимани. По сценарију класичног холивудског авантуристичког филма дата нам је могућност да видимо како је лепо живети у изобиљу, мирно ушушкан у ћебе суверене вишенационалне земље, тако мале, а тако важне. Дали су нам чак и почасно место у реду невидљивих државица које не постоје на карти одлучивања и питања за било шта. Лепо се живело или смо бар ми тако мислили. Одрекли смо се свога зарад заједничког, али други нису били тако гадљиви да приграбе све што им не припада. Одједном се појавила гомила малих и свакаквих земљица, па је неминовно на ред дошла и дресура.
Државу су добили и они који су је имали само у време док се још писало глагољицом, па и они којих нема довољно ни за један град, а камоли земљу. Добро. То је воља народа, разумем. Нема везе што је све преко наше грбаче, навикли смо. Све је то смислио неки велики тата, по принципу „плати па клати“. Уситни гранулат па неће запињати кроз сито. Све што се истиче само крати, као код неке живе ограде. Тако смо и одабрани за пример, као припадници поносног и благог словенског темперамента, ослобођени жеље за доминацијом и агресијом. Частили су нас титулом геноцидног народа, пустили абер по свету и побрали плодове своје кампање. Пре тога су се добро потрудили да наше нове нараштаје избледе и ослободе терета часне историје и идентитета. Па сада смо сви једна велика породица, зар не?
Нема везе шта се даје када није из твог џепа, па то је само нешто имагинарно. Заштитимо фоке на Гренланду, спасимо Еделвајс у Алпима, боримо се за заштиту људских права. Новом поретку не требају брижне мајке, вртић пази децу. Не требају му ни очеви, велики брат је ту, ми само дајемо име. Што да кувамо, па има већ готово у ресторану, што да се гурамо у превозу, када су кола никад јефтинија? Визе нам требају да видимо света и да сви студирамо у Бечу и Паризу, то је права школа, а не ово наше. Па кад смо ми знали нешто да урадимо и направимо? Јури, ради, прави паре, не питај који је дан, ни колико је сати. Трпај на рачуне, пуни банку из које ћеш сутра да молиш да ти твоје паре врате у облику кредита и бићеш срећан што боље живиш него пре? Купуј, троши, поспешуј светску економију, јер паре које стоје су мртав капитал, еј, брате слатки, чује ли ово неко?
Жалосно је само како смо овако брзо пали овако ниско.
Прво су нам свашта тражили (па добијали), сада им нудимо и кад не траже, као она баба у причи о свом девојаштву. У гомили бесмислених уступака које наше вође и сам народ чине моћницима, одавно се крчка и јело од покварених састојака које би требало да нам буде послужено као врхунски европски специјалитет – геј чорба. Ту реч су јавне личности и гласила поновиле толико бесмислених милиона пута, да уво више на њу и не реагује, бар не као на нешто лоше. То је и суштина целе ове пропагандне акције која ће у историји Срба вероватно остати упамћена под именом „Од Карађорђа до Карај-Ђорђа“.
„Побогу, како сте толико хомофобични?“. Неки идиот је први пут употребио овај потпуно неприкладан израз да опише нас, мушкарце и жене, који тобоже имамо неки ирационалан страх од хомосексуалаца. Грешка природе или родитеља не може бити разлог за страх других, али још мање разлог за фаворизацију какву они очекују у овом процесу приклањања европским трендовима.
„Желимо да постигнемо оно што је кључни моменат у животу сваке геј особе, а то је прихватање околине.“ Да ли то значи да треба да прихватим и труло јаје које смрди у фрижидеру, само зато да се оно не би осећало одбаченим? Борба за заштиту људских права је једно, а борба за изједначавање права разних групација сасвим нешто друго. Ускоро бисмо могли да очекујемо и прихватање педофила, наркомана или убица за себи равне, па и њихове параде по граду?
Ово је тренутак када коначно последњи поштени и честити људи треба да ућуте, клекну и уступе место гомили топле браће и хладних сестара, накарадних егзибициониста и меканих бораца за будућност. Када би ми само још неко објаснио зашто да се са пута склоним лоше заланчаној ДНК и човечанство осудим на пропаст, после толиких миленијума крваве борбе за опстанак? Није им довољан обичан живот, хоће више? Жао ми је, па ни ја не шетам по Кнез Михајловој палацајући са исуканим споловилом и са транспарентом на коме пише „Ја то радим и наглавачке“. Кога то интересује? Довољно сам разуман да схватим како бих таквим поступком вређао нечије достојанство, право на приватност, верска убеђења и породични живот.
Уосталом, свако од нас се осећа недовољно прихваћеним у појединим животним ситуацијама, ето на пример ми - очеви. Прва ствар коју сам урадио по рођењу моје ћерке Миле, била је да направим визит карту на којој је писало: „Горан Анђелић – ТАТА“. И ево већ 15 година ја сам прави тата, вероватно и много више него што околина очекује. Уживао сам искрено у сваком моменту одрастања моје деце и себе као родитеља, колико год то било тешко понекад. Било је тренутака када затворим очи и помислим да нисам ту, него на некој далекој шумовитој планини, сам, без дечијег плача или очинске бриге. Онда погледам онај зајапурени замотуљак како сопће од муке (оним „сувим“ плачом где више нема суза, пресахле су одавно) и само хоће да му неко помогне. Или када ме обасипају салве безубог смеха и до суза скупљених очију и веселог лица, док ћеркицу држим високо подигнуту на длану једне руке, и хтео бих да овај тренутак траје цео живот.
Устај по сто пута, пресвлачи, нунај, храни, певај, туширај, обувај, причај, слажи коцке, цртај, јури, облачи, вози, хвали, носи, бацај (хватај), љуби, грли, питај, одговарај, прети, хватај, учи, па опет устај по сто пута, пресвлачи... И онда у неком моменту сагнеш главу на шалтеру неког Дома здравља, а нека шалтерска опајдара ти одбруси: „Нека дође мама, њој ћу да објасним“. Она уопште није свесна како је могла тај датум да има на погребној плочи, али сам јој опростио. Не због мене, него због мојих дивних ћерки, какве нико и никада неће имати, само ја, само сада. А да их гледам кроз решетке, не иде, брате слатки. То је чиста женска дискриминација и мени је много тешко када натрчим на такву сцену, а Бог свети зна да није реткост.
Жене су наумиле и позвале себе да уђу у „свет мушкараца“ и буду равноправне, а онда су почеле да запомажу како им је тешко да напредују у том свету, јер ту господаримо ми, балканске (и друге) цепанице. И даље се у кукању и жалопојкама све уредно позивају на бројне обавезе, од кувања до пеглања (мало их знам осим моје жене које то заиста и раде), плус посао на који морају да иду, иако су саме тако одлучиле. Али то им не представља проблем да остану апсолутне господарице свог света мама, где не пуштају никога, по цену рововске борбе. Тате не знају ништа ни по кући, ни око деце, таман посла да им повериш неку организацију. А ко их је тако васпитао, ако не углавном њихове драге маме? Ију наопако, да се ти хваташ за судове поред жене у кући или да ти переш усране пелене, далеко било. Она ће то, ти си мушко.
Истина је да велики број очева нема прави осећај родитељства и не узима учешћа у породичним обавезама, али нисмо сви такви. Не процењуј ме по већини, нисам и ја лопов ако су други. Када нешто не ваља, људи често кажу „ма такви смо ми Срби“. Ма, није истина, глупост најобичнија. Постоје добри и лоши, вредни и лењи, весели и тужни, па тако ни сви Срби нису џабалебароши, нити су сви мушкарци само алфа мужјаци.
Следећи ову лошу аналогију, могао бих сутра да покренем акцију за формирање угрожене друштвене категорије правих очева и позовем на уједињење свих корисних тата на свету. После тога следила би расправа у Скупштини и усвајање Закона о Татама, а на крају, наравно, прослављање овог (за човечанство кључног догађаја) веселом шетњом припадника наше алијансе улицама главног града. Заштићени јаким полицијским снагама, радосно бисмо махали пеленама, сликовницама и цуцлама, уз подршку наших најближих пријатеља. Велики мачисти би седећи у некој кафаници гледали цео призор кроз пивску флашу и сипали погрдне изразе или пак излазили у гомилама да нас пресрећу и несебично деле ћушке и шутке као знак личног незадовољства и фрустрације. Цела ствар би се завршила стављањем копчи на посекотине, као тачке на крају реченице, а ми бисмо, тако модри, отекли и крезуби ипак сматрали да је победа наша. Па шта ако некоме бодемо очи, то је наше право и мала цена за то што Европа тражи од нас.
Али зашто све ово? Па мени је много важније да заиста будем добар отац, него да вичем по улици како то јесам и да ме упамте као некога ко је пратилац лошег или доброг тренда. За правог тату нема веће награде од дечијег осмеха. Парада је само шминка.
Коментари