Пре неко вече сам први пут одгледао филм „300“, снимљен на тему чувене битке у Термопилском кланцу, где је многоструко мања грчка војска (од којих 300 храбрих Спартанаца на челу са краљем Леонидом) дочекала огромну персијску војску предвођену царем Ксерксом. Знајући унапред да је то битка из које се неће вратити, Леонида је изабрао најхрабрије ратнике који већ имају унуке, како би оставио потомство за будућност, а задржавањем непријатеља на неколико дана обезбедио повлачење недужног народа у планине. Филм је снимљен у потпуно сликовитом маниру, пратећи слепо цртеже чувеног стрипа, који је до танчина ослоњен на историјске чињенице. Морам да поменем да ме је филм потпуно опчинио својом једноставном, а невероватном визуелном лепотом, беспрекорним кадровима и одличним ликовима. Све то заједно ипак пада у сенку самог догађаја и велике патриотске идеје коју је племенити краљ спровео у дело вредно памћења и почасти за сва времена. Дозволио је да се покори само својој Отаџбини.
У дугом низу векова бурне историје није сваки народ имао среће да се макар мало приближи величини овог херојства, не зато што нису имали јунаке, него зато што им је сваки политички интерес постављен високо изнад патриотског. Гледао сам разне адреналинске манијаке како у екстремним спортовима чине дела готово невероватна, али узалуд - мозга немају. Гледао сам велике кафанске филозофе и млађане Србенде како се бусају са три прста, прангијају по улицама и псују мајку шиптарску или усташку, али џаба – мозга немају. Земља нам је пуна жестоких момака који су можда добри да се туку по утакмицама, да ломе излоге на демонстрацијама, пљачкају, псују кордоне, пијанче или чак да стану испред тенка, али шта то вреди – мозга немају. Служе своје бедне господаре зарад личног комфора и малене прћије, шта њих брига.
Ми смо један од малобројних народа који могу да се похвале великим делима и часним прецима, али историја ничему не служи ако човек не схвати праву величину дела Обилића, Синђелића, Гавриловића или неког Незнаног јунака који је пао за своју Отаџбину. Сада нови магови упорно понављају постулате новог поретка као мантре, све док не избледе нове нараштаје, стари су одавно безвољни и изгубљени. Уче нас како је новац пречи од породице, компанија важнија од земље, роба важнија од части, сила важнија од жртве. Па како то да причам мојој деци, када знам да су потомци неких давних, поштених и племенитих људи, који су животима плаћали опстанак будућих поколења? Родослов моје породице почиње од 15. века, зар ја да га срамно завршим и допишем: нема више Анђелића, сада смо Париловићи? Нека, брате слатки, има таквих и превише, ја им нећу додавати глас, бар не док сам жив. А после? За после сам миран, јер знам да сам своју децу васпитао на херцеговачком камену и шумадијском багрему, даље ће се саме снаћи. Када знају да потичу од племените лозе, па неће се ваљда мешати са коровом и буником?
Пре десет година смо последњи пут бар мало личили на оне претке којима се дивимо. Иако сви добро знамо причу о Давиду и Голијату, неки од нас су читали и ону „Како се Марко Краљевић јунаштву научио“, па су остали чистог образа. Далеко од тога да ствари гледам идеалистички, као да је у питању само морална обавеза нас - народа, али није на мени да се пачам у посао који не знам да радим. Иста багра нам увек ради о глави, без обзира да ли продају нашу земљу, историју, главе или душу, ђавоља је то работа. Наравно да највећа одговорност почива на онима који воде, земљу или породицу, сасвим свеједно, а за сваку издају свог народа треба да следи затирање семена. То не спашава греха све оне суфлере који сакривени иза масе добацују како неће да губе главу због туђе глупости, није то њихов рат. Нисам приметио да им туђа глупост смета када извикују нечије име на митингу или када пристају да буду изманипулисани у било чије пропагандне сврхе. Биће да је ипак у питању бледи изговор за страх од живота и поштовање потрошачког рецепта да се угоди себи.
У дугом низу векова бурне историје није сваки народ имао среће да се макар мало приближи величини овог херојства, не зато што нису имали јунаке, него зато што им је сваки политички интерес постављен високо изнад патриотског. Гледао сам разне адреналинске манијаке како у екстремним спортовима чине дела готово невероватна, али узалуд - мозга немају. Гледао сам велике кафанске филозофе и млађане Србенде како се бусају са три прста, прангијају по улицама и псују мајку шиптарску или усташку, али џаба – мозга немају. Земља нам је пуна жестоких момака који су можда добри да се туку по утакмицама, да ломе излоге на демонстрацијама, пљачкају, псују кордоне, пијанче или чак да стану испред тенка, али шта то вреди – мозга немају. Служе своје бедне господаре зарад личног комфора и малене прћије, шта њих брига.
Такви земљу не бране, него је продају.
Ми смо један од малобројних народа који могу да се похвале великим делима и часним прецима, али историја ничему не служи ако човек не схвати праву величину дела Обилића, Синђелића, Гавриловића или неког Незнаног јунака који је пао за своју Отаџбину. Сада нови магови упорно понављају постулате новог поретка као мантре, све док не избледе нове нараштаје, стари су одавно безвољни и изгубљени. Уче нас како је новац пречи од породице, компанија важнија од земље, роба важнија од части, сила важнија од жртве. Па како то да причам мојој деци, када знам да су потомци неких давних, поштених и племенитих људи, који су животима плаћали опстанак будућих поколења? Родослов моје породице почиње од 15. века, зар ја да га срамно завршим и допишем: нема више Анђелића, сада смо Париловићи? Нека, брате слатки, има таквих и превише, ја им нећу додавати глас, бар не док сам жив. А после? За после сам миран, јер знам да сам своју децу васпитао на херцеговачком камену и шумадијском багрему, даље ће се саме снаћи. Када знају да потичу од племените лозе, па неће се ваљда мешати са коровом и буником?
Пре десет година смо последњи пут бар мало личили на оне претке којима се дивимо. Иако сви добро знамо причу о Давиду и Голијату, неки од нас су читали и ону „Како се Марко Краљевић јунаштву научио“, па су остали чистог образа. Далеко од тога да ствари гледам идеалистички, као да је у питању само морална обавеза нас - народа, али није на мени да се пачам у посао који не знам да радим. Иста багра нам увек ради о глави, без обзира да ли продају нашу земљу, историју, главе или душу, ђавоља је то работа. Наравно да највећа одговорност почива на онима који воде, земљу или породицу, сасвим свеједно, а за сваку издају свог народа треба да следи затирање семена. То не спашава греха све оне суфлере који сакривени иза масе добацују како неће да губе главу због туђе глупости, није то њихов рат. Нисам приметио да им туђа глупост смета када извикују нечије име на митингу или када пристају да буду изманипулисани у било чије пропагандне сврхе. Биће да је ипак у питању бледи изговор за страх од живота и поштовање потрошачког рецепта да се угоди себи.
Коментари