Храстопис

Пре једно две године, ове моје Индијанке ме нешто нагазе и помрсе ми живце, а ја пут под ноге, запуцам из куће и све дувам. Било неко поподне, нисам знао шта ћу са собом осим да негде идем и шетам. Стигнем у тој јарости до Калиша, па удри штрапац по њему, онако бесно, војнички, као да ми је тврђава нешто скривила. Вентил за опуштање је већ одрадио део посла, али као да ми непланирани излазак из топлог породичног гнезда није био довољна казна, мој болесни ум почне да ферцера и дође на брилијантну идеју: сад ћу ја лепо да седнем на први бус који ми падне, да идем до последње станице, онда преседнем на неку другу линију (коју ту на окретници нађем), опет до краја и тако наставим све док ме неки случајно изабрани бус не довезе до куће. Нека траје и недељу дана, вала нећу кући док не цркнем. Касније сам ову лудост назвао „ рулет шетња “, према насумичном избору аутобуских линија.  До скоро сам био веома поносан на ову измишљотину, иако је, додуше, више никада нисам поновио. Е, али моза...

Најтежи део сваке моје шетње уопште није сама шетња од 20-ак километара, него одговор на питање: „Где да крстарим данас?“ Чувена компанија Мајкрософт је пре неколико година приметила да је људима, у ово данашње брзо информатичко доба препуно изазова, највећи проблем баш прављење избора. Зато су и лансирали крилатицу „ Where do you want to go today?“ мислећи, наравно, на обиље избора који нуде својим купцима. Проблем је у томе што ја ни по једном критеријуму не спадам у прототип потрошача каквог желе да виде велики и гладни трговци. Много боље сам се осећао као клинац док сам у робној кући (између два понуђена модела патика) бирао онај са три плаве штрафте. То је био избор достојан краљева: Пума или Адидас. Има ли шта боље од тога? Нема, брате слатки.  Све што је уследило после тога, чиста је шминка и мазање очију незаситих купаца, нестрпљивих да потроше паре које немају, на нешто што им не треба. Маркетинг је чудо. Све те на калуп штанцоване рекламе у којима се једним лаганим поте...