Бумеранг шетња

Пре једно две године, ове моје Индијанке ме нешто нагазе и помрсе ми живце, а ја пут под ноге, запуцам из куће и све дувам. Било неко поподне, нисам знао шта ћу са собом осим да негде идем и шетам. Стигнем у тој јарости до Калиша, па удри штрапац по њему, онако бесно, војнички, као да ми је тврђава нешто скривила. Вентил за опуштање је већ одрадио део посла, али као да ми непланирани излазак из топлог породичног гнезда није био довољна казна, мој болесни ум почне да ферцера и дође на брилијантну идеју: сад ћу ја лепо да седнем на први бус који ми падне, да идем до последње станице, онда преседнем на неку другу линију (коју ту на окретници нађем), опет до краја и тако наставим све док ме неки случајно изабрани бус не довезе до куће. Нека траје и недељу дана, вала нећу кући док не цркнем. Касније сам ову лудост назвао „рулет шетња“, према насумичном избору аутобуских линија. 

До скоро сам био веома поносан на ову измишљотину, иако је, додуше, више никада нисам поновио. Е, али мозак негде мора да се испуцава, па ако га негујете као дете и нећете да гушите његову креативност, изненадиће вас првом приликом када мало спустите гард. Ударац је дошао ненадано, али је зато прилично болео.

Фин дан за пешачење, мало облачан, млак, али без кише. Убило се за роштиљање. Нема тога више, бато! Нема више ћевапа ни кобасица, заборави слано, слатко, масно, јако. Паси траву, зобај овас и прави се да ти је лепо. Шта си јео – јео си. Пошто сам првих педесетак година живота свом духу и телу приређивао развратне журке препуне психоделичних звукова, призора, нектара и којекаквих сладострасти, дошло је време да отворим своје омамљене, од шећера слепљене капке и погледам овог створа у огледалу. Гледам га и уопште ми се не свиђа, али га и даље упорно гледам. И тако годинама. Није то ништа чудно, овој дисциплини су нас учили још док смо били бебе, тако што би нас бацали високо у вис и дочекивали у наручје, па онда опет и опет… по стотину пута, јер смо ми то, упркос страху који нас је прожимао, тражили од родитеља - због адреналинске страсти која нас је обливала када достигнемо зенит. Јесте лепо, али боли. У мом случају је болело, а није чак ни било лепо. Тако сам завршио код тета докторке, али не онако као што смо се играли као клинци, него код праве докторке. Али о томе ћу негде у октобру, кад саберем неке рачуне и скинем се са лекова. Резиме: дан није био за роштиљање, него за шетњу… ју… ху…

Нешто је морало да ми одврати мисли од цврчећих кобасица које се лењо мешкоље на ћилиму од потамнелих жица усијаних пламеном јаром из ћумурског пакла. Само је нека ђаволска промисао могла да потисне сочне слике које су се у виду гастрономског карусела смењивале пред мојим очима. Ајде, дебели, смисли брзо неку глупост, али пре него што почнеш да жваћеш гумирани ремен од фото-апарата. И као што стара пословица лепо каже „на муци се познају јунаци“, мозак је релативно брзо (пропорционално годинама) одговорио на изазов. Дедер да видим где ми је најближа станица? Код цркве, може. Сад има да ухватиш први аутобус који наиђе, да се возиш до последње станице, где год, е - онда се одатле врати пешке кући. Јеботе, какав флеш! Као бумеранг: ти га бациш, он се врати на почетак. Голе, генијуше, мислим ја у себи, док гутам кнедлу чекајући први бус да уђе у мој соколски изоштрен видокруг.

Вероватно би ми било мало лакше да нисам знао да је последња станица аутобуса 88 у Железнику, али ко што рече моја старија ћерка кад је била мала: „стисни зубе, пусти каку“, трудио сам се да задржим арогантни израз просечног помпезног Енглеза. Не може ми ветар ништа. Цепа осмица преко пусте Газеле, маму јој јебем, као да је епидемија куге све почистила, а мајстор и ја смо последњи људи на Планети. Мислим, мало је вероватно да баш последња два човека буду у аутобусу за Железник, али ни остала поређења ми нису наклоњена реалности. Замисли, раде ову Газелу већ десет година, увек је колапс, али данас не. Па како? Ја бих још да се нагледам лепих призора овако удобно заваљен у столицу празног буса, што је више него реткост у Београду. Шта и ја булазним, па не идем бре, на стрељање и нико ме није терао, то што волим самокажњавање, шта ћу.

Негде у моменту када је град остао да се назире на хоризонту задњег стакла аутобуса, преовладала је нетакнута природа која је више личила на Национални парк Серенгети у Танзанији, него на Београд. Мали трачак светла ми је пробио хиљаде замагљених слојева сећања и вратио ме у неко давно време, када смо Гоги и ја кренули на море – пешке. Схватили смо да би било глупо да пођемо са Новог Београда, ходамо цео дан и онда простремо вреће и преноћимо - опет у Београду. Тако смо смислили паклено добар план да одемо на периферију према Обреновцу, а одатле лепо ко људи пођемо пешке. Ову идеју смо преиспитивали више пута, нарочито када смо залутали у бесконачна поља зрелог (али обраног) кукуруза, отприлике те висине да не видиш где идеш. Од тада – кроз кукуруз никад више.

Елем, после бројних вратоломија буса 88 и потпуног губитка свести о тренутном положају, трептао сам збуњено негде код трећих врата, све док се мајстор није мангупски окренуо, налактио и протиснуо кроз зубе: „Момак, оћемо доле? Задња“. Човече, какав реторички сажетак. На моменат сам дошао у искушење да га питам: „Јелте, а где је сад Београд“, али сам имао утисак да би одговор могао да ме боли више од незнања. Захвалим се културно, изађем и почнем да призивам извиђачка и војна умећа из топографије. Оно за маховину која расте на северној страни, немојте да вас лажу, пробао сам. Завршите отприлике у кукурузу, а одатле, знате већ…

Године искуства скупљеног пешачењем по дивљини ипак нешто значе, тако да се ипак дочекам на ноге, кибицнем панораму наоколо, препознам неке карактеристичне објекте, мало размислим, похватам умршене конце на мапи града и сложим мозаик. Било ми је јасно да треба да идем низбрдо и сиђем до пруге, а мало даље и до Саве, па ћу онда реком полако да гурам према граду. Кад стигнем до Аде Циганлије, видећу колико ме ноге носе, па одатле знам више лепих траса до куће. И када сам коначно све сложио у добар план, силазећи кроз шуму дивље градње и хаотично разбацаних породичних кућа, схватим да „даље нећеш проћи“. Сплет изукрштаних плацева и ограда обећавао је само пуно малтретирања, заобилажења, губитка времена, чак и свађе са власницима земљишта преко кога покушавам да пређем. Натрчим на неког типа који је шетао пса у сред ове недођије и помислих шта има да га шета овде, боље да га обрадује повратком у природу. Питам га за неки путељак до реке, како бих пешке наставио према граду, а он са неспретно сакривеним шиптарским нагласком покуша да ми одговори како је најбоље да се вратим аутобусом.

Интересантно како је људима стран појам да негде хоћеш да одеш пешке, ваљда то сматрају губитком времена и комфора. Зашто кад имаш кола? Немам кола. Добро, може бусом, таксијем, бајсом или стопом, што да се мучиш? Па није ми то мучење, волим. Како неко може да воли да се мучи? И тако упадам у Мебијусову бесконачну петљу објашњења „није мучење“, „волим“, опет и опет и оооопет… Некако је успео да ископа делић разумевања за моју настраност, показа ми неки невидљиви пут који право преко „Пет-љовог брда и Ћука-рићке па-дине“ иде према граду. Видиш, није тешко бити фин, а у себи се мисли: „ма једи говна“ што каже онај виц. Пуком срећом (која ме у животу није баш нешто помиловала) напуцам некако право на ту стазу, проверим код неких типова што су се разгибавали на игралишту и схвативши да сам коначно на правом путу, задовољно почнем да упознајем своје ђонове са овим приградским брдом. Педесет метара даље био сам потпуно опчињен готово нетакнутом природом која се у огромним таласима ваљала испред мене. Далеко иза тих падина према реци су се сливала насеља сивих зграда и кућа у јутарњој измаглици, а још даље, са драуге стране, као на равној плочи ређали су се новобеоградски солитери и знамења: црвено-бели димњаци топлане, блокови, западна капија – све то испретурано у некој чудној визури из још чуднијег угла.

Ниједан комад земље овде није ограђен, ретко се види понека мала монтажна пољска кућица, још ређе људи, а путељак којим сам ишао више је утабана трава него неки пут. Уживао сам у самоћи и тишини застајкујући повремено да фотографишем панораму, цвеће, бобице глога или високу усталасану траву боје старог злата. Једини човеков траг у овим брежуљцима су местимично засејане и жутим цветовима устројене ливаде сунцокрета, који изгледа да овде баш добро успева, на нечију радост. Таман када сам се лепо уљушкао у извесност кретања у добром правцу, путић постепено утону у дубоку траву, не дајући наговештај где је наставак. Неко густо шипражје лево испод мене није обећавало лак пролаз, право нисам ни могао да видим од неког дрвећа, а десно ми је изгледало као да ћу сувише одступити од жељеног правца кретања и завршити негде на Певцу. У том окретању приметим неког човека како са штапом полако граби стазом којом сам и ја доспео довде. Сачекам да пристигне, мало попричамо, питам га лепо, човек ми лепо одговори. Иако је само потврдио моју претпоставку, дао ми је неколико веома корисних савета које у непознатим брдима ваља увек саслушати.

Овде нема шта да се очекује осим блаженства и спокоја који вас окружује и ствара осећај као да сте склупчани у мајчином крилу. Остатак пута до првих насељених кућа провео сам уживајући у сликама развученог пејзажа и јурећи неке шуњајуће живуљке по овој живописној степи. Сада већ могу да се примете и други путеви који се разилазе на све стране, треба само изабрати онај који вам се чини да иде у одговарајућем правцу, с обзиром на конфигурацију терена и све је у реду. Ко воли џанарике овде их има подоста, као, уосталом, што их има свуда по Србији. Жуте, црвене, тамно љубичасте, исто је, битно да су зреле и слатке. Иако спада у групу дивљих самониклих воћки, јестива је и не постоји бојазан од кварења стомака, осим ако их не поједете безобразно много или пак док су зелене. Има ту још свакаквих бобица и наизглед сочних залогаја, црни глог, дивље грожђе, сунцокрет, кајсије, рогач, неке црвене бобице… али мудра природа нас је опоменула да не стављамо у уста ништа непознато што је дречаве боје. Изузетака има, али нисам вољан увек да први пробам, па сам изигравао искушеника који се спрема за свету причест.

Кровови првих кућа су некако неприметно изронили из зелениша, таман када сам се одбранио од шамарања багремових грана, правилно распоређених у шпалир око све уже стазе. Уствари, није стаза уска, него мало зарасла, а ко год је имао прилике да поткресује и одржава неки путељак, добро зна којом брзином то мајка Природа чини. У својој ароганцији мислимо да човек може да убије Планету, а једног дана када јој будемо досадили, само ће да нас отресе са леђа, као куче досадне буве. И онда све из почетка. После ове дивљине одједном згазих на асфалт и почех да правим слалом малим и неправилним сокацима, гледајући пространа и фино уређена дворишта око себе. Свега, ама баш свега има у овом насељу, од голубарника и машин-браварских стругова до огромног белог Кадилака подигнутог на клоцне и остављеног као украс на понос свог власника. Када сам сишао до старе Водоводске улице, не без лутања два-три пута, схватио сам да ме је бус управо овуда и одвезао на врх Железничког брда.

Од густо начичканих кућа и фирми не постоји могућност да се изађе на реку, мада бих се заклео да би пут туда морао да постоји. Није било друге него да наставим прашњавом џадом, непрестално се склањајући и гушећи у облацима издувних гасова које су несебично исијавали подивљали камиони и дотрајали пикапови. Њих човек макар чује када долазе, ове нове и квалитетне аутомобиле и џипове осетиш тек када ти направе промају, а онда је већ касно, идеш па-па. На овом потезу све до Аде, мало је лепих ствари које привлаче пажњу, може бити зато што сам управо пристигао из раја и згазио у говно, шта знам… али једна од лепих је свакако група кућа у низу, засвођених четвороводним кровом од бибер-црепа, са гомилом димњака и антена начичканих свуда, од земље до неба. За њом следи импозантна стара зграда Водовода, по којој улица и носи име, зидана црвеном опеком, високих прозора и раскошног зеленила. Неком доњом улицом сам наставио ка граду, упоредо са реком за коју сам стално знао да је ту, иако се не види. Ту негде ме телефоном назва ташта да види има ли новости од мојих девојака које су тог јутра управо стигле у Далмацију. Био сам на некој непрегледној раскрсници па промрсих неколико реченица зачињених мојим нервозним трзањем главе лево-десно да ме не би „сатро воз код Хаџића“ што рече Забрањено пушење.

Прођох поред групе расположених Цигана који су седели у хладу и већали како да скупе (или разбацају, нисам сигуран) гомиле картона поред пута, док је једини вредан по овом Сунцу био костур њиховог бившег коња који је уморно пасао оно мало спржене траве, а иза себе остављао кугле пушеће балеге. Рециклажа, бато. Натрапам на неки земљани пут што улази дубоко у густу шуму за коју сам претпостављао да је Ада Циганлија. Дебеееела хладовина, пут мало излокан, али прав као стрела. У почетку се и виде трагови цивилизације, касније нема више ничег живог осим бокора дивљих, али нејестивих јагода. Мислим, јестиве су, али су безукусне. Пробао. Пут води вероватно одавде до вечности, а онда као у Ивици и Марици натрчах на неку бабу која је ту чувала козе. Потпуно аутохтона врста, са Макиша претпостављам, пошто овакве нисам никада у животу видео. Козе, не бабе. Ако су то биле козе. А можда су и антилопе, јебем ли га. „Бако, добар дан, може ли се до Аде Циганлије?“ Требало јој је неког времена док разабере јесу ли то опет Швабе удариле или нека друга куга, али ми ипак одговори. Није да сам је баш разумео, али по махању руке схватих да сам на правом путу. Када сам изашао из овог Пановог лавиринта, бљесак Сунца и свежина воде дошли су изненада као инфаркт. Стропоштао сам се на плажу, сазуо опанке (као што то налаже древни српски обичај) и чекао да ми се разиђу неке досадне бљештаве тачкице које су играле мамбо негде иза мојих очију. Може бити да све ово лажем, али крајње случајно, јер нисам сигуран да могу да разлучим шта је од овога сан, а шта јава.

Долазак мене на чесму отприлике изгледа као снимак Националне Географије на сточном појилу, на последњој претеклој баруштини, у срцу Калахарија, у сушном периоду. Без стоке, само ја. Могу без свега, на колико хоћеш, али без воде… јок. Вода ми је награда за све, као некада цигарете. Пијем је увек обилно, похотно, страсно и без губитка. Тек после танковања себи дозволим умивање, запирање и ту козметику. Никада у животу нисам неког питао да ли је та вода за пиће или не. Загађена вода, јес, ђоку. Не би извор ту стајао да није за пиће.

Прођем целу чукаричку страну плаже, поред гејзира, марине и новог моста на шпицу Аде. Стварно је чудо технике, нарочито му се дивим после оне емисије на Дискавери каналу, где сам сазнао шта су најсветлије тачке које га красе. Баланс, бато. Почетком августа требало би да се коначно споје обе стране, али не могу толико да чекам, журим у Херцеговину. Раде ови на мосту кулучки, као термити, нема паузе. Терају их шефићи као да су фараонови надзорници, а ови опет весели и насмејани, машу ми одозго кад их сликам.

Испод моста живот наставља да тече лењо, као и Сава која се мигољи кроз блатњаво корито. Пецароши, бициклисти, шетачи, странци, власници локала… све врви од пулсирајуће силе велеграда дуж ове стазе која непрекидно тече, обилазећи Калемегдан, па све до краја Дорћола, код Вилиних вода.

У сред мутне воде обогаћене пластичним флашама, гранама и галебовима, плута и ваља се једна празна флаша шампањца Дом Перињон (знам по етикети) и говори о синоћном лудом проводу неких заиста богатих или новобогатих.

Ма само нек је весело, може се…

Железник