А-Т-Шетња

Најтежи део сваке моје шетње уопште није сама шетња од 20-ак километара, него одговор на питање: „Где да крстарим данас?“ Чувена компанија Мајкрософт је пре неколико година приметила да је људима, у ово данашње брзо информатичко доба препуно изазова, највећи проблем баш прављење избора. Зато су и лансирали крилатицу „Where do you want to go today?“ мислећи, наравно, на обиље избора који нуде својим купцима.

Проблем је у томе што ја ни по једном критеријуму не спадам у прототип потрошача каквог желе да виде велики и гладни трговци. Много боље сам се осећао као клинац док сам у робној кући (између два понуђена модела патика) бирао онај са три плаве штрафте. То је био избор достојан краљева: Пума или Адидас. Има ли шта боље од тога? Нема, брате слатки.  Све што је уследило после тога, чиста је шминка и мазање очију незаситих купаца, нестрпљивих да потроше паре које немају, на нешто што им не треба. Маркетинг је чудо. Све те на калуп штанцоване рекламе у којима се једним лаганим потезом бришу тврдокорне флеке на снежно белој кошуљи, везаној у чвор, стављеној у челични сеф, у бестежинском стању, без воде, а ускоро и без самог прашка! Па како да га не купим, Сунце ти калајисано!

Ма, џаба ти мени трпаш хиљаду шесто модела фрижидера или пет милиона укуса воћних сокова који воће нису ни видели, шта треба да радим? Да проучавам техничке карактеристике или читам декларације? Требало би ми отприлике шездесет седам дана дневно да све то проучим и донесем разумну одлуку. Значи дајеш ми избор да будем будала, мања или већа. Чиста и непатворена лаж, обмана и крађа, финансирана нашим парама и временом. Па шта је друго и могло да се очекује од простих и необразованих лопова и крволока који су то смислили, можда нешто паметно? Отимачина сурова.

Него, јебеш пиво с лимуном, где ћу ја данас?

Удеси се некако да после дивног сусрета са пријатељима из Архитектонске школе почнем лагано да размишљам о Црвеном Крсту, Звездари и улици Војислава Илића, где се та школа налази. Леп крај, топле успомене, драги људи и - прави професори. Далеко бољи од данашње фукаре (част изузецима, наравно) која се накотила данас по школама и арогантно гази дечије снове, уцењује снагом моћника, ништави сопствени ауторитет својим незнањем, и гуши било какву креативну особеност појединца. Од слободног мишљења се крију струковном догмом, а чак и данас добар део њих од деце очекује таксативно декламоване реченице, напамет научене из бесмислених и плитких уџбеника. Штите своју бедну интелектуалну бусију тако што никоме не дају да је прескочи. Јад и чемер. Мало је рећи: „у наше време је било боље“, то је просто сурова констатација и не важи само за образовну, него за било коју струку.

Ето идеје, идем до АТШ-а, како се скраћено зове наша Архитектонска техничка школа. Увек имам исти принцип кретања: одредим у глави неке границе краја омеђене улицама, што би рекао Мирко Топаловић у Маратонцима: „Хоћу да знам који је мој део“. Прођем све улице које се простиру у једном правцу, а онда ударим попреко, опет све улице. Као укрштене речи, прво хоризонтално, па вертикално. Мало шта ми промакне.

Тандрче бус 83, гарави ми тек умивено, насмејано лице и љуља се преко Славије као неки нилски коњ у блатњавом плићаку. Гледам ове ситне ужурбане човечуљке који бауљају около ломећи врат да стекну част зарађивања пара за неког тамо курајбера без много школе и манира, али са пуно животног знања и способности да организује друге. „Ја не знам, али знам ко зна, информација је моћ, посао не може да чека…“ и та срања. Пролазим улицом 14. децембра (данас је то Цара Николаја) и бацим један бритки поглед десно на омањи излог радње „Зоо акваријум“, где сам још пре 20-ак година осликао стаклена врата акрилним бојама купљеним у уметничком рају званом „Лукас“, одмах иза скулптуре војводе Вука на Топличином венцу. Иза назива радње исписаног златом, у ватромету боја шепури се један дугорепи папагај, а доле се праћакају две тиграсте акваријумске рибице. Ни дан-данас не могу тачно да се сетим који сам систем сликања применио, с обзиром да је боју требало нанети са унутрашње стране стакла, значи све обрнутим редоследом: прво ефекти и светлосни акценти, затим контуре, па боје и тек на крају подлога. Ове боје имају још једну ману: брзо се суше, тако да нема много места за нећкање и исправке. Три недеље сам седео у својој собици и промишљао како то да урадим и на крају успео, на велику радост своју и клијента. Моја Нина (која ми је тада била само девојка) и ја смо аутобусом однели цело стакло на Дедиње, где му је Горан (мој друг са пешачења до мора) дао коначан изглед, ударајући графитно сиви металик лак са задње стране и тиме запечатио целу слику за сва времена. Морам рећи да је просто невероватно колико те боје изгледају живо и данас, а да нису изгубиле много на првобитној свежини.

На последњој станици буса силазим и вртим се неко време (као куче кад јури свој реп) око црвеног каменог крста знаног као Возарев крст, покушавајући да сварим нову квази-урбанистичку слику овог некада лепог краја. Као народ имамо редак дар да све најлепше тргове затрпамо свакодневним визуелним ђубретом које ми сматрамо важним, нарочито за зарађивање пара. Тако су преко пута Београдског драмског позоришта никле десетине јефтиних трговачких локала, ослобођених било какве амбиције да имају ону лепоту и гиздавост орјенталних базара или бар једноставну елеганцију којој нас учи Армани. Улица којом сам дошао одавде носи име Жичка, а неколико улица касније опет мења име у Војислава Илића.

Прво сећање на Жичку улицу је враголија коју смо, као разуздани млади креативци трећег разреда, наумили моја весела другарица Сања Јермоленко и ја, хотећи да једну ноћ дођемо и плаву таблу са називом улице прелепимо самолепљивим тапетом на коме улицу покрштавамо у „Улица (П)ичка“. Младост-лудост, пуно неартикулисане енергије и врцајуће маште, храбро и изазовно нама, али срамно према овом часном имену. Сваког дана смо, идући у школу, чежњиво гледали из троле пут ове табле, смејући се као блесави и једино нас двоје знајући зашто се заиста клиберимо. На сву срећу имали смо увек превише ствари да урадимо, а премало времена, па су нам две године проведене у АТШ-у пролетеле у разним акцијама, журкама, изласцима, учењу и концертима, а ову лудост никада нисмо успели да спроведемо у живот. Хвала ти Боже да некад, макар и грешком, направимо прави избор.

Сећајући се свега овога, решим да управо та табла (које више нема на том месту) буде последња слика коју ћу понети са Крста, а да шетњу почнем попречним улицама. Скренем лево и почињем да клизим низбрдо улицом Бранка Крсмановића, чије име носи чувени академски хор у коме је моја Нића певала 10 година и провела многе лепе концерте, дружења и путовања. У моменту када сам се обрео у Булевару Револуције (сада краља Александра) схватио сам да ће то бити доња граница, па сам упорно почео да штрафтам горе-доле, одбијајући се свако мало од Жичке и Булевара. Једна дивна стара радња у чијем прашњавом излогу меланхолично чаме две архаичне хармонике и једна виолина, говорила је ретким пролазницима о минулој слави и неумољивом капању времена које нам је дато. Бар док се не родимо опет, макар као љубичица, вилин коњиц или кристал бизмута.

Негде у предивној Кајмакчаланској улици наиђем на Цркву посвећену покрову пресвете Богородице, према којој су се у тишини сливали верници журећи на јутарњу службу. Коначно завршена залагањем епископа Николаја Велимировића, црква чува део моштију Св. Козме и Дамјана, као и икону Богородице (иначе верну копију мајке Божије из Пећке Патријаршије) коју су после Октобарске револуције донели Руси избеглице. На спољној страни поред улаза стоји црна мермерна плоча са које се чита посвета Незнаном јунаку пронађеном при ископавању темеља за овај храм. Дивно је видети примере спонтаног одавања почасти неком обичном човеку који је ту положио своје кости бранећи себе, породицу, свој народ, или макар ружин грм у својој авлији, као што су то вековима чинили наши часни преци. Док сам нечујно заузимао положај да фотографишем ову витку цркву, улицама прилично скучену, испред мене у трену прође једна грациозна девојка таласасте косе боје лана, а за њом се лагано провијори њен мирис помешан са свежином јутра. Имам редак дар да у делићу секунде могу да запамтим неку слику, тако да се нисам за њом ни окренуо, већ само затворио очи и дубоко удахнуо, покушавајући да спојим све у један незаборавни моменат и запечатим у бочици као што су то чинили алхемичари.

Још увек под утиском ове сцене и заборављајући одакле сам тачно дошао, упутим се даље улицом Поп Стојановом, или је бар то мени тако у глави срасло. Једна риђокоса мачка, чучећи у дворишту и стрпљиво чекајући неког непредвидивог и нервозног врапца да се скраси и послане леп залогај, одмеравала ме незаинтересовано. Али ме ипак одмеравала (ех, некад су то биле друге мачке...). Напокон схвативши да не желим врапца, већ само фотографију, стрпљиво ми је позирала неколико секунди, а онда се посветила стратегији лова, нечујно клизећи кроз зелени честар.

Изузимајући неколико великих и прометних улица које ограничавају овај крај, унутрашљост блока је потпуно мирна, готово романтична у свом сањивом и старинском изгледу какав су имале варошице Србије у време док смо се њиховим сокацима смуцали у сандалама и шорцевима на трегере, са праћком заденутом у џеп и шаком пуном зелених џанарика. Овде још увек може да се види кавез са голубовима које брижно негује њихов патрон, грана мирисних ватрених ружа које се у слапу преливају са дворишне ограде, кров од коритастог црепа – ћерамиде, потамнела дрвена тараба избраздана небројеним београдским кишама и реским мразевима, стари чађави димњаци или перголе са виновом лозом испод које две-три столице нахерено чекају уморне грађане да се врате са кулука и попију вечерњу кафицу са ратлуком и мераком.

У Брегалничкој улици се диже моћни звоник од црвене опеке, као препознатљив симбол католичке цркве Светог Антуна. Њу је пројектовао чувени словеначки архитекта Плечник у карактеристичном кружном маниру, са стилизованим античким стубовима на улазу, а унутрашњост красе величанствене оргуље и Мештровићев кип Св. Антуна. Неких давних година, док смо Нина и ја заљубљено крстарили овим градом, имали смо прилике у овом објекту да слушамо Моцартову Мису Креолу у упечатљивом извођењу хора Св. Ђорђа.

Не ретко у овом крају човек може да наиђе на кућу окречену јаком жутом бојом, што некада и није била реткост, али је данас право чудо. Ољускане фасаде не говоре толико о немару, више о немаштини садашњих власника, који ипак нађу маште и воље да макар балкон и двориште украсе грмовима цвећа или понеким сунцобраном. На крововима зграда (осим димњака) може човек погледом срести бронзани крст на скиптару, зелени бокор чуваркуће за срећу и здравље, скулптуру дебељушкастог анђела или хаотично клупко каблова разапето између зарђалих антена налик заборављеним костурима древних фосила. Дворишта су, опет, ризнице архаичних предмета као што су чесме, тарабе и чокањчићи са маленим букетом ружица, брижно ушушканих у неговано зеленило и спокој породичне интиме. Неки набеђени швалер имао је храбрости или лудости да на зид своје куће закуца металну плочицу скунуту са путешествија по Америци (и примерену њиховом самохвалном менталитету, наравно), на којој се прокламује у краља секса. Недалеко одатле бела мермерна плоча је сачувала сећање на изгинуле камараде металостругаре, инжењере и алатничаре, који су као радници Индустрије прецизне механике дали живот за комунистичке идеале током Другог рата.

Силазим пензионерски прорачунато према својој школи гледајући њено прочеље са старим натписом „Школа Војислав Илић“ и имајући у глави да неизоставно нађем кућу моје другарице из разреда, Драгане Лукић, која је живела на овом брду изнад школе. Раваничка улица је прекинута на половини свог тока и тачно ту је смештено игралиште обданишта, сигурно неплански. На моменат сам имао жељу да уђем у то двориште на броју 28 још једном, али пошто сам био сигуран да ме њена мајка неће препознати после свих ових година, тужно сам одустао од наума и за успомену направио једну лепу слику са страсним црвеним ружама испред кућног броја.

На ту ограду смо Сале Хелц и ја донели и наслонили велику наранџасту стојећу таблу са станице троле, на којој су били одштампани бројеви линија 19, 21, 22. Иако смо касније покушавали да објаснимо како смо дошли до овог саобраћајног симбола, нико није смогао толико озбиљности ни маште да нам поверује како се Сале „само наслонио на забетонирану металну таблу, а она се одломила и пала на тролу која је управо пристигла на станицу“. Додуше, јесмо ми волели да скупљамо знакове, знали смо и да будемо прилично весели и беспризорни, али и поред невероватног тока ове приче, ово је цела истина. Било нам жао знака, па смо га однели код Гаге, где је Сале одшрафио и скинуо само таблу са бројевима и однео кући за успомену. Немам више ништа да изјавим за ТВ Дневник. Тачка.

…

Стојим пред улазним вратима школе и заклањам длановима одсјај Сунца, трудећи се да направим сенку и видим како школа изгледа сада, после више од четврт века. Мени је иста као и онда када сам табанао по њој, журио на часове, смејао се по ходницима или избегавао дувански дим у малом тоалету на првом спрату, главном месту окупљања током малих одмора. Видим слике по белим зидовима који су у подножју бојени жутом масном фарбом, углачани розе терацо под изукрштан сивим дијагоналним тракама, као неки дугачки столњак у кафани каквих је некада било око школе, табла са натписом Архитектонска техничка школа Београд и поред ње кућни број 78 на плочици краљевско плаве боје.  

Разред А 34, разредни старешина Мара Ђукановић. Изванредна жена, широког образовања и интересовања, несебична, ангажована, паметна, блага. Можда је не памте сви овако, али ово је моја слика. Жена којој за одбрану доктората нису могли да сакупе меродавну стручну комисију из области екологије, не зато што је нису волели, него зато што стручњака није ни било. Она је прва. И најбоља. Нас који смо показивали истинску љубав према архитектури и жељу да нешто научимо, водила је стално по изложбама, стручним скуповима, упознавала нас са познатим архитектама као што су Ранко Радовић, Пеђа Ристић или Ивица Младеновић. Делила књиге, постере, организовала секције, причала, дружила се, водила нас свуда и често примала у свој дом. Имао сам среће да јој мали део тога вратим правећи илустрације (са ортаком Жиком) за њену књигу „Еколошки изазов“. Годинама касније смо се срели на Београдском Сајму и упркос неком тешком животном терету који смо обоје носили, успели смо да се слатко испричамо. Убрзо после тога је отишла са овог света, али не у заборав.

Школа је обиловала осебујним професорским кадром различитих профила, животне доби, искуства и сензибилитета. Страхиња који је волео ћирилицу и пасионирано скупљао возиће, а за узврат делио књиге; Арбутина чија је крилатица „Стручњак бити, а не пити – то не може бити“ била инстант запамћена у круговима младих колега, као и расподела кафана у региону – Обилић за професоре, Синђелић за ђаке; директор Рака народни човек и драгуљ ове колекције - не нарочито брушен, али добричина, носа ваздан црвеног као ирвас Рудолф; Софија – времешна и пунашна дама склона пренаглашеном шминкању и прогону неомиљених ученика; Половина – нумерички страх у изворном облику, са наглашеним одсуством осећаја за тежину задачића које је несебично делио…

Обилазећи око школе (била је недеља) као маца око сланинице, нисам могао да заборавим акцију враћања скупоцених макета кућа са Сајма где их је наша школа излагала. Сале и ја смо их таксијем некако довезли до школе, али моменат када смо схватили да у школи више нема никог, био је Мефистово дело. Скачући од прозора до прозора на високом приземљу и помажући се лоповским мердевинама, један прозор смо успели некако да отворимо и после краћег већања да донесемо одлуку о неовлашћеном уласку у школу. Чудно како се све ствари наместе баш нама двојици, тек убацимо ти ми све макете у зборницу и на крају, као чувени лопов Арсен Лупен, потпишемо своја славна имена на професорској табли у сред зборнице: „Са & Го цорпоратион“. Ћирилицом, нормално. Истим путем школу смо и напустили (кроз прозор), а срећа нас је пратила као што прати храбре и луде, јер никада нико од професора није провалио да смо ми провалили.

Као што сам себи и обећао, флека где је некад стајала табла на почетку Жичке улице, била је последња слика коју сам понео из краја. Тужно и сабласно сада делује та прва кућа у улици која је имала част да носи ову таблу (никад измењеног натписа), полусрушена и пуна неког ђубрета и хладноће која бије кроз зјапеће отворе где су раније стајали прозори и врата. Срећом знајући за ово, током шетње сам тридесетак метара даље сликао другу таблу на којој се и даље шепури обележје ове дичне улице.

Ко зна, можда једног дана, када се Сања врати из Њујорка… хммм…

Црвени Крст