Храстопис

За ментално здравље сваког човека неопходно је да има своје прибежиште, неко место где се осећа сигурно и задовољно као у загрљају родитеља. Тамо се повлачи, макар у мислима, кад год осећа нелагоду, тешкоћу или напетост данашњег силовитог живота. Та неутољива глад за енергијом, снагом, брзином, парама, позицијом, славом, конфором, доминацијом, поседовањем, технологијом, интересом, варањем, отимањем, престижом… направила је од нас наркомане, много горе него што су хероински зависници. Некада се живело споро и умирало брзо, а сада је обрнуто: живимо брзо, а умиремо цео живот, мало по мало. Стављени на ову луду позорницу изнад које висе скривени лабави тегови, људи падају као муве када их сатре неки од њих. Увек је крив неко други. Крив је тај тег одозго, нисмо криви ми што смо ризиковали, таман посла. Није крив лопов што је украо, него онај што није добро закључао и те глупости. Моје сигурно место је Херцеговина, дом мојих предака и колевка презимена Анђелић које дично носимо још...

Од свих животних истина које несвесно препричавамо једни другима (а у већину и не верујемо довољно), ваљда је најизвиканија она што каже да отац не може апсолутно ништа да одбије својој ћерки. Довољно је, кажу људи, само да два-три пута трепне тугаљивим окицама и ствар је запечаћена као краљевско писмо. Није истина! Не мора она ни да трепће, ни да пита, у питању је чиста телепатија, кеве ми. Шта више, што је ћеркина молба бесмисленија, лакше је одобравам, мада сам све одобрио оног дана када сам, качећи канап за веш на тераси, сазнао да сам постао отац једне дивне девојчице. Све после тога било је само повремено копрцање, смишљено да заштити мој родитељски ауторитет. Прошло лето је требало да буде позорница за Зојино и моје авантуристичко пешачење по Херцеговини и заиста смо се спремили као да идемо на Хималаје. Обновили опрему, одрадили све кондиционе припреме, одштампали детаљне карте, означили преноћишта, планинске превоје, чесме и кафане, разрадили помоћне стратегије, ма...