Човек
би помислио да су се скупили неки риболовци и отишли ван града на пецање. Ово
је испало мало друкчије. Мој пријатељ Жељко је пасионирани пецарош и кад год му
слободно време дозволи, прикупи штапове и мамце, некада и друштво, па правац
Војводина равна. Знајући да и ја волим риболов, мада доста умереније, годинама
се већ договарамо да заједно забацимо штапове. Некако пред крај лета јави ми се
Жеки и касније у разговору коначно закуцамо термин за нашу авантуру, недеља 2.
септембар. Али неће бити пецања, само обилазак знаменитих риболовачких терена,
доста шетње, фото-сафари и на крају ручак у чарди.
Мене
су још као сасвим малог дечака врбовали за пецање мој деда Миливоје и ујак
Жарко, током летњих распуста које сам проводио код нане у Крагујевцу. Узбуђење
које смо мој буразер Мирко и ја осећали док нас ујак буди у три ујутру да
кренемо на воз, увек се мешало са поспаношћу и неверицом. Претходни дан смо
увек проводили у припремању мамаца, везивању удице, штеловању олова и пловка и
паковању опреме. Иако мала деца, брат и ја смо били послушни као војници, па је
са нама било лако поћи на пут.
Систем
васпитавања у кевиној фамилији диктирала је челична рука правде отелотворена у
виду женског команданта, у нашем случају – нана Љубичица, како су је сви у
комшилуку звали. Дивна, вредна и брза жена пуна љубави, топлих речи и срдачног
осмеха, гостољубива, друштвена, распевана, великог кулинарског знања и моћи, широке
руке, веселих очију, али зајебана до бола. Ово „до бола“ није употребљено само
као сликовити опис, нану је поред ове неизмерне доброте красио кратак фитиљ и
брза рука. Претпостављам да би се у данашње време лако квалификовала у квизу
Милионер. Интерно смо глат могли да је зовемо Бонапарта или Џингис, али јебига,
нисмо смели. Кад нас нана поведе на шишање код омраженог фризера Моше, као да
нас води на гиљотину, али ћутимо и плачемо до пола улице. Од пола већ гледамо
споредне сокаке и дворишта где бисмо могли да шмугнемо, само кад бисмо имали
храбрости. „Ову двојицу машиницом на високо и равне шишке!“, обично би гласила
команда на коју ни сам Моша није могао да остане равнодушан. Боже мили, после
изласка из фризераја бисмо изгледали као руски средњевековни витезови, а онда
правац сликање, док је још свежа црта. Кева и ујак су били доследни следбеници
дела своје мајке (мада ипак аматери), па смо ми деца увек на памети имали
помисао: „Кад нас оволико воште од батина, замисли како тек пролазе они који су
непослушни?“. Е, да смо знали да ће једног дана такви пробисвети водити главну
реч… него, боље да се вратим на пецање.
Жељко
је педантно и детаљно испланирао ову велику шетњу, одабрао локације, обезбедио
превоз (како колски, тако и речни), резервисао ручак у Чарди, а опет оставио
довољно простора за импровизацију кад искрсне прилика, савршено!
Гледајући
касније по повратку кући карту овог подручја успео сам све лепо да повежем у
целину, можда не баш сваки детаљ, јер смо у пар наврата умели спонтано да лутамо
тражећи у овом мору равнила најкраћи пут до следеће тачке. То је отприлике
изгледало овако: Београд, Падинска Скела, Сефкерин (вожња чамцем по Тамишу),
Опово, Баранда, Сакуле (шетња поред рибњака и Тамиша), Идвор (Пупинова родна
кућа, Народни дом и Завичајни музеј), Ковачица (галерија наиве), Уздин, Томашевац (брана),
Ботош (брана), овде смо се мало губили, Орловат, Идвор, Сакуле, Опово (ручак у
чарди) и повратак у Београд. Лепота ових предела и диван летњи дан учинили су
да ово упамтим као један од лепших излета у животу, нарочито због тога што не
спадам у нарочите познаваоце Баната, па је ово за мене било потпуно ново и
свеже.
Прва
база нам је била рибарска кућица крај моста у Сефкерину, где нас је спремно
дочекао искусни алас, у овим крајевима чувени Мића Маћеш, како га зову. Решио
је да нам покаже порцију Тамиша узводно и низводно од моста, чисто да стекнемо
утисак и са воде. Иако је Сунце већ изгрејало, због високог дрвећа које опасује
реку са обе стране, имали смо утисак да још није свануло, а морам признати да
је чак и мени било свеже. Са одмицањем јутра топли зраци су све више бушили
шуму и правили интересантну игру светлости, као на некој позорници. Птице у
ниском лету су се губиле у копрени измаглице што је лебдела над водом,
појављујући се одједном фантомски на другом крају реке. Да није било монотоног
звука нашег мотора, овај би призор изгледао вероватно као први дан на Земљи.
Пецароши
које смо успут у малим групицама сретали по реци ћутљиво су тренирали стрпљење
загледани у своје штапове, мада, судећи по разговору Миће и Жељка, ово дуго
врело лето је отерало рибу на дно у потрази за свежијом водом, па је улов био
жгољав, а пецароши разочарани. Негде пред крај низводне туре застали смо код
двојице Мићиних другара, поразговарали и попили по чашицу ракије, иако мислим
да би израз „флашица“ више одговарао овој количини. На супротном, узводном делу
Тамиша, тачно иза једне кривине над којом је летео орао, направили смо још
једну паузу, такође код два другара и попили праву аласку кафу. Не знам да ли
је ракија имала везе са тим или је у питању била вода захваћена из реке, али
могао бих да се закунем да никада нисам попио овако лепу кафицу, а и Тамиш је
почео некако да се шири као Дунав. Њих двојица су били ретки пецароши са
разлогом за смех овог лета, јер им се у чуварки праћакао шаран петокилаш, јутрошњи
улов.
Вратили
смо се до базе и мало смуцали по рибарској кућици причајући са љубазним
домаћином, разгледајући мередове, казане, прибор за пецање и живописно
двориште. За око ми је запала велика црна посуда за спремање хране, направљена
од челичне тањираче за орање, у овим крајевима популарно названа „таландара“.
Личи на источњачки вок, само што је доста већа, има плински пламеник испод и
постављена је на ниске ногаре. Кажу да је храна из ове посуде фантастичног
укуса, нешто између роштиља и пржења.
На
путу за Сакуле прошли смо кроз Баранду, мало село које своју популарност у
новије време дугује серији „Вратиће се роде“. Интересантно, овде свака друга
бандера има сламнати шешир у виду гнезда за роде, само што су ове године због
велике жеге доста рано отишле на југ (као да им треба нешто топлије), па их
нисмо закачили. Посебан куриозитет је чинила силуета велике кулисе брода „Флорида“,
коришћене за снимање филма „Монтевидео, Бог те видео 2“. Изгледала је потпуно
нестварно, лебдећи изнад усталасаног мора од трске и сунцокрета, поклопљена
плаветнилом небеског свода.
Надалеко
познато село Сакуле диче се великим бројем домаћинстава од којих Имлек
откупљује млеко за своје потребе. Ми смо на крају насеља паркирали ауто и
кренули даље пешке у обилазак знаменитости атара. Дуж насипа који дели велики рибњак
од шуме устројених топола, начичкани су риболовци у невероватном броју. Вода је
прошарана спрудовима копна обраслог трском и пловећим тепихом од ситног зелено-жутог
барског растиња, па из далека изгледа као штрафтаста фатаморгана. После
рибарског дома више нема пецароша, наступа потпуни спокој и тишина. Прошли смо
прво кроз шуму високих стабала, прегазили тло исушених бара које су иза себе
оставиле гробље великих слатководних шкољки величине стопала, саплитали се
преко џомбастог земљишта обраслог ниским дрвећем и бујном травом, све до
сабласно мрачне шуме, као из неког од филмова Тим Бартона. Још један појас
питомог дрвећа и напокон излазак на Тамиш, опет!
Просто
је невероватно, али где год човек да крене, наиђе увек на исту реку, као да има
1.000 рукаваца. Уствари, Тамиш има бројне меандре којима покрива велику
површину и доминира целим Банатом. Боја уопште не одговара опису равничарске
реке, млечно смарагдна, миришљава, обрасла богатим растињем. Ту смо на једној
чистини обале направили паузу и препустили се чарима доручка у природи. Пратећи
реку уствари смо описивали велики круг и враћали се на почетак шетње, пролазећи
поред ретких пецароша и уређених места за риболов и пикник. На месту где се
Тамиш рачва направљена је плажа са сунцобранима од трске, столовима,
мердевинама за спуштање и справом у облику ђерма за скакање и бацање у воду.
Преко рита смо дошли назад до кола и после првог покушаја да уђемо схватили да
је унутра температура равна високој пећи. Отварање врата и чекање. Звучало је
као разуман потез.
До
Идвора смо стигли брзо и застали да обиђемо родну кућу Михаила Пупина. Унутра
нисмо затекли живе душе, али се ниоткуда одједном појавио кустос, локални
човечуљак пристигао равно из штале, судећи по мирису стајског ђубрива. Јасно је
да овде посета варира и осим најављених туристичких група чекање домаћина не би
имало пуно смисла, зато се он посвети својим пословима, а тек по позиву дође да
нешто исприча. Испоставило се да је чичица доста причљив и поред издекламованог
историјата уме да насмеје и забави посетиоце. Тематско знање шеретски користи
да покаже своју надмоћ, а на питања којима не зна одговор има обичај да каже: „Е,
то већ не смем да вам казујем“.
У
сваком случају од њега смо пуно сазнали о животу нашег великог научника,
шетајући кроз собе опремљене старим предметима из тог времена: ту је разнобојна
грнчарија, огњиште, хоклице, посуђе, петролејке, разбој, пегла, фотографије,
кревети застрти ћилимом и штирканом постељином, мужари, буклије, котлићи, кошарице,
завесе, клупе, зобнице, крпе, преслице, чешагије, писаћи сто и оригинални списи.
После тога смо прешли улицу и нашли се у дивно уређеном парку који је центар села.
Овде су црква, споменик Пупину, Народним дом и Завичајни музеј, па смо
слушајући непресушног водича обишли све за Пупина битне смернице. Завичајни
музеј има две поставке: једна представља артефакте из Пупиновог живота, а друга
из живота мештана у овим крајевима, обе богато уређене и сликовите. Успели смо да чујемо
и експертску анализу чиче на тему некретнина у Идвору, са посебним освртом на
његову процену тржишта. Само за наше уши.
Ковачица
је велико село са изгледом праве варошице, богатијим и већим објектима и
улицама, а на мапи света има запажено место средишта наивне уметности. Музеј
наиве на жалост није тренутно био отворен (кустос је отишао на ручак), али смо
процуњали између малих галерија које држе локални уметници у дворишту Музеја.
Села
Томашевац и Ботош била су наш крајњи домет, највише због брана. Видели смо и
то, мада је мени интересантније било огромно стадо крава које се одмарало у
хладовини једине шумице у овом делу Баната, под будним оком чувара извркаченог
на малој узвишици. Уследило је мало набадања правог пута за повратак (једног од
хиљаду), лево, десно, јебем ли га… ипак Жељко је у сваком моменту имао
представу где се налазимо, за разлику од мене док први пут не видим карту и
орјентишем се. Било нам је забавно чак и чекање на пролазак воза у сред
недођије, са све спуштеном рампом, као да је у питању скривена камера.
Сада
већ благо обамрли од целодневног напора и дуге шетње по врелини летњег дана,
запуцали смо у последње уточиште, чарду на обали Тамиша, поред самог моста у
Опову. Са прашњавог пута ништа осим нашараног натписа не указује на прави рај
који се крије иза високог уличног зида. Крајње једноставно двориште засађено
шареним сезонским цвећем, босиљком и виновом лозом, сликовито, природно,
опуштено, угодно оку и уморном телу. Чарда је тек широки сламнати кров дигнут
на дрвеним стубовима изнад ложишта где се спрема храна и украшена бројним
висећим рибарским мрежама и старим предметима, од радио-апарата и препарираних
патака до ћупова и фењера, са све јеленским роговима. Грубо тесане простране,
стамене клупе, столови и неравни патос од цигала. Неколико лигештула на
травњаку окренутих реци, бајс, баштенска кућица веселе плаве столарије (као да
смо на острву Санторини) и мала приземна кућа домаћина.
У
потпуном сагласју са амбијентом, прави банатски ручак нас је већ чекао пушећи
се на огњишту. Загрејали смо се уз предивно домаће црно вино из орошеног бокала
у облику чокања и мало необавезног пријатељског ћаскања са посленицима ове
чарде. Веома пријатни људи: ненаметљиви, гостопримљиви, једноставни, насмејани.
Почела
су да се ређају јела такве волуминозности, на којима би им завидели и стари
Римљани, краљеви оргија. Домаћа супа с резанцима, затим предјело од сланинице,
сира, парадајза и кулена. Следи незаобилазни ринфлајш са парадајз сосом, још
вина, купус салата са црвеним паприкама и парадајзом, печени кромпир, говедина
и петао, још вина… За крај огромни тањир са ванилицама и штрудлом од мака. И
још мало вина, да се залије.
Утицај
немачког и мађарског језика се овде уочава и у називима многих јела сачуваних
до данас: фруштук (доручак), јаузна (ужина), форшпајз (предјело), ринфлајш (говеђе
месо), цушпајз (вариво), перклет (месо пржено у сопственом сосу), гулаш,
папарикаш, кнедле, штрудле, крофне…
После
сваке туре послужења (а било је за шесторо) упорно сам кукао како је стварно
превише свега, али су нам умор, глад, дивни амбијент и вино толико отворили
апетит, да смо већи део ове божанствено спремљене хране појели. Мало смо, додуше, посустали код слаткиша,
али смо запаковали понешто за наше жене.
Коментари