Африка, коначно!

Толико година чекам да удахнем мирис Оријента, маштам о егзотичним призорима, упијам живописне призоре из књига, часописа и разгледница, да сам на крају помислио како је то девојка коју ипак нећу имати. А онда ми један случајно покупљени каталог на Сајму туризма обогати живот и пружи прилику да завирим у сан.

Никада нисам желео да путујем по Европи или Америци, за разлику од других људи који су ме упорно уверавали како је ходање улицама Њујорка, Лондона, Париза и Рима обавезно штиво сваког туристе и осећај раван нирвани. Само што ја нисам баш обични туриста. Не занима ме бесконачан низ гиздавих стерилних излога, јер нисам купац. Нисам импресиониран високим стакленим зградуринама у пословном делу града, јер знам да ценим праву вредност једне куће. Не падам ничице пред стакленим перлама које богаташи и сецикесе бацају да засене својим простаклуком, јер сам растао у честитој породици која зна да цени праве вредности. Добар парфем, бурбон или кравату могу да купим на сваком ћошку у сред Београда. Музеји, концерти, тржни центри, галерије, ресторани, стил живота, величина, моћ? И шта? Не кажем, има ту знаменитости које човек треба да помилује уживо, није довољно само видети фотографију једног извајаног Мојсија или Нике са Самотраке, Колосеума, Каза Миле, Дуждове палате, Куће на водопаду или Бурлака са Волге - али људе изгледа више фасцинира пар Гучи ципела! Ех животе - варалицо!

Чега све ту има:

Попуст

Хотел

Мачке

Ароматична кафа

Птичица

Двориште

Супер Марио

Авантура

Услуга

Масажа

Храна

Омиљена салата

Либанска вечера

Људи и град

Сувенир

Јасмин

Клима и растиње

Један наш дан

Наргиле

Пролог

Ово је заједничко летовање које одлажемо већ неколико година, са намером да приштедимо још мало и посетимо неки амбијент стварно вредан пажње. Од каталога Грчке које сам детаљно прегледао и обележио све интересантне плаже, хотеле и рибарска насеља, комотно сам могао да сазидам један омањи објекат, рецимо за сушење кобасица (мада, што рече мој пријатељ Гоги: „Све је могуће осим дрвене пећи“, па би и ова грађевина била кратког века). Моје девојке нису баш врцале од ентузијазма да погледају шта сам све одвојио као занимљиво, јер њима се, у ствари, само ишло на море. Као свако сироче типа Пепељуга, на дну ове тешке гомиле шарених каталога стиснуто је таворила једна неотворена брошура Туниса. Подала ми се. Није пружала отпор док сам пребирао по њеним страницама и навикавао се полако на идеју да Ситонија можда и није најбоља понуда на столу.

Следећа што памтим биле су наше четири главе начичкане око призора божанственог базена хотела Палм Марина. То је била нека муња од хотела грађеног у маварском стилу, са богатом понудом свега што једном просечном туристи не може ни да падне на главу за време одмора. И док су девојке цијукале над великим тиркизним призорима светлуцаве воде (јер само такве слике турају у каталог), ја сам бацао очи на оне мале фотографије са којих је допирао мирис разнобојних зачина, ручно сликане грнчарије, камиље длаке, живописног базара у Медини и тунижанских специјалитета. „Хоћу ли жив добацити довде, па нек мрем после тога“ – била је једина моја мисао која је бескрајно тандркала и одбијала се од зидове сада већ празне лобање чији је једини задатак био да носи уши.

Штиклирали смо ову дуплерицу двапут (за сваки случај, да не помешамо са неком другом) и то на једином месту које није било забалављено од наше похоте. Следећи корак – агенција Сан Лајн.

Попуст

За широки круг љубитеља путовања биће од важности чињеница да на Сајму туризма који се одржава сваког фебруара у Београду, можете одабрати дивна летовања из ране понуде и притом остварити значајан попуст у односу на сезонске цене. По повратку са летовања смо били заиста изненађени чињеницом да смо платили скоро 40% нижу цену сезонске! Наравно да у раној понуди нема баш свих хотела и дестинација као у сезони, али ми боље од овога не тражимо. Девојке су једногласно закључиле да следећи пут идемо не само у Тунис, него у исти хотел! Собе могу да буду друге, ако не можемо да добијемо исте.

Главе су се охладиле током наредних пролећних месеци и тек са еуфоријом завршетка школске године стигла су прва запиткивања дечијег типа: „Коко јос има / Кад клецемо / Јесе дуго путује / Есмо стигли / Ел има јос много… и бескрајна петља се врти у круг. Мантра прелиставања каталога служила је да испегла евентуалне наборе у нашем расположењу и убризга дозу оптимизма све до поласка. Све могуће нејасноће и питања која се тичу наше сигурности и могућности које пружа Ултра ол инклузив летовање (овај назив је сваки пут све бомбастичнији) испуцали смо у агенцији где раде две дивне и стрпљиве госпође. Још увек је било актуелно „арапско пролеће“ и тај период буђења националне свести (боље рећи веште режије) у Тунису је био пропраћен увођењем ванредног стања, па нам није било свеједно. Остало је само још да спакујемо осмехе.

Греота би била не поменути сву удобност путовања. Процуњаш мало по аеродрому, предаш кофере, станеш у ред, покажеш пасош, удобно се сместиш на своје место у авиону, грицнеш диван тунижански специјалитет гледајући мало пожаре у Хрватској и мало Сицилију са висине, станеш опет у ред, покажеш пасош, преместиш ствари у аутобус, возиш се пола сата одмарајући очи на маслињацима у пустињи, уђеш у свежину хотела раскошне лепоте, пријавиш се на рецепцији, добијеш кључ, одеш на ручак, попнеш се у своју собу и тамо затекнеш своје кофере (са нагласком на своје, јер има разних летовања). Све траје отприлике колико и овај опис – кренеш пре подне и поподне већ смочиш дупе у Средоземље. Ових неколико сати за мене је било исто што и излегање лептира из чауре. Из једног света сам закорачио у потпуно другачији, препорођен и надахнут само променом амбијента. Може ли боље? Не вјерујем, богуми!

Хотел

У случајном избору оног каталога лежала је сва радост нашег предивног афричког летовања, од пикантне топле тортиље са поврћем коју су послужили у авиону, до сломљених срца локалних момака који су са бескрајном чежњом кришом посматрали наше ћерке држећи руку на срцу. Испоставило се да чувена пословица „И ћорава кока зрно нађе“ управо описује наш пример: власник агенције Сан Лајн је уствари Тунижанин ожењен нашом женом, а има ланац хотела Ел Муради посејаних дуж северно афричке обале. Пре пута смо бацили неколико семенки распитивања на ову тему и свуда је никао само један одговор: ако хоћете у Тунис, на правом сте месту. Та агенција, то место, тај  хотел. Ко прстом у пекмез, нема шта.

Да су водили рачуна о сваком детаљу види се и на први поглед, чим крочите из аутобуса. Беспрекоран прилаз са карактеристичним наизменично обојеним ивичњаком и неговано зеленило из кога као неко растиње извирује топла белина зграде довољни су да вам пруже осећај угодности. Овај хотелски комплекс личи на велико чупаво клупко испредено од мноштва соба са терасама окренутим мору, кафетерија, ресторана, забавних садржаја, спа центра, дискотеке, хамама, конференцијских сала, играоница, продавница, централне трпезарије са кухињом, атријума, парка и хола који је средиште. Својим обликом потковице закриљује башту-терасу са бином и базене око којих су барови и простор за сунчање. Проласком кроз капију од кованог гвожђа излази се на стварно задивљујућу плажу опремљену удобним лежаљкама и великим сунцобранима од снопова суве траве. Крај се не назире где год да човек погледа: лево и десно тече непрегледна широка стаза од белог ситног песка, а испред се просула велика плава чинија мора, са све одбљеском Сунца на води. Звучи као превише заслађена баклава, зар не?

Проласком кроз главни улаз – капију опточену богатом орнаментиком и филигранским фењерима у ствари имате утисак уласка у харем, што би рекли моји Шумадинци, група Смак. Као што налажу правила маварске архитектуре, прво крочите у отворену кућу, атријум - раскошни врт препун жбунова јасмина, ружа, нане, разног медитеранског биља, стабала лимуна, шимшира и магнолије. Углове красе ватромети белих, љубичастих и жутих цветова испреплетаних у вртлогу од зеленог лишћа неке пузавице која додирује прве црепове крова и слива се као слап у башту. Централно место атријума припада шадрвану, извору - фонтани из које допире свежина брбљиве воде. По ободу зеленила бљескају зидови украшени глазираним плочицама са плаво зеленим арабескама, док ту испод стреха у дебелом хладу ленчаре фотеље од плетеног прућа и сећије - клупе са јастуцима, чекајући прве госте по смирају врелине. Иза грмља промиче фигура човека у народној ношњи, задуженог да води, у овом рају смештен, Маварски кафе - поред базена омиљено место за опуштање. Проласком кроз врт долазимо до стаклене завесе покретних врата иза којих нас чека још хиљаде чуда. Ово је било само голицање.

Климатизовани хотел у себи љубоморно чува облак свежине који вас сваки пут пријатно обрадује и извуче једно „Ах“ из врелине тела. У првом моменту нисам могао да се отмем утиску који замишљам да има један сиромашко када крочи у бљештаву балску дворану. Поред овако углачаног пода огледала постају сувишна, мада их на сваком кораку, где то приличи, има. Дугачки пулт рецепције од тамног дрвета, са одмерено ужурбаним униформисаним особљем, неодољиво ме подсећа на командни мост свемирског брода Ентерпрајз. Недостаје само Спок. Никада много чекања, љубазност, посвећеност госту, чак и у моменту када натрчи неки нервозни западњак, интонација запослених од њих ствара пудинг. Чему журба? Ви сте на одмору, уживајте. Учинићемо све да вам боравак учинимо незаборавним, али немојте ни ви прљати оријентални спокој вашим фабрикованим стресом. Салаам.

Имали смо среће да у овом „Лолек и Болек“ рулету убодемо место Порт ел Кантауи, где претежно долазе браћа Словени, тако да сам био поштеђен гледања оних стиснутих уста, дигнутог носа или гадљивог погледа какве само један помпезни Герман може да упути, сматрајући своју појаву две нијансе значајнијом од самог Фараона. Није да сам жељан и наших простаклука, али ако ће неко да ми сере по глави, могу бар да бирам друштво.

Иза овог пријемног мравињака, дугачки стаклени зид ми одвлачи поглед некако надоле, према огромном сендвич бару смештеном у сутерену, иза рецепције. Оданде се попут дима пење и надолази врева кошнице од људи који пијуцкају разнобојне сокове од цеђеног воћа и глабају комад пице или сендвича помешане са речима уз срдачан смех. Није ни чудо да су овако расположени - то је последња станица пред излазак у двориште и одлазак на купање.

Мачке

Оно што нас је потпуно изненадило и обрадовало је била дивна плетена корпа око које су се деца стално окупљала, а портир повремено прилазио и нешто проверавао, померајући корпу. Сасвим случајно, пролазећи поред ове гомилице бацио сам поглед преко дечијих главица и видео у корпи мачку са пет малих мачића (једно риђе)! Схватио сам по њиховој величини да их је тек донела на свет, а љубазни домаћини дали уточиште у сигурности хотела, хранили и бринули да их туристи не угњаве превише. Показао сам их ћеркама и оне су свакодневно ишле у обилазак мачића, дуго их миловале и мазиле, мислећи на Медену, наше морско прасе које је остало у Београду.

Поред саме рецепције стоји велики кавез од црне чипкасто плетене жице, завршен луковичастом куполом. Иако намењен за птице (могу да се купе у свим величинама), овде је домишљато и романтично постављен за убацивање разгледница и писама. Нико не зна како се даље прослеђује ова преписка, тек све стигне на одредиште после две-три недеље. Изузетак су забачене земље као Аустралија, до којих путује месецима. Пих, та провинција.

На другом крају пулта шире се два раскошна плетена престола, одмах поред витрине са накитом, за мој укус мало превише сугестивно… шта сад: одмор из снова, звизнеш три коктела, мало несташлука по кревету и одмах трчи доле да купиш прстен, па кад си већ ту, може и традиционално берберско венчање, јел? Добро, ја сам пелцован од овог вируса и знам да контролишем учинак алкохола, али има ту и неискусног света…

Овај мегаломански хол који се као поплава шири око рецепције и претаче у бројне мистериозне ходнике, пролазе и степеништа (и воде ко зна где), начичкан је богатим садржајем, инфо пултовима, огласним таблама и удобним гарнитурама за одмор и предах. На сваком столу увек је ваза са ружом, по ободу фоајеа дискретно промиче увек упослено и насмејано особље. Интересантно, у границама хотелског комплекса не можете чути арапски језик, сва конверзација између запослених, макар и приватна, одвија се на француском језику. То више није њихов службени језик, али га сви знају и користе. Штета само што туристи, осим свог матерњег, говоре искључиво енглески.

Овде ништа није случајно, већ добро промишљено и балансирано, како би сви туристи могли добро да се забаве и наравно, дођу опет у Тунис. Капацитети су тачно одмерени, тако да за све има довољно места, а да притом нигде није претрпано. Живот ван хотелског комплекса је реалност коју већина туриста не жели много да види, па се у граду ретко сретне нека групица изгубљених белутака како база по главном тргу, никако даље. Зато хотел нуди низ локала и клубова где човек може увече да цуња и проведе пријатно вече.

Кафе сендвич бар пре изласка на базен је диван велики простор са високо издигнутим крстастим сводом, карактеристичним за средњевековна здања. Замишљен је да буде пролазно освежење на путу за купање, а крем понуде чине цеђено воће по избору, кафа и сендвичи. Током дана када је актуелно купање углавном празњикав, али око ручка и после вечере, богами, пренапучен - што би рекла Јелена н.ч.

Маварски кафе, ах… осим што је смештен у рајском амбијенту, његову душу употпуњава један интересантан лик задужен за послуживање турске кафе (само овде се може наћи), чаја од нане, домаћих ликера од урме и аниса и наравно – наргила. Љубазан, одмерено насмејан, тих и ефикасан тип у народној ношњи боја Црвене звезде, са све фесом на глави и аладинкама на ногама. Нигде не жури, а све стиже. Чим седнете на неку клупицу, погледате бајно растиње око себе, чујете жубор фонтане и мекане звуке оријенталне музике у позадини - већ сте на пола пута до нирване. Истог момента почињете да тонете на дно океана кроз безброј лепршавих велова овог омамљујућег амбијента, али са смешком на лицу. Иако ради тек од три поподне, виђао сам људе како ујутру после доручка узимају кафу из трпезарије и доносе овде да утоле свој јутарњи ритуал. Изненадио сам се колико овде воле мушкатле, свуда их има. Не миришу Бог зна како, али висина им је импозантна. 

Преко пута маварског кафеа, на другом крају атријума, налазе се затворена велика двокрилна резбарена врата од тамног дрвета. Нића и ја смо имали среће да једном затекнемо одшкринуту капију и нагвиримо унутра. Била је то огромна свечана дворана за венчања, са столицама високог наслона, обученим у беле пресвлаке и великом машном на полеђини, баш као што принцезе желе за своје венчање.

Ароматична кафа

Због топлине правог оријенталног амбијента за срце нам је нарочито прирастао Маварски кафе, једино место где служе праву турску кафу (тако је и овде зову). Када смо је први пут пробали осетили смо неку веома пријатну, готово цветну арому. Провели смо пола сата покушавајући да провалимо који је то мирис, али било је узалуд. На крају сам морао да питам домаћина. У почетку је, осим мистичног и шеретског осмеха, покушавао да нам објасни како је ствар у његовим мајсторским рукама, затим нам је показао паковање кафе коју овде спрема, али се на крају слатко насмејао и рекао да пружимо руке. Узео је са полице један ибрик, сипао нам неку водицу у шаке и рекао да протрљамо руке и помиришемо. Јасмин! Тајна је у цветовима јасмина које натапа у води и онда са том мирисном водицом кува кафу.

Следећи цик-цак распоред ходања дуж хола (карактеристичан за алкохоличаре), упадамо логично у - Пијано бар, ваљда назван тако баш у част пијанаца који су овако тетурајући и открили ово место. Једини локал у чијем енеријеру преовлађују тамне боје - од тешких брокатних завеса које се спуштају до пода, до дебелих итисона од зида до зида. Нека чудна мешавина маринско плаве и петролеј боје, овај простор преко дана изгледа само лепо, али увече, када се упале Тифани лампе од бојеног стакла и светлеће кугле изнад шанка, бар добија душу ноћних локала у Паризу тридесетих година. Удобни сепареи који се нижу по ободу локала пријатно су шушнути у ову дебљину модрог текстила и топлоту светиљки распоређених по столовима као свици. Служе се коктели свих боја, домаћа вина и грицкалице у виду печеног кикирикија и бадема, ако заслужите. Идеално место за чашицу пред одлазак у кревет или партију карата.

Једно од ретких мистичних места чију функцију нисмо имали среће да испробамо је био Етоил кафе, дивно опремљен локал са прашумом у средини, место где се служи касни доручак за спавалице и поноћни залогаји за огладнеле омладинце који напуштају дискотеку. Па добро, мора нешто да остане и за следећи пут.

Тоалети су распоређени на обе стране хола - пречисти, миришљави, уз обавезну белу ружу на пулту испред огромног зид-огледала и сјајне керамичке плочице са арабескама, од пода до плафона. Пажњу ми је привукла листа обавеза на полеђини врата: ту се води тачна евиденција ко је од запослених и кад имао да среди тоалет и то потврди својим потписом, као и његов претпостављени који све то мора да провери. Веома згодна просторија за моменте када вас мрзи да се пењете до собе или пре одласка на оброк. Некада сам знао да уђем (чекајући моје девојке) само да шњофнем опојни мирис матичњака и лимуна, карактеристичан за ове просторије у Палм Марини.

Идући даље ходником долази се до другог крила хотела и хамама у сутерену, богато украшеног мозаик плочицама плаво белих тонова. На жалост, радови на његовој реконструкцији су били у току, па благодети ове топле купке и сауне нисмо искусили. Просторија је служила само за издавање и замену великих краљевско плавих пешкира за плажу.

Са ове стране хола налази се још и дискотека, чија врата смо редовно гледали затворена. Нића и ја нисмо показивали превише ентузијазма да се гицамо уз гласну музику овог клуба, али то што наше ћерке нису имале жељу ни да сврате до дискотеке, крајње је чудно. Објасниле су нам да су сасвим задовољне да вече проведу са нама маторцима и да им забаве не недостаје. Сви срећни, сви задовољни.

Мали пасаж поред степеништа служи као инфо просторија, где све агенције каче своја обавештења, плакате и спискове за факултативне излете. Улазећи овде први пут било ми је чудно што су по поду, са обе стране пролаза, сваких метар-два распоређене миришљаве свеће и букети цвећа. Нисам видео нарочити смисао све до оног дана када смо отишли на заказану масажу. Схватио сам да се проласком кроз овај ходник, попут чистилишта, долази до Спа центра. Једно од најпријатнијих места у хотелу. Пријемни хол је у облику огромне коцке слободног простора, по чијем се ободу налазе пулт и бројна скривена врата за услужне просторије где се одвија релаксациона масажа, физиотерапија, арома терапија, а ту су смештене сауне, базени са топлом водом и хидро масажу, хиљаде чуда… ко зна, можда за добре платише постоји и она „оријентална масажа“ о којој сам толико слушао, али нисам имао прилике да проверим. Ми смо заказали ону класичну и после пола сата изашли толико опуштени да смо лебдели педаљ изнад тла, са осмехом „благо сиромашнима духом, њихово је царство небеско“. Амбијентална музика, на столовима једноставни аранжмани од цвећа, каменчића, перлица и свећа, удобне кожне гарнитуре за чекање, чај за опуштање, тамно рефлектујуће стакло уклопљено са традиционалним мозаиком од облутака, све чини један савршен спој за опуштање.

По принципу флипер лоптице на крају дугачког ходника се одбијам и враћам назад до рецепције, а онда поглед сам клизи поред два насмејана домаћина и упада у огромну трпезарију - једноставно и елегантно уређену просторију високих плафона и стубова богато декорисаних оријенталним плочицама. Улазак у овај амбијент могу да упоредим једино са бајкама које описују раскош Али Бабине пећине или хобитске рупе Билбо Багинса. Једна овећа река витрина нанизаних са десне стране нуди своје путене гастрономске чари изгладнелим воајерима и купачима. Клупко апетита почиње да се одмотава док очи нестрпљивих туриста немирно шарају преко реда и одмеравају будуће залогаје. Све почиње лагано, карневалским шаренилом салата у чијој се позадини шепуре резбарене лубенице и диње, следе млечни производи, намази, паштете, сосови, кремови, туршија, маслине, сувомеснати залогаји и хиљаде ситних додатака распоређених по традиционалним ћуповима и посудама живописних украса, као да сама храна није довољна да распали машту.

Бесмислено је набрајати све прилоге који се ређају, али верујем да не постоји врста јела која није заступљена на овој дугачкој трпези просутој пред Танталове ноге. Месо није главни глумац у арапској кухињи, али га овде има у свим варијететима. Ипак морам признати да за припрему свињетине нису надарени, бар не према нашим стандардима. Енглезима се овдашња прасетина вероватно допада, али опет, њима се допада и блато са маховином, лизање зарђале шипке или пудинг од коњске балеге са млевеном љуштуром дагњи. Упоредо са овом прехрамбеном линијом, левом страном иде возић са хлебовима за свачији укус, супама, крем чорбама и одговарајућим прилозима. Централни положај је резервисан за два национална специјалитета у топлим витринама које наткриљују богато ткане плаво златне завесе. Торте, колачи, сладоледи, преливи, мусови, кремови… шарено, сладуњаво, миришљаво, богато, а тако једноставно и ефектно. Иза последњег стуба се налази још једна огромна кружна витрина са свежим воћем, где су лубеница и урме незаобилазни у свако доба дана. 

И таман кад човек помисли да је слатким мукама дошао крај, преко пута (опет на десној страни) кувари праве по наруџбини разне пасте, омлете, пице, рибе, печења, грилована чудеса, шта год човек пожели или мисли да му недостаје. Избор безалкохолних пића је велики, углавном базиран на освежавајућим домаћим оранжадама свих боја и укуса, чајевима, млеку, јогурту и пиву. Вода је била наш избор у већини случајева. Кад се напокон дочепате свог стола, негде у позадини вас дискретно чека конобар задужен за послужење и додатне услуге. Имају савршено непогрешиво чуло да приђу баш у моменту када пожелите нешто или сте управо испразнили тањир или чашу – и клизећи вештином евнуха у харему однесу вишак посуђа или остатке хране да не прави гужву на столу.

Средишњи део хотела изнад рецепције крије луксузни тематски ресторан са огромном терасом погледа упртог ка базенима, плажи и мору. На вама је само да резервишете сто и попнете се уз скривене степенице до неба: у овом божанственом амбијенту уређеном по принципу једноставне елеганције ћете доживети романтичну вечеру са погледом на залазак Сунца, савршено декорисане столове и традиционално љубазне домаћине. Нина и ја смо једно вече отишли на либанску вечеру, а избор клинки је била талијанска. Осећај је био раван испијању божанског нектара на врху Олимпа, тако да утисак не желим да банализујем детаљима описа. Било је савршено.

Птичица

Више пута у току једног дана ми се учинило да чујем неко пијукање у соби, па сам као птичар почео да њушкам и загледам ћошкове. Испоставило се да је јаки ветар претходног дана одувао гнездо са крова изнад наше терасе и тако једно мало птиче оставио без куће. Мала црно бела птичица златног кљуна је продорним цвркутањем дозивала мајку, али она је непомично лежала десетак метара даље. Пробао сам да је нахраним умачући хлеб у воду, али нисам успео у томе. Птиче је било толико нежно да се на свако моје миловање прстом нагињало уназад. Два дана сам слушао тужно запомагање и излазио на терасу у нади да ћу је макар мало нахранити, али узалуд. Клинке су биле тако тужне што не можемо да јој помогнемо. Трећег дана сам тражио и гледао свуда по тераси и около, птичета није било нигде. Надам се да је можда ипак дошао тата…

Коначно, када се човек умори од оволиког уживања и тетошења, пожели мало мира и повуче се у интиму хотелске собе. Пре поласка на летовање добили смо бројне савете и рецепте како подмитити рецепционере да би вам дали добру собу. Ништа од поменутог нисмо користили, осим осмех госта који је срећан што је ту. Можда је то приметио момак иза пулта, можда су му се допале наше ћерке, а можда је и пука случајност то што смо добили две предивне собе, са дефинитивно најлепшим погледом који смо делили са терасом луксузног „а ла карт“ ресторана. Предсобље је раскошно и пуно плакара са сефом, купатило са функцијом хамама, само за купање и улепшавање, а одвојен тоалет само за нужду. Претпостављам да та нужда може да буде свакаква, с обзиром да је у овој просторији на зиду био и телефон, из нама непознатих разлога, тако да смо збијали пикантне шале на тему коме све човек може да се јави док седи на шољи. Предивне плочице боје слоноваче са плаво зеленим орнаментима прекривају све зидове купатила и одају утисак Оријента.

Кревети су огромни брачни, довољни за целу породицу, соба пространа и светла, практично и елегантно опремљена намештајем за удобан боравак и уживање. Тоалетни сто, табуре, лампе, ниске комоде, писаћи сто, телевизор, фрижидер, ниша са сећијом, клима, два слоја тешких завеса и пространа тераса са отужно лепим погледом и гарнитуром за седење. Иако звучи просто невероватно, у овој резиденцији једино што је недостајало били су утикачи за струју! За лаптоп смо користили онај од ТВ-а, с обзиром да га нисмо ни једном укључили, изузимајући онај пут када су нам ћерке дошле у посету. Иначе, Нића и ја смо хтели да клинке први пут на одмору имају своју собу, па тако избегнемо гужву у купатилу и добијемо мало интиме за себе. Богами смо је лепо искористили, машала.

Двориште

Одакле да почнем? Нисам ја толико радознао да забадам нос свуда, једноставно криве су моје очи и љубав према лепоти. И тај проклето божанствени помоћник у виду фото апарата. Када ми је у рукама не могу да игноришем призор који ми се свиди, а (у веома ретким моментима) када га немам код себе жалим што га нисам понео, јер пропуштам моменат који се никада више неће поновити. То му дође нешто као ловац на успомене. Не знам само како ми од оволиког бечења нису очи порасле до величине воденичног кола или бар као код Голума. Судећи по томе што никада нисам видео неког госта како се шета по парку испред хотела, ценим да су сви били задовољни унутрашњим амбијентом, али то мени једноставно није било довољно. Морао сам да се прошетам тепихом беспрекорно неговане траве испод крошњи маслина, акација и неких чудних зимзелених дивова. Сваки детаљ овог парка одише пажњом неког посвећеног баштована и зналца који је распоредио безбројне биљке у савршену хармонију. Слапови цветне пузавице теку са зеленог црепа на крову и разливају се у подножју у рајски врт украшен чуваркућама, мушкатлама, пустињским зеленилом, олеандерима, наном и жалфијом. Наравно да нисам одолео и покупио неке пелцере последњег јутра, пре изласка Сунца. Претходно сам тражио дозволу од обезбеђења и наишао на одобравање.

Прави ватромет дешавања ипак је резервисан за унутрашње двориште и забавни садржај. Проласком кроз дневни кафе и изласком на базене обезбедили сте себи добровољно бичевање задовољствима, до границе која вам одговара. Уз сам хотел смештена је огромна башта са столовима, где се увече одиграва прво представа за децу, а касније програм са традиционалним играма и песмама, караоке вече или нека од безбројних забава уз незаобилазне аниматоре. Иако готово празан током дана, овај део дворишта се претвара у Лас Вегас одмах после вечере. Иза тога следе базени какви се обично виде само у брошурама луксузних спа и релакс центара (листајући такве брошуре, обавезно приметите да је неко балавио по фотографијама, па и сами пустите коју). То је перверзно плаветнило мозаика просутог по терасастим каскадама, кружним, увијеним, водопадним, плитким, дубоким, широким, степенастим, скривеним базенима који се стапају у једно велико водено задовољство посуто мравима од људи, пулсира целог Божијег дана на радост свих гостију. Око базена су распоређене удобне лежаљке и сунцобрани, па ако имате омиљено место није лоше пре доручка ставити пешкир или мајицу у виду резервације. Ништа није препуштено случају, тако да чак и овде постоји неколико барова где се купачи окрепљују водом, бројним врстама кафе и освежавајућих пића, а поподне су у центру пажње сладолед, палачинке и роштиљ. Овде се вода дели у великим флашама, а наша омиљена је била нека благо газирана, уз додатак неколико листова нане убране на путу до плаже.

И коначно, улазак у Змајево гнездо. Плажа! Пре него што се прође кроз дивну ограду од кованог гвожђа и крочи на дашчану стазу плаже, с једне стране чека тоалет окружен зеленилом, с друге ниски тушеви за спирање песка са ногу, за купаче који се са плаже враћају према хотелу – да не уносе песак у комплекс и прљају кристално чисту воду базена. Сваки хотел овде има своју боју тенди и пешкира, као и одговарајући квалитет лежаљки, подлога и сунцобрана. Са искуством госта који је ову бескрајну плажу прошао километрима у оба правца, могу рећи да је понуда нашег хотела била заиста најбоља. Целом ширином хотела лежаљке су распоређене у шест редова, као ешалони римске легије у наступању. На сваке две лежаљке посађен је масивни дрвени стуб који носи шешир од снопова суве траве и прави толико жељени хлад на овом врелом афричком сунцу. Плажа је званично отворена подизањем зелене заставице сваког јутра у 8 и затворена спуштањем исте у 18.00, како би особље имало времена да све очисти, склопи лежаљке, истресе сунђере, сложи на колица, одвезе у складиште током ноћи и поравна песак за следеће јутро.

Плажа је такође и место за романтичне тематске вечери уз залазак Сунца и амбијенталну музику. Ако временски услови нису оптимални подиже се црвена заставица на јарбол и тиме саветују купачи да не проводе превише времена у мору. Од редова лежаљки до воде има петнаестак метара и то је зона где бројни локални продавци шарених ћилима, марама, хаљина, шешира, воћа, украса, сувенира, цигарета и садница палми не смеју да приђу. Њима је дозвољено само да ходају линијом коју запљускује море и оданде дозивањем нуде своју робу, лежаљкама не смеју да приђу. Ако желите да погледате или купите нешто од њихових производа, морате ви њима да приђете. То је уједно и сигнал за момке из обезбеђења хотела да приђу и надгледају ову трговину, претпостављам из разлога што је некад знало да дође и до ситних превара и поткрадања.

Супер Марио

На делу плаже која припада нашем хотелу Палм Марина из ланца Ел Муради, госте сваког дана забавља и анимира један невероватно интересантан момак који се одазива на име Супер Марио. Пријатне спољашности, негде на пола пута између Арапа и Талијана, увек насмејан и расположен, одевен у бермуде и мајицу који су исте боје, али се сваког дана боје мењају. Успели смо да забележимо следеће: бела, плава, зелена, розе, жута, црна и црвена. Његов задатак је у ствари да, забављајући госте, пријављује заинтересоване за спортске авантуре на плажи. У понуди је петнаестак различитих активности, али су најтраженији лет падобраном удвоје, луда вожња на душеку (ово смо доживели као једно од најлепших момената) или крофни, као и јахање коња или камила. Иако је пословично љубазан према свима, Марио није могао да сакрије дискретну наклоност према нашим ћеркама, па смо често умели да ћаскамо и зезамо се на ту тему. На крају летовања сам му се захвалио за све и рекао му наш утисак да се ретко среће човек тако предан свом послу. Он је заиста душа ове плаже и без њега летовање не би било исто. Представио сам му се и питао га за право име: зове се Хасан Марио, јер му је отац Арапин, а мајка Италијанка.

Поред врелог Сунца скоро баждареног на 35 степени, овде увек пирка пријатан пустињски ветрић и чини боравак на плажи пријатнијим. Интересантно да смо заобишли европски талас врелине од 45 степени, али нам је ветар неколико дана мрсио рујне коске и пребирао зглобове, макар мени. Песак је предивно ситан и чист, а тек понегде ту белину разбијају посађени ћупови за одлагање празних флаша, папирића и чаша од кафе. Линија плаже коју запљускују таласи је препуна мањих шкољки које смо Нића и ја сваког јутра пре доручка скупљали. Вода је довољно топла да вам не треба припрема за улазак, али опет довољно свежа да расхлади. Таласи никад нису велики, а понека мала медуза уме да пецне купача и остави му тек мало црвенила као успомену у наредних пола сата. Мене и Нићу су закачиле по два пута, али клинке нису ни знале да постоји та могућност. Изгледа да и медузе воле маторије месо, шта ћеш.

Утисак прелепе морске воде може да поквари понека плутајућа кеса или морска трава у плићаку, али чим се загази пет-шест метара од обале тога више нема и вода је савршена. Бове су распоређене прилично далеко, тако да само ретки купачи пливају до њих (моје девојке и ја), а сваки прелазак у отворено море спасиоци потежу пиштаљку и враћају вас чамцем назад. Ово итекако има смисла, јер појас мора иза бова припада бројним забавним садржајима као што су вожња глисером, падобрани, водени душеци и бројна чуда.

Авантура

Једну од ових разонода пробали смо на Нићино инсистирање и ми и улепшало нам је летовање. У нашем породичном сећању овај догађај је остао запамћен као „авантура“, што десетак минута адреналинског удара апсолутно заслужује. Никада у нашем заједничком животу нисмо били тако весели, узбуђени, шокирани и слободни као тада. Вриштали смо до пуцања гласних жила, грчевито се држали за ручке на воденој софи коју је глисер вукао и бацао по таласима (нарочито високим тог дана) и упињали се да не попадамо у воду од смеха. Луди шофер је претходно добио инструкције да нас вози посебно брзо, а хотелски фотограф је све забележио фантастичним фотографијама са обале, али као да је седео у чамцу са нама. Доживљај за цео живот, препоручујем га свима.

Шетајући по плажи имао сам прилике да уђем у остале хотелске комплексе и откријем да сваки има неки лични печат обојен традиционалном, али и европском нотом. Медитеранска белина зидова испрекидана чипкастим оградама и керамиком, топли тонови грнчарије, предивно цвеће и палме, зеленило удобне траве и плаветнило базена заједничка је слика сваког дворишта у које сам крочио. Сваки детаљ брижљиво је добио своје место у овом бескрајном низу лепота дуж обале, иако се наш маварски рај издваја високо на врху. Или то нама тако изгледа.

Завршетком зоне хотела улази се на јавне плаже где се купа локално становништво. Интересантно колико туристи из Европе нису вољни да се мешају са Тунижанима, вероватно због предрасуда или страха. То је заиста један сасвим друкчији свет од овог у коме ми живимо, али зар то управо није разлог да га упознамо или макар завиримо у њега? Жао ми је што нисам био у прилици да будем истраживач у време открића нових светова, археолог, ботаничар, историчар, путописац или бар сакупљач лептира. Шта је – ту је, још увек може да се нађе фрагмент егзотике у овом блесаво отуђеном и досадном животу. Тако сам се и нашао међу становницима Порт ел Кантауија, пролазећи кроз шпалире веселе дечице у плићаку и праћен погледом одраслих са плаже, не толико због ефекта Гуливер међу Лилипутанцима колико због зачуђености да се неко од белих усудио да дође међу њих. Ни једну једину непријатност током целог летовања нисмо доживели, а било је прилике, нарочито током шетње по старом Сусу. 

Иако их бије глас да су прљави, некултурни и лопови, утисак који су оставили на мене потпуно је другачији. Лепо су васпитани у патријахалном духу, гостопримљиви и љубазни, спремни да понуде помоћ и ван трговачког манира који овде преовладава. Оно што највише упада у очи свакако је начин облачења женске популације: иако на улици ретко можете срести жену забрађену фереџом, плажа је место где се осим лица, шака и стопала женска кожа не види. Изузетак су мали девојчурци у купаћим костимима, девојке и удате жене испод костима имају црне хеланке и нешто налик на памучно ронилачко одело. Па опет, ти костими су раскошно проткани златним и шареним орнаментима да развеселе и улепшају доживљај. На градској плажи нема сунцобрана ни лежаљки, тек понеки шатор или приручна стреха од марама или чаршафа, али нисам приметио да им то смета, шта више, били су веселији него ови на нашем делу плаже.

  

Услуга

Обичај у Тунису налаже да сваки труд особља наградите ситном напојницом, а то ће вам осим још боље услуге донети и искрене осмехе захвалности ових вредних запосленика. Бакшиш, зависно од услуге, обично износи динар-два, за ресторан или масажу пет до десет, а рачунајући да је однос један евро за два тунижанска динара, то заиста није много. Других трошкова у оквиру хотелског комплекса ионако нема, све је доступно у оквиру овог „ултра ол инклузив“ аранжмана. Баш све. Понуда свега је толико богата и шаролика да се поставља питање има ли смисла толико чинити туристима, када би и половина овог садржаја била више него што треба захтевном госту. Иако звучи просто невероватно у овој башти изобиља, увек се нађе неко да закера и жали се на којекакве глупости.

Следећи своје животно искуство, служење војске и радне акције, по правилу највише се увек буне људи који долазе из сиромашнијих породица где се оскудевало у нечему. Њихова жеља да прикрију то скромно порекло иде толико далеко да се граничи са комплексом, па на сваком кораку покушавају да се ограде од оваквог начина живота изигравајући много фину господу (у народу познату као покондирене тикве). Тако се затекла група неких наших патуљастих Војвођана који су били згрожени „катастрофалним условима у хотелу“, кукали су и драли се где год су стигли, жалећи се ни сами не знајући на шта. Врхунац је био један (опет патуљасти) тип из Подгорице кога сам упознао још у авиону, када се после неколико дана жалио да је море сувише слано! Човече, има ли краја овом падању? Па није клипане море превише слано, него си ти пола метра нижи од просечног Црногорца и понашаш се као пекинезер! Чуј, море му слано, кукала ти мајка!

Масажа

Још једна од луксузних погодности која вам стоји на располагању је посета спа центру. Тачно у заказано време вас на рецепцији дочека љубазна девојка са осмехом који траје. Мало сачекате у спокојном и опуштајућем амбијенту топлих тонова тамног дрвета и камена пешчара. Нешто касније будете отпраћени до своје кабине где се скинете и припремите за масажу. Појави се тета, каже да легнете потрбушке, па вас добро натрља ароматичним уљима по леђима и почне да меси. Масажа је заиста била божанствена, макар први део док је све текло нежно. Од дна леђа, преко рамена, до лактова, тело је почело да ми ври од неког невидљивог потока што тече испод коже. Да је музика у позадини била мало лаганија, сигуран сам да би девојка морала да ме буди и прекине у хркању. Знатно касније сам осетио нелагоду и бол, док је она снажним шакама тачно проналазила чворове мојих спетљаних нерава и тихим гласом ми сугерисала да се опустим. „Заиста сам опуштен“, пробао сам да објасним, али живот у Србији очигледно има много више последица него што око може да запази. Бакшиш ни близу није одговарао њеном труду, па ни цени саме услуге (75 тунижанских динара), коју смо ми добили бесплатно у оквиру аранжмана. То ме није спречило да остатак дана проведем насмејан.

Од момента када вас климатизованим аутобусом довезу испред самог хотела, пртљаг вам однесу негде, а ви приђете рецепцији, постајете део породице Палм Марина. Прво вам накаче наруквицу (сваки хотел има своју боју како би се распознавали), доделе собу и забава почиње. Са изузетком додатних, мало луксузнијих и посебно организованих садржаја као што су амбијенталне вечери на плажи, релаксационе масаже или „а ла карт“ вечера (које имате право да резервишете једном недељно), апсолутно све можете да користите без икаквих ограничења. Могућности су толико велике да незадовољство може да осети само изузетно размажена особа или тежак фолирант. Па сад, ако поред свега што овде нуде и чине за госте људима ипак буде досадно, не видим који су мој овде уопште долазили. Идите брате у Будву и гузите се са намрченим сировинама док 45 минута чекате кафу, ако их ишта чујете од трештања музичког ђубрета или видите од дима роштиља. Да се разумемо, роштиљ одобравам, али свему треба наћи одговарајуће место и време - па нису баш сви мушкарци исти као у реклами за Лав пиво или све жене као у серији Секс и град!

Схватам да је неко добио собу изнад кухињског блока, али у поређењу са нашим ресторанима или чак кућама, то је миомирис блаженства. Да не помињем колико мало времена људи на одмору уопште проводе у собама, нарочито у току дана. Иначе, овај живи организам од хотела је тако добро темпиран да се главна забава полако сели и премешта по целом комплексу, следећи сатницу коју добијате одштампану на десетак страна. Главни доручак, ручак и вечера се служе у великој трпезарији у одређено клизно време које свима одговара, а за оне баш избирљиве (ранораниоце или спавалице) смишљени су додатни термини за рани доручак, касни доручак, лаки доручак, витамински доручак, бонус доручак и тако за сваки оброк, само што се ти додатни оброци служе у већ поменутим баровима и кафеима широм хотелског комплекса, а све то у приземљу.

Чак и поред тога, у било ком моменту дана и ноћи можете да наручите шта год вам падне на памет, донеће вам у собу! Једини термин када нема понуде је од поноћи до 2 ујутру, али тада ради дискотека, где опет све ово може да се нађе. Мислим, стварно! Још у Београду смо схватили о ком степену перверзије се овде ради и договорили се да ћемо породично ићи на доручак, ручак и вечеру, а увече на неко пићенце и то је било то. Арапи кажу да је основна разлика између њих и Европљана то што ми натрпамо у тањир све одједном и онда једемо, а они сипају једно јело, поједу, затим друго и тако редом.

Сваки гост после уплаћеног депозита добија огроман дебели краљевско плави пешкир и може да га мења и три пута дневно ако жели. Лежаљке, сунцобрани, вода, освежавајућа пића, разне кафе, храна, грицкалице, коктели, ликери, свакодневно сређивање собе и одржавање хигијене соба и хотела са беспрекорном услугом рецепције у особља у сваком делу комплекса се подразумева. Мењачница, пошта, информације, стални контакт са водичем, резервације излета и посебних активности, разгледнице, зачини, фотограф, сувенири, тениски терени, парк, такси станица, продавница, тетовирање каном, спортске активности, излет у пустињу или пиратским бродом, вожња квадова (четвороточкаша теренаца), анимација гостију, послужење, приредбе, песма, игра, вежбе у базену, масажа, сауна, осмех на сваком кораку… и на крају ваша бачена спаваћица сложена у лепезу на кревету! Тешко да још нешто може да се угура у један дан, зар не?

Храна

Уф, компликовано, а већ сам толико наклапао о храни да већина људи може да стекне утисак како је одлазак на овакво летовање уствари један велики крканлук. Наравно да није, они се само труде да задовоље базичне потребе гостију, а то су храна и забава. Иако су туристи доста неповерљиви у погледу арапске кухиње, не постоји разлог за бригу, јер у сваком моменту имате понуду како класичне европске гастрономије, тако и специјалитете овог поднебља. Све је то измешано у дугачком низу витрина које више личе на живописни ДНК ланац него на обичну трпезарију. Тунижани доста користе зачине прилагођене свом поднебљу и врсти хране, па се тако сва традиционална јела осећају на шафран, харису, нану, бели лук, мајчину душицу, кари, паприку, ким, першун, капар, анис, коријандер, кора цитруса и цимет. Једу углавном свеже и кувано поврће, житарице, пиринач, леблебије, кус-кус, погаче од грубог целозрног брашна, доста свежег воћа и рибе, а сасвим мало пилетине, говеђег меса и јагњетине. Патлиџан, цвекла, тиквице, купус, наут, шаргарепа, лимун, црни и бели лук, урме, диње, грожђице и маслине имају ранг богова у кухињи, а кромпир, кукуруз, паста, пецива, сувомеснати производи и свињетина су присутни на трпези само због Европљана.

Јогурт и кисело млеко су им првокласни, као и много врста маслинки, урми, намаза, сосова и кремова, од којих су ме неки (онај од белог лука на либанској вечери) тотално поразили, па сам се озбиљно забринуо хоћу ли икад више и хлеб да умесим. Иако се ја већ одавно храним здраво, ми смо као народ у тој области прилично танки, с обзиром да се сваки наш главни оброк базира на месишту, а од зачина највише ценимо маст, павлаку и мајонез. Омиљени слаткиши су им алва и неки ситни колачићи од прхког теста и урми, а просто је невероватно да ниједном није било баклава или колача заливених шербетом до границе засићености када капци почињу да се лепе од шећера, као што то воле Турци. Већина слаткиша ипак је услуга Европљанима, па се тако на ниским тортама, колачима и мусовима оријент препознаје само по декорацији горње површине.

Омиљена салата

Код куће себи угађам правећи шарене салате од што више сецканих састојака и свака ми се свиђа. Временом сам развио посебан укус за намирнице које раније нисам могао ни да помиришем, а сада их обожавам. Ту спадају маслине, целер, пашканат, стари сиреви, патлиџан, грејпфрут… Волим необичне комбинације слатко-кисело-горко, само је битно да ми се укус допада. Обожавам зачине, како сушене, тако и свеже. У Тунису сам имао прилике да откријем многе интересантне комбинације, а омиљена ми је била следећа салата: барена цвекла на коцкице, ољуштена јабука на коцкице, кукуруз шећерац, нана, мало маслиновог уља и сока од лимуна.

Иза ових прехрамбених витрина стоји омања армија конобара и кувара која се беспрекорно стара о допуни плехова и посуда. Оно што треба да буде топло је топло, хладно је заиста хладно, а о свежини намирница не треба трошити речи. Ако је неко јео разноврсну храну у хотелу, онда сам то био ја. Због своје радознале гастрономске природе, током сваког оброка мој тањир је изгледао као карусел од салата, прилога и воћа, са тек мало пилетине у средини. Стрпљиво сам пре првог залогаја увек фотографисао садржај тањира, ризикујући да ме околни гости и особље сматрају изгладнелим чудаком који је последњи пут храну видео као одојче.

Ово је заиста велики хотел, па обиље понуде и свежина хране морају негде да се сведу на економисање, јер у овим земљама бацање хране је незамисливо, готово кажњиво, што потпуно разумем. Већина Тунижана су пореклом Бербери и Бедуини, пустињски народи код којих је шака кус-куса и неколико комада увелог поврћа морало да буде довољно за исхрану целе многобројне породице. Када се на крају бурног дана подмире апетити гладних гостију, сигуран сам да остану фрапантне количине меса и поврћа које нису за бацање. Иако је реч рециклажа сувише модерна и рогобатна за овај процес, најбоље описује шта се дешава са храном која остаје неискоришћена. Уствари сам био одушевљен изгледом неких шарених ролата и хлебова од поврћа сечених на кришке, па сам пробао да реконструишем састојке. У већини случајева пресек је показивао грашак, шаргарепу, карфиол, хлеб, комадиће меса и патлиџан, што уз мало јаја или брашна као везивног средства и сипано у калуп за хлеб чини дивну векну. Сјајно.

Доручак поред сталне понуде обилује свежим млеком и разним пахуљицама, од неутралних до слатких и чоколадних. Јогурти обични, воћни, безмасни, сиреви бели, шарени, пикантни, качкаваљи, пецива у разним варијацијама, као и мраморни колачи, сувомеснати производи, уштипци, јаја на 100 начина, виршле, америчке палачинке, преливи, џемови, мед, путер, чајеви, сокови (пио сам искључиво млевену лубеницу са крушком), лимун, лимета, маслине, парадајз, двопек, ајвар, туњевина, паприка, краставац, пица, сендвичи, желеи са поврћем, грилована сланиница, палента, салате и воће у бескрајном низу.

Либанска вечера

Иако смо храном у главној трпезарији били више него задовољни, додатна понуда романтичне вечере у „а ла карт“ ресторану звучала је голицаво и нисмо јој одолели. Случај је хтео да нам доделе термин 17. јула, баш на нашу црквену годишњицу брака, чак је и број стола садржао број 17, мош мислити! Све у ресторану је било беспрекорно, од момента када нас је дочекао домаћин у традиционалној ношњи и меким кораком одвео до нашег стола, до силаска низ завојите степенице поред нише са месинганим ибриком. Та божанствена једноставност и елеганција којом све одише и оставља вас без даха права је мера ствари коју тражим целог живота. Само део столова је попуњен, што додатно ствара пријатан утисак опуштености.

На столу је свега неколико ствари: мала ваза с ружом, две винске чаше, свећњак, два тањира са прибором и један са танком погачом ломљеном на комаде, коју овде зову „маркук“. Са избором црног вина смо заиста усрећили непца за почетак, отварајући капију гастрономске страсти која је уследила. Обичај код Арапа налаже да се полако ређају сва јела, док се гости друже уз чашу доброг вина, седећи или полулежећи, налик хедонистима старог Рима. Да сам ово знао, појео бих одмах сав садржај из три прво изнесене чиније: намаз од белог лука, патлиџана и леблебија (хумус).

Свако незнање се плаћа, па смо тако остали без ових божанских прилога током неког од следећих сервирања. На ред су дошле три салате чије су састојке сачињавали сецкани краставци, парадајз, шаргарепа, першун, ротквице и неки феноменални крцкави крекери налик чипсу од теста. Завршетак увертире чиниле су танке питице са млевеном јагњетином, троугласте кифлице пуњене луком и месом и филоване ћуфте. Главно јело је опет потврдило правило „мање је више“: ражњићи од јагњећег ћевапа и пилетине у белом сосу, са прилогом од пиринча и гриловане тиквице и патлиџана.

Док пламен свеће милује орошену чашу нектарског вина, моја невеста у дугој белој сукњи и белој мајици отворених рамена пружа ми руке преко стола и сећамо се нашег венчања од пре 19 година. За крај и доликује нешто најслађе. На тањиру украшеном плавим арабескама стиже колач у виду слатке проје заливене шербетом и путир са белим кремом посут мрвљеним печеним бадемом и орасима. Састав овог крема остао је мистерија, али се сећам да је имао укус божанствене седефасте ваниле. Блаженство ове вечери однели смо загрљени у слатке снове.

Морска риба на све начине, најчешће грилована, крем чорбе од бундеве, гамбора, карфиола, празилука поред којих су посуде са ситно сецканим папричицама, куваним јајима, першуном и разним прилозима, пуњене паприке, краставци са крем сиревима, помфри, пекарски кромпир, Бенетон папричице (свих боја), кишеви, тартови, пите, рижото, запечене главице црног лука, ћуфте од поврћа, лазање, месо у свим могућим сосовима, флекице, макароне, кукуруз шећерац, ротквице, парадајз… и онда све поново… Освежавајућа пића гости узимају сами на бројним аутоматима за сипање, док кока колу, пиво и воду конобари доносе по наруџбини. Чекања нема пуно чак ни за јела по жељи које кувари праве на лицу места: шпагете куване тачно 7 минута, омлет од 3 јаја или пица вегетеријана, ствар вашег избора.

Имали смо згодну прилику да прођемо кроз локалну пијацу у Медини и видимо како се хране
Тунижани: све је то добра и квалитетна храна, од меса до поврћа, уз обиље зелениша, нарочито нане и першуна које жене купују у сноповима. Слаткиши су сви са бадемом и урмама, најчешће прављени као ролати па сечени на кришке и умотани у целофан. Чак и брза улична храна које овде има у изобиљу представља здрав избор, јер се састоји од танке лепиње, прилога од поврћа и кебаба (нешто као гирос). На жалост нисам је пробао, али то је још један од изазова за следећи пут. Зачини се продају на килограм, сапети онако у велике јутене џакове, свих боја и мириса, док су она мала украсна паковања само ваћкалица за нас туристе. Кафа се не пије често, али је зато чај целодневни напитак за све узрасте и на сваком месту.

Људи и град

Тунижани су веома љубазни и гостопримљиви људи, вредни и предани послу када имају успостављена строга правила понашања и надзор, као у хотелу. Ипак, ово није њихова национална карактеристика, склони су да ствари бацају по улици и тако град прљају преко сваке мере. Огромна количина пластичних кеса, папира, омота и кутија од интензивне трговине немарно се остављају на улици да их немилосрдно развејава ветар који овде стално дува. Очигледно да комуналне службе (ако постоје, јер ја нисам видео ни једног чистача у целом Сусу) не раде свој посао како треба.

Сви Арапи важе за велике трговце, а ценкање представља круну овог ритуала, отприлике као падање пауна у несвест на врхунцу шепурења током сезоне парења. На ваше питање колико нешто кошта никада - али никада - нећете добити директан одговор. Трговац наставља да хвали своју робу показујући најатрактивније ствари у радњи и увлачећи вас полако у његов замагљени сладуњави свет уз прву златну реченицу трговачког заната: „Даћу ти одличну цену“. Увек их интересује одакле сте, па када чују да смо из Србије, обавезно користе другу златну реченицу: „А, ви нисте прљави капиталисти него обичан свет као ми“… па наставе опет првом реченицом „Цена ће бити као за мог брата“, и тако у круг. После доста инсистирања да сазнате праву цену, цифра коју вам саопшти је неколико пута већа од реалне, али тек овде почиње процес правог ценкања. Цена је баш зато безобразно висока, да би вас увукли у ову игру надмудривања, па ко више издржи. Ако сте му нарочито симпатични можда се реши да вам прода робу и без личне зараде, али тешко да ће икада остати у губитку због вас. За цене важи једно опште правило: ако је истакнута на производу, онда је фиксна (у тржним центрима), ако цена није написана, следи ценкање (на улици).

Сувенири

Човеку је прилично напорно да у великој гужви и непрекидном причању трговца полако гледа и бира шта му се свиђа, па смо Нића и ја пронашли једну мало осамљенију радњу на ободу главног трга и кренули у разгледање. Испоставило се да је власник радње један миран и културан господин који је као момак живео и бавио се музиком у Новом Саду! Одабрали смо неколико дивних кашика од маслиновог дрвета и пакет зачина, па питали за цену. Било ми је непријатно да започнем процес ценкања, зато што је човек рекао заиста реалну цену и притом деловао веома искрено. Покушао сам да смањим, на шта се он насмејао и рекао да заиста не може ниже од тога. Следило је моје извињење уз речи: „Извините, ја у ствари уопште не волим да се цењкам, него то због вас…“ на шта ми је човек са олакшањем одговорио: „Ја такође!“ Пошто смо се слатко насмејали, све нам је лепо запаковао и ипак спустио цену неки динар.

Све у свему, цене у Тунису нису високе, личе на наше, а не ретко ћете наћи заиста багателне ствари. Такси није скуп и наплаћују углавном динар по километру, чак уз обавезу да се врате по вас у град. Ручно прављена и сликана традиционална грнчарија одличног квалитета уме да буде веома јефтина, као и гардероба, храна или сувенири. Доста скупљи су зачини, кожна галантерија или већи комади посуђа од маслиновог дрвета. Вероватно због ниских цена и боље услуге очекују да им се увек остави мали бакшиш. Ово вреди имати на уму нарочито ако очекујете да нечију услугу користите поново или сваког дана, као нпр. спремачице или конобари у хотелу. Динар дневно заиста не звучи много.

Овде се ретко виде жене у отвореној или европској гардероби, све је покривено осим шака, стопала и самог лица. Глава је обавезно покривена марамом. Народна ношња је готово обавезна за удате жене, девојке, па чак и мале девојчице, иако се најмлађој популацији гледа кроз прсте. Фереџа се ретко среће на улици, али је зато одржано старо правило да мушкарац иде напред, а жена са децом неколико корака иза њега. Мушки се носе европски, савремено и не воле да им неко загледа жену, мада они себи дају за право да гледају наше Европљанке по принципу: „Па што је не бих гледао кад си јој дозволио да се тако разголити“. Мало лицемерно за мој укус, али и поред њиховог зурења и директног погледа, готово никад нису безобразни или нападни.

Град је у процвату, макар што се тиче трговине и изградње. Сва приземља су локали за радње најшире могуће намене, по европском принципу: кафићи, тржни центри, ресторани, продавнице опреме, услуге, опет кафићи… и тако у недоглед. Зона хотелских комплекса је десетак километара удаљена од града, али прекида нема, све је то дугачки низ градилишта и незавршених објеката који се преклапају са постојећим зградама светлих тонова и висине пет-шест спратова. Гужва и ужурбаност на улицама су приметни, слабо се поштују правила у саобраћају, али се сви одлично сналазе у том хаосу, што важи и за велике оријенталне престонице као што су Каиро, Делхи или Истамбул.

Изузетак је старо језгро града – Медина, где се начин живота није променио још од старих времена, о изгледу кућа да и не говоримо. И управо то ме је одушевило: напокон нешто аутентично, необојено ружним утицајем Запада, место где још може да се завири у прошлост – прави времеплов. Медина је уствари назив за сваки стари део града опасан високим зидинама, нешто као наш Калемегдан. Испред главне капије Медине је огромни трг на коме се од јутра до мрака живи, тргује, шета, разговара, пије чај, среће са пријатељима, дрема, смеје, чека или плаче.

Током дана овде су постављене бројне тезге, али чим почне да се смркава оне се склањају и плочник пере и сређује за наредни дан, типично за Медитеран. Бедеми су масивни и високи, рађени од пустињског камена пешчара у дивним топлим тоновима песка. Челни положај заузима одлично очувани рибат – висока кружна кула која има улогу минарета и осматрачнице. Ту су остаци римског мозаика још из времена пре 7. века када су Арапи освојили град од Римљана и дали му ово име. Живот се до прошлог века одвијао у оквиру старих зидина које се наслањају на велику луку. Главни извор прихода долази им од трговине, транспорта, извоза рибе, маслиновог уља и урми.

Медина је права касаба какве данас можете видети само на старим гравурама или филмовима, препуна вреве, ужурбаних људи, трговаца, жена које долазе са пијаце, гласних продаваца, начичканих тезги и радњи са разноврсном робом, веселе дечице, гајбица препуних поврћа и воћа, јутених џакова са шареним и ароматичним зачинима, грнчарије украшене традиционалним орнаментима, предмета од маслиновог дрвета намењених кућној употреби, ћилима, гардеробе, кожне галантерије, марама, шешира, сандала, сувенира, сумњивих погледа, наргила, мушкараца који чучећи испијају чај и пуше, излога са врућим лепињама, кебабом, егзотичним слаткишима, месом, урмама, маслинама, тамјаном, сноповима нане, першуна, лука и коријандера, предивних обојених врата украшених металним клиновима и обавезним звекиром, момака спремних да клекну и запросе вашу ћерку држећи руку на срцу, солидно ухрањених мачака, насмејаних крезубих ликова и љубоморних жена, лепршавих церада које као велика једра наткриљују уске и вијугаве улице правећи тако драгоцен хлад, руку са шарама од кане што поправљају праменове косе испод мараме гледајући вас својим мистичним очима исцртаних сурмом, затворених прозора опточених чипком од кованог гвожђа, углачане калдрме сокака низ коју се слива вода, голобрадих момака-шегрта који отварају капке радње и ређају робу, старих искусних трговаца чија вас рука без додира уводи у његово царство, мушкараца запањених што се шетате држећи жену за руку, цветних бичева које се сливају са ниских прозора, мермерних табли са арапским називом улица, црно-белих шах мозаика из којих вири месингана чесма, мрачних ходника базара са чијих сводова висе стари фењери на ланцу, смеха који допире са неке невидљиве терасе и преплиће се са меканим оријенталним тоновима дудука и табле, па нестаје у плаветнилу летњег неба…

Јасмин

Не ретко на улици можете срести дечаке који јефтино продају мале букете цвећа. Сваки букетић је сноп од десетак пупољака јасмина увезаних танким концем и са сламком уместо стабљике. Сноп се стави у чашу воде, а конац одвеже, тако да после десетак минута латице јасмина почну да се отварају и шире предиван слаткаст мирис Оријента у просторији.

Моја прва посета Медини била је толико напета да нисам стигао да уживам у сликовитим детаљима који су се у бесконачном низу ређали пред мојим радозналим очима. А лепо сам рекао ћеркама да се обуку неупадљиво и без превише шминке, да не привлаче пажњу, јер нисмо у Србији… узалуд. Уствари, оне се јесу обукле и дотерале сведено у односу на свакодневни излазак, али брате слатки, шта да се ради кад су ми девојке тако лепе, високе и згодне, не би помогао ни џак преко главе. Мила и Зоја су ишле прве, а иза њих Нића и ја држећи се за руке и стрељајући погледом све у кругу од десетак метара. Почели су да нас спопадају још на главном тргу, па смо решили да се из ове гужве дискретно извучемо нестајући у кривудавим улицама махале. Боже благи, какав је ово трилер био!

Тунижани су сасвим пристојни људи и нико нас није ни за руку ухватио, а камоли нешто горе. Нико мојим дамама није добацивао нити мене провоцирао, они су нас једноставно упијали очима дивећи се мојим лепотицама и нашој храбрости да шетамо дигнутих погледа овим уским и мрачним улицама где ниједан туриста није прошао… бар не овако. Њихова лица и руке су лебдели на педаљ од наших, испитујући, загледајући, позивајући у радњу, нудећи, певајући, машући, али нас нико није додирнуо! 

Нисам овако концентрисан био ни када сам имао три године и учио да закопчавам дугмиће! Пријемни на архитектури и бомбардовање заједно су бледи догађаји у поређењу са овом шетњом, кеве ми! Назад нема, само цепај право и чекај да дође крај улице, ако га има, с обзиром да већина ових сокака завршава слепо. Чини ми се да је прошла вечност док гужва није почела да јењава, тезге се проређују и појављује капија у бедему на другом крају Медине. Био сам толико зајапурен и намргођен, са вулканом у грудима који је кључао као Јамато бубњеви, да сам на крају улице вероватно био неколико килограма лакши - не зато што сам се усрао од страха, него што сам буквално испаравао од напетости! Овде смо направили паузу док нисам дошао до даха, иако клинкама није било јасно што се толико бринем. Неколико фотографија девојака испред бедема и неке усамљене маслине цела је успомена на ову шетњу. На главни трг смо се вратили около, пратећи спољну линију зидина и повратили расположење у једном предивном тржном центру.

Пребирајући касније по овом догађају схватио сам да је цела тензија дошла од преозбиљно схваћених упозорења водича, а наш мозак је дозидао остало. То је и био разлог да се неколико дана касније Нина и ја вратимо у Сус, али рано ујутру, пре него што се отворе радње и постане неописива гужва. Ово је била одлука године и нашој срећи није било краја док смо усамљени шетали тек осунчаним стрмим улицама Медине, фотографисали и гледали како се град полако буди отварајући своје капке. Прошли смо буквално сваку улицу од почетка до краја и већ почели да се сналазимо у овом врелом медитеранском лавиринту, завирујући у познате радње, цењкајући се са локалним трговцима као да овде живимо годинама. Није било трага оној узнемирености, шетали смо насмејани и расположени, куповали дивне сувенире и зачине, загледали слаткише и уске пасаже који воде ко зна где, све док нисмо пали с ногу неколико сати касније и вратили се у удобност хотелског амбијента. Ово је била једна од најлепших авантура које сам доживео: моћна, живописна и испуњена исто колико и неочекивана и друкчија од претходне.

Клима и растиње

Некако је мали Перица замишљао да у Тунису влада неопевана врелина и да се на улицу не сме излазити до мрака, а да једино освежење стиже од хладних средоземних таласа. Све погрешно! Клима је веома пријатна медитеранска и температуре ретко прелазе 35 степени. Када се томе дода релативно ниска влажност ваздуха и јужни ветар Широко, врућине одлично подносе чак и медведи као што сам ја. Ми смо у Тунису боравили половином јула и море је већ било пријатно топло, захваљујући плиткој обали северне Африке и положају залива Хамамет у коме се налази Порт ел Кантауи.

Плажа и базен су опремљени тако да задовоље свачији укус у погледу сунчања: моја старија ћерка, опседнута тамним теном, пекла се непрекидно на врелом Сунцу, док сам ја мудро подносио свежину хлада трудећи се да очувам аристократску белину. Није лоше имати качкет или добре тамне наочаре током изласка на сунце, флашица воде је такође корисна ако идете на већи излет. Фотоапарат је за мене исто што и осмех изазван неким лепим призором, просто ми иде једно уз друго па их зато и не раздвајам. Хе, хе – шкљоц, хе, хе – шкљоц и тако пар хиљада пута. Када бих само још могао да летим… не треба ми много, свега неколико метара, кеве ми.

Још док смо летели изнад Африке (мислим, стварно летели, авионом) видео сам бескрајне маслињаке устројене као огромна војска пред битку Пет Армија из Господара прстенова. Обожавам ту топлу боју песка и пријатан контраст сиромашног и усамљеног зеленила разбацан по тлу. Па онда те дивне кућице равних кровова и малих прозора, груписане као пчеле на саћу, а свака зна своје место. Пустиња свакако има бројне чари, али су људи који живе овде вечито жељни жубора свеже воде и сладуњавог мириса цвећа, па се зато и труде да, где год могу, посаде нешто племенитог зеленила и одржавају га беспрекорно.

Свуда су озидане мале баштице које љубоморно чувају драгоцени садржај, као зделе за салату. Палме и маслине у граду нису превише заступљене, али их има таман толико да направе мало хлада и дају утисак пријатног оријенталног амбијента. Улице су оплемењене ниским дрворедима неког пустињског дрвета (као Бенџамин) које има густе и сјајне листове попут лимуна и бобице налик на липу. Њихове жбунасте крошње ме неодољиво подсећају на главу мог суданског колеге из студентских дана, Балају. Прозвао сам га Маслачак, баш због те афро фризуре. Прозори су доста изложени Сунцу па вероватно због тога нису увек погодни за цвеће, али зато дивне чипкасте ограде од кованог гвожђа дају утисак вијугавих пузавица на отворима, спрам равних и чистих површина зидова.

Хотелски комплекс је сасвим посебна прича. Зналачки планиране зелене површине грле хотелску зграду са свих страна, чак се преплићу са њом и стапају у целину на појединим местима, као што то чини Бугенвилија, донета из Бразила и потпуно одомаћена у Тунису. Незаобилазна су стабла маслина, урмине и банана палме, акације (нека врста багрема), нара, фикуса, лимуна и егзотичних зимзелених горостаса тако необичних иглица, да изгледају као дрвеће праисторије којим су се хранили диплодокуси у доба Јуре. Ниско растиње је далеко разноврсније, распоређено са мером где год је то добар укус дозволио. Олеандер, нана и јасмин су најзаступљенији, али и бројне лозе пузавице које су овде веома популарне, јер прекривају перголе, лукове и первазе изнад баштенских пролаза.

Мушкатле се саде око већих стабала у хладу њихове крошње и могу да порасту стварно високо. Мајчина душица има веома пријатан мирис и један је од омиљених зачина у арапској кухињи, као и нана (мента) са својом нотом свежине; жалфија (кадуља, пелин) пак има тежак смоласт мирис са примесом горчине, сади се у дугачким шпалирима, а такође доста користи у кухињи, нарочито код припремања јагњетине. Руже због предивног изгледа и мириса спадају у цвеће романтике, што се нарочито цени у овим крајевима који су колевка књижевне форме газал илити љубавне поезије. Саде се самостално, често у средишњем делу врта како би њихова лепота што више дошла до изражаја. Такође воле и њену рођаку Сиријску ружу (баштенски хибискус) свих боја: беле, розе и љубичасте, свуда је има.

Арапи воле интиму куће и баште, па доста гаје жбунове шимшира, захвалног за декоративно обликовање и одвајање простора захваљујући густини листова и гранчица. Често се користи као ниска жива ограда око поплочаних стаза или фонтана. Плумбаго је жбунаста биљка ситних плавих цветова скупљених у зракасте гроздове, а постоји још прегршт којекаквих цветница што се сливају са фасада или пузе по врту. Срећом те нису месождерке, имале би да се лепо омрсе мноме. Има ту наоколо још много врста ниског пустињског растиња, дебељушкастих меснатих листова као што је семпервивум (чуваркућа), разни кактуси, кисела смоква (камена биљка), дрво новца, евонимус зелено белих листова и сто чуда биљака са неким бобицама, красуљцима и цветићима какве никад видео нисам, а камоли да им знам име. Како изгледају, чисто сумњам да бих могао и да им прочитам име из енциклопедије.

Један наш дан

Хотел јесте велики и обилује богатим садржајем, али је напакован тако да се у једном дану може све лепо обићи и замотрити како функционише ова микијева радионица. У маси туриста пристиглих са коца и конопца, увек има оних са исколаченим очима у потрази за што разноврснијом забавом, али и људи облутака који су дошли само да се умоче у море и ту се завршава њихова радозналост. Не знам јесу ли морали да добаце чак до Туниса, туш кабина би им комотно завршила посао. Ми волимо одмор да користимо за опуштање, уживање, истраживање, обилажење знаменитости, купање, шетњу, куповину, миловање мачака и мале деце, клопу, сунчање, смејање, брање биљака, испијање коктела, фотографисање, ћаскање, играње карата, пентрање по зидовима, упознавање са интересантним људима, заваљивање по фотељама, дембелисање, јурцање, договарање, планирање… било шта, све док смо заједно.

Већ другог дана смо спонтано почели да понављамо све што нам се претходног дана допало, увек додајући по нешто ново или одлазећи сваких неколико дана на излете или шетње. Ноћи су у Тунису дивно свеже и пријатне за спавање, па смо сваког јутра већ око 6 сати Нића и ја излазили на плажу, отварајући тешку ковану ограду и бирајући најлепше место. Оног момента када спустимо пешкире на четири лежаљке, то је наша база за тај дан. Скупљање шкољки је диван опуштајући посао, сећање на дане када су наше ћерке биле мале и то их је бескрајно забављало. Има ли лепшег начина да се започне дан?

Мало је ентузијаста који пре доручка излазе на плажу, тек понеко да остави пешкире и врати се крмељиво у топлину кревета. Ретко друштво су нам правили јахачи коња и камила, како би избегли врелину подневног Сунца и небројене купаче. Шака пуна шкољки је поуздан знак да је дошло време за јутарње купање и сушење пре одласка у трпезарију. Било је дана када је ветар тако бријао по плажи да је одмах пеглао трагове наших стопала у песку, као да ту никад нисмо ни прошли. Окренеш се уназад и нема ти минулог рада, што би рекао Радован Трећи. Једну од најлепших фотографија са летовања дугујем овом ветру док сам кришом снимао Нићу како огрнута у свој саронг замишљено корача поред воде. Време је за клопу.

Клинке воле да спавају дуже, па смо се око 8 сати налазили у холу и заједно ишли на доручак. Волимо свуда да идемо заједно држећи се за руке, а опет нам је пријало што смо били у одвојеним собама. Упознали смо и неке фине људе с којима смо се мало дружили на плажи, али највише волимо да будемо нас четворо на окупу, некако нам је то довољно. После доручка – правац плажа, купање, сунчање, сликање, шетња, кафица, кисела вода са ментом, пливање, пливање, пливање. Ретки су моменти када су наше ћерке (иначе сјајне пливачице свих стилова) хтеле мало да нас обрадују вежбајући делфин или краул, као што умеју. То су тренуци вредни памћења. Када гледате своју децу и осећате како растете изнад других људи, изнад сунцобрана, преко палми, а очи се пуне сузама од задовољства. Боже, каква срећа. Ту на граници између хлада и врелине Сунца увек се скупимо и проћаскамо коментаришући и своје и туђе бисере са плаже. Ништа злобно или завидно, једноставно се увек намести неко од свих купача да буде избор дана. 

Слике се ређају као у Ђенкином биоскопу: неки чича који се сунча на сред плаже стојећи, са рукама дигнутим изнад главе као да је Иги Поп (јеботе, можда је то заиста био Иги!); ја се кезим као камила са разгледнице; нека мала плава коврџава насмејана Клара са набуџеним Памперс пеленама, која гугуће и кришом ставља каменчиће у уста; локални продавац воћа, изразито дубоког и продорног гласа довикује „абанан, агрејп“; Мила која је буновна после сунчања устала и легла поред неких непознатих људи док је нисмо довабили назад; колорна комбинација гардеробе Супер Марија обавезно је активирала наше сензоре уз коментаре „супер га је сложио“ или „њеее“; фил руж су нам били и они патуљци из Војводине, увек на окупу као Бушмани (никад их не можеш тачно пребројати) и увек са бесмисленим примедбама… ма, забава непрестална. И опет време за клопу.

Пешкири остају на нашим лежаљкама до друге смене, а ми се зајапурени и исцрпљени котрљамо према трпезарији, једва чекајући поподневни одмор у хладовини и удобности соба. „Ово је живот“ – реченица коју смо спонтано изговорили хиљаду пута, алудирајући на осећај блаженства који проживљавамо у Тунису. Овај најврелији део дана ионако ваља избегавати, па нам предах добро дође да се истиштимо, као печење кад изађе из рерне. Мила и Зоја су се некако навукле да око 4 поподне стану у ред за палачинке, а после тог слатког освежења да се излежавају и чваре на базену. Да клинке уопште нису наивне схватио сам тек пред крај летовања када ме је Нића наговорила да им се придружимо у плиткој води тиркизних каскада. Благо поподневно Сунце, топла вода, диван поглед, нема гужве, лагана музика… идеално за опуштање. Купање траје до 6 сати, јер вредно особље тада почиње да скупља подлоге и лежаљке, чисти пепељаре, чаше од кафе и сокова, флаше воде, равна песак и дашчану стазу на плажи и на крају чисти и дезинфикује воду базена.

Још увек загрејан од врелине дана, тек опрани плато око базена цврчи док се сенке растачу, пале светла на дну базена и светиљке, а мрак својим плаштом прекрива двориште. Затишје не траје пуно, тек колико да уморни купачи оду до соба, среде се и вечерају. Следи вечерња забава по бројним баровима и башти на платоу испред базена. Ми смо обично после клопе излазили у шетњу по дворишту, а свега неколико пута се задржали код позорнице где је свако вече главна ркавела која почиње веселом забавом за дечицу. Врхунски осећај аниматора да на неколико језика забаве малишане и уведу их у амбијент представе заиста представља уживање, нарочито за родитеље. Када клинци од умора попадају по травњаку као џивџани по жбуњу, време је да се изврши трансфер до удобних кревета по собама, а онда следи живот. Била би права греота пропустити вече фолклорних песама и игара са доста учесника у живописним ношњама и атрактивним тачкама.

Познато је да ја певам као заклана кокошка, али ипак имам добар слух који ми тера сузе на очи кад неко други фалшира. Толико ме је срамота да гледам караоке или вече талената, да се то граничи са фолирањем. Притом необично ценим храброст (или безосећајност) учесника, да изађу на сцену и доживе себе као Елвиса или Витни, док пешкири падају са околних тераса од тонова још неоткривене музичке лествице, а звучници изгарају своје последње секунде. „Срце оће, ал дупе клокоће“ што би рекли у народу. Ипак, све је то део фантастичне забаве и терапија ослобађања духа заточеног у кавез данашњих стега.

Наргиле

Човеку после интензивног дана свакако треба нека релаксирајућа супстанца (или макар лаксатив), а има ли бољег уточишта од дувке? Био сам прилично резервисан према Милином предлогу да једно вече у Маварском кафеу наручимо наргиле (овде то зову шиша) и пробамо на шта то личи. У младости нисам пропуштао ниједан вид порочног живота ако ми је изгледао привлачно, па како онда да забраним детету? Мигољио сам се данима као и за авантуру на душеку, али пошто су све три моје даме инсистирале, викнемо ми домаћина да донесе справу. За сваки случај наручимо свакоме чај од нане и ликере од аниса и урме. Дође чича, постави наргиле, па нам објасни како се користе. Није баш исто као за цигарете, јер се овде удише директно у плућа, а не помоћу језика и уста, али некако смо укапирали. Мила и Нина никако нису могле да провале тај цуг, али смо се Зојка и ја тако примили да смо добрих пола сата пурњали са изразом блаженства, све док нас нису мотком одвојили од ове пупчане врпце.

Предах смо налазили у медитирајућој опуштености Маварског кафеа, испијајући полако чај од нане или кафу. Умотани у лелујаву измаглицу наргила која се меша са воденом прашином оближњег шадрвана, тонове тарабуке и слаткасти мирис јасмина, планирали бисмо следећи дан и пребирали дневне догађаје. Када нам се руке и ноге расклиматају довољно, а глава почне да клеца лево-десно, отприлике као код Пинокија, време је да се крене даље. Следећа станица обично буде миришљави тоалет у приземљу или круг око хотела, па на крају препустимо клинкама избор најудобнијег сепареа у Пијано бару. Амбијент тешких маринско плавих тепиха и завеса савршено пристаје уз топлину светиљки посејаних по столовима и меки ход конобара. 

Првих дана нас је забављало читање описа коктела које овде служе, онда смо емпиријски дошли до својих фаворита и даље их наручивали по бојама. До поласка на спавање бисмо овде седели играјући реми малим руским картама које сам давно добио на поклон за рођендан. Као и обично, Зоја нас је разбијала као звечку, осим у игри Магараца, где смо се сви смењивали. Права радост би наступила када нас конобар у пролазу почасти тањирићем печених бадема и кикирикија, али то треба заслужити бакшишом или ћеркама, нисам баш сигуран.

За добар сан преостаје још само отварање прозора, једнолични звук таласа снижава пулс док се не претворимо у делфине и почнемо да ронимо, ронимо… дубоко…

Пуно је ствари које смо током овог летовања снова прескочили, неке чак свесно, остављајући пелцер за долазеће године када поново будемо у прилици да крочимо ногом на песак Туниса. Или можда Сирије, Кеније… ко зна. До тада ћемо да пребирамо по сликама и сећању пијуцкајући чај од јасмина.

Тунис