Пређи на главни садржај

Depeche

Последња у низу мојих омиљених музичких посластица које сам желео да пробам на концерту, па да затворим сезону, остала је недодирљива Depeche Mode. Није да се нисам потрудио - пре неколико година, у склопу турнеје Sound of the Universe, заказали су свој први наступ у Београду. Треба ли поменути манијакалну брзину којом сам набавио (и платио) карте преко интернета, иако се овакав начин куповине код нас у Србији сматра непоузданим? Све је то лепо, брале, али где је моја карта? Ма добио сам после и улазницу у облику платне картице, био срећан ко дупе на ноши и стрпљиво иза ћошка чекао датум.

Сад, дал се ова стока од Гана предозирала или је стварно фасовао неки стомачни вирус (негде у Истамбулу, па ти види), тек откажу пет концерата у низу. Београд је, наравно, био на том црном списку, а ми обожаваоци њиховог дела остадосмо посранијех гаћа. Мислим, није фер, могли су да отпевају неколико песама у болници, на увце неколицини највернијих фанова (спадам у ту категорију), али није се имало воље за подухват оваквих размера. Схватам, у питању су здравље и паре, али мени није било ништа лакше од тога. Отеро сам све у ку…, био љут и нервозан неко време и, како то приличи нашем менталитету ината, зарекао се да више никад нећу ни да их слушам, а камоли да пробам да одем на концерт, маму им германску… и тако, док ми сећање на овај немили инцидент није полако избледело.

У мом дугачком списку концерата које сам имао прилике да посетим током бурних младалачких дана никада ми се није десило да неко откаже гостовање. Уствари… можда једном, мада се не може рећи да човек није наступио. На дан првих вишестраначких избора у Србији 1990. убедљиву већину је однео Слободан Милошевић, а увече, баш после објављивања резултата, био је заказан концерт Рамбо Амадеуса илити Антонија Пушића, музичара који је словио за највећег лудака наше сцене, али и човека који прави сјајне концерте. Знао сам све ово јер сам био на доста његових наступа, а случај је хтео да овога пута окупим групу својих пријатеља и одведем их на „незабораван спектакл“. Мајко мила, ем драга. Стајали смо у сали другог новог клуба у СКЦ-у и посматрали мртвог пијаног Рамба како прави протестни перформанс, очигледно.

На сцени је била огромна црна кожна фотеља, испред ње сто, на столу телевизор и вентилатор, иза фотеље велики црвени Кока Кола фрижидер, пун конзерви пива. Поред је стајао касетофон са кога се чула нека новокомпонована народна песма упечатљивог рефрена: „да живимо сви у слози, Слободане ти помози…“. Цела касета је била напакована само са овом песмом, па када трака дође до краја, балдисани Рамбо устане, окрене траку, а на другој страни, замислите - иста песма. У међувремену се Антоније наливао пивом из фрижидера, окретао вентилатор, дрндао телевизор и намештао антену… док промил алкохола није превазишао његов IQ. Е, онда је почео прави перформанс. Били смо прилично затечени када је пишао на бини. Први пут. Касније смо се навикли. На повраћање нико у сали није остао равнодушан, али смо некако и даље очекивали да ће сваког часа остали чланови групе (који су стално провиривали иза бине) изаћи на сцену и отпрашити концерт за памћење. У моменту када је ова будалетина, бауљајући по унеређеној бини запалила Зипо упаљачем телевизор и вентилатор (укључене), терајући све који су хтели да га смире, повукли смо се неколико редова назад, за сваки случај. Када је густи дим мало омамио пијаног музичара (тако раде и са пчелама), ватрогасци су брзо утрчали и погасили ватру, а изнервирани Рамбо се придигао из своје повраћке и почео да ломи све на сцени. Преврнуо је фрижидер, разлупао вентилатор, а телевизор подигао изнад главе и бацио пред ноге најближем гледаоцу. Тај гледалац је иначе био мој колега са архитектуре, лудак већи од Рамба. Мало се одморио, вратио ствари на своје место, поново укључио полуотопљени телевизор и он је почео да ради! За овај подухват добио је једини аплауз – и то не Рамбо, него телевизор. Наместио је антену, отворио још једно пиво, завалио се у фотељу дупетом окренут нама и – заспао. То је трајало 4 сата. Стајали смо гушећи се у тешком диму изгореле пластике и противпожарног апарата, жмиркајући према бини и покушавајући да се убедимо да је заиста дошао крај. „Значи Голе, то је тај спектакл што си обећао…“ промрмљао је Боле док смо шокирани излазили на свеж ноћни ваздух. „Јесте, јебеш му матер…“

Тако то раде блесави Срби. Чак је и ово било поштеније него отказати концерт пред публиком која те чека равно 30 година.

Године су прошле пуне мука, што би реко Чола, тако је и Depeche отказ пао у заборав. А онда се повампирише, нану им њихову. Па, како да одолим, кад их много волим? Не буди лењ, опет међу првима пазарим карту преко интернета, али себи чврсто обећам следеће: ако опет откажу, провућићу се поред обезбеђења, наћи ћу оног дрогираног манијака Гана, па ћу да му на ону његову тетовирану крстачу дотетовирам четири оцила (да бар личи на српски грб), па ћу онда да му откинем ту руку и да га млатим с њом по целој бини. Док не призна да је погрешио.
Овог пута сам пратио турнеју свакодневно на њиховом сајту (за сваки случај) и решио да себи приредим праву гозбу на концерту. Отишао сам до радње Julieta (Casa del Habano) и пазарио један машала томпус, по препоруци љубазне продавачице. Чувају их у посебно затвореној стакленој соби где се контролишу температура и влажност, да се цигаре не би осушиле и изгубиле на дражи. Прочитао сам детаљно упутство како треба уживати у цигари да би се постигало право задовољство (ко да сам купио курву, а не томпус) и стрпљиво чекао још неколико дана до концерта. Деца ми се смејала по кући јер сам свако мало падао на колена са дигнутим рукама и скандирао име групе. Када су, дан пре београдског, отказали концерт у Истамбулу (опет тај Истамбул, па кажи да је случајно), Depeche Београд је престао да дише. Звучи као завера, али мислим да чак ни сценаристи X files нису овако домишљати. Званична информација је гласила да ће концерт у Београду сигурно бити одржан, али… ајд ти сад веруј Германима.

Па нисам ни ја од јуче, устанем тог јутра рано, назујем нове сандале и обилно стопала наквасим алкохолом (за ширење обуће), узмем свог пријатеља фото апарата са полице, набијем качкет и правац – Ушће. Да ја видим својим охосима јел се нешто мрда или да бијем. Мислим да нисам ни корачао него летео тик изнад земље, журећи на косовско поље где је мегдан заказан. Видим ја из далека – стоји бина ко Гибралтар. Приђем ближе – пружили ограду около, само зјапи отворен главни улаз. Ја право на капију решен да наватам било кога, уватим га за ревере и изнудим признање – има ли бре тог концерта ил нема, па немојте ме више је.... људи, сагорех. Ма само што сам се примакао, отварају се врата главног улаза као капије Мордора и кроз њих напоље излазе два огромна црна аутобуса на којима сребрним словима пише Beat the Street. Сунце ти јебем, како сам се обрадовао и усрао у исто време! Прибрах се некако, обрисах бале и дохватих се мог апарата (фото, не оног другог), не бих ли забележио дефинитивну потврду вечерашњег концерта. У том моменту ја сам био уплашени Фродо Багинс пред вриштећим назгулом који на булевару Николе Тесле прави полукружно, док ме неповерљиви поглед јахача држи прикованог за ограду. Чак ни возачи заустављених аутомобила (традиционално кратког фитиља у оваквим ситуацијама) нису успели да пипну сирену од силине призора ова два црна мастодонта. Ово су били аутобуси који су довезли техничко особље групе.

Однекуд се појавише неки радници у флуоросцентним прслуцима. Затварајући капију пиљили су у мене погледом ме питајући „Си жив, шта си се удрвенио ту?“ Болна стопала од жуљева проузрокованих новим сандалама вратила су ме малко у живот. Ловио сам рупе дуж ограде и сликао припреме за велики догађај. Преко 20 великих црних шлепера са натписом Stage Truck уредно је било спаковано око бине, чекајући свој ред за истовар опреме. У сред тог мравињака издизала се гавран црна бина импозантних димензија, а око ње високи решеткасти стубови са окаченим гроздовима озвучења. Шума белих тенди са зеленим Туборг рекламама личила је на пољану печурака или Штрумф-село, одмах поред VIP трибине. Вођа церемоније је шетао поприштем и давао команде за склапање овог мега циркуса.

Изгледа да сам био једини пролазник заинтересован за постављање бине пред вечерашњи концерт, јер остали шетачи су рутински трчали, возили ролере и бајсеве, гурали колица или шетали хватајући прве јутарње зраке овог дивног сунчаног мајског дана. Када сам стрпљиво обишао концертни терен са свих страна, удаљио сам се стотинак метара, окренуо се још једном, одахнуо и – кренуо миран кући. Ко ће вече да дочека, кукала ти мајка.

Првобитна идеја ми је била да на концерт идем сам, додуше у пратњи фото апарата и томпуса. За догађај оваквих размера није потребан никакав додатни стимуланс, али овако сам желео. Негде поподне чујем се са малом Драганом, мојом старом концертном другарицом (са поменутог Рамбовог концерта), хоћемо заједно? Може, сестро слатка, као у стара добра времена. Успут се ту накупи још група њених другарица, веселих, брбљивих, дивних… али то је сад већ било нешто друго. Није нам пуно требало да направимо слалом између бројних улаза, размењујући веселе коментаре са расположеним редарима. Прво смо цуњали између бројних пунктова за продају пива, тражили неку згодну мајицу или качкет за мене, одмерили где је добро место за стајање, где је најближи тоалет и били смо спремни за забаву. Какви цареви човече, Драгана је на свом мобилном телефону управо нашла њихову интернет мрежу под именом Delta Machine! Последњи трзај Сунца и онда је мрак почео да притиска одозго. У стомаку рингишпил. Причамо нешто, а очи само клизе около у ишчекивању.

Нека два швапска DJ-a су изгарала на бини, уводећи загрејану екипу у весело расположење. Није то уопште било лоше, али дај ти нама шта смо платили, Туборже. Критична маса жена око мене је достигла забрињавајући ниво, јер је Драганица успут дозвала још неке другарице, спремне да скоче на бину ако треба, као да је реч о одбрани Србије од Турака. Шта ћеш, нема више пуно правих мушких глава у овој земљи, све се то претворило у мамине синове и пословне људе који капирају да рат лоше утиче на трговину. Дижу три прста по кафанама после три пива и треће одгледане утакмице, јер мисле да то значи бити мушкарац. Сисе. Дошло време да се боље позиционирамо у односу на бину, па смо загњурили у масу провлачећи се као змија кроз шипражје. Тек што стадосмо (подалеко, није баш најбоље место), прорадило оно изворно женско у овим Драганиним Амазонкама – мора да се пишки пре представе. Ја мислио само моје три девојке у кући имају тај ритуал честог посећивања тоалета, обавезно минут пре филма, пре ручка, пре спавања, пре… зато их ваљда и зовемо попишуље, јел?

Пишкиле, какиле, богами жене се дохватиле пива и цигарета, само што још нису почеле да се дрпају и пљују около, толико су се уживеле у мушку улогу. Ма, знао сам да иза целе те феминистичке приче лежи обична завист – хтеле би да буду мушкарци, човече. Мало се штрецнух, још ће нека да ме нагузи овде у масовном делиријуму, него сва је срећа да нисам никакав фрајер. Док сам ја муљао по глави варијанте за промену позиције (мислим, у односу на бину), проверавао џеп са томпусом и батерије у апарату, схватио сам да је пала дивна мајска ноћ. Рефлектори сагоревају годишњу производњу Ђердапа, а озвучење је доштеловано на ниво који би и Бетовену одговарао. Добар звук, маму им енглеску. Екипа тетура већ добро задојена пивом (то је оно пиће што не подлеже забрани рекламирања алкохола) и док гледам како да извучем ногу пуну жуљева испод стопала неке опијене девојке која и не схвата да стоји на мом делу тела, неко погаси светла и настаде општи пичвајз. Ово се обично ради у ситуацији кад остану последња два ћевапа на тањиру, али може и овако. Нема зезања, рекли су у 9, ево их измилеше на бину десет минута раније, алал вера каурине! Стаде публика вриштати, пљескати, дозивати, грлити се и скакати у месту док се полако палило осветљење на сцени откривајући наше хероје. Каква црна Бијонсе, какве Бајаге и Снуп Дог, ово је аплауз, брате слатки!
Богу хвала нема никаквог плачипичкастог увода ко што раде други извођачи па набадају српски, огрћу се у нашу заставу, машу пола сата и намештају сисе.

Тражили сте Depeche Mode? Удри!

Нема шта да се много прича о самом концерту, био је врхунски за све оне који искрено воле ову групу и дуго су их чекали у Београду. Истина - можда смо очекивали мало друкчију сет листу, са више хитова, истина – мало је опало распложење када су због техничких проблема почињали три пута Barrel of a Gun, а после тога још дошле две лаганице, али да се не лажемо: нико им то није замерио. Публика је у заносу певала цео концерт, пљескала и скакала, тражила још и урлала на сваки гест певача. Јавио се после два дана неки критичар и налупао доста глупости, богами и понешто истине, али све у свему био је игнорисан од стране искрених заљубљеника. Када је почео увод за Walking in My Shoes, тргох онај томпус из џепса, па онда праву старинску шибицу, те запурњах из све снаге, иако сам се од дувана излечио пре доста годиница. Ово сам чекао још од 1980-е, е вала сам доживео! Тог јутра сам се допинговао шљивовицом, али да сам могао сад уз цигару да звекнем један коњак, доживљај би био ванземаљски. Не могу ја само да пућкам дуван, него га увлачим ко да ми је последња жеља пред стрељање. Пурњао сам, фотографисао, певао и аплаудирао, све у суманутом низу. Кад ме обли хладан зној и трава поче да се уврће под клецавим ногама, схватих да је време да се растанем од томпуса. Ја мислио ово је кубанац, а испаде неки авганистанац, Сунце ти жежено. Нема везе, гаси цигару - једна рука више!

Ово је била сет листа за Београд, Ушће 19. мај 2013:

1. Welcome to My World
2. Angel
3. Walking in My Shoes
4. Precious
5. Black Celebration
6. Policy of Truth
7. Should Be Higher
8. Barrel of a Gun (restarted twice)
9. Only When I Lose Myself (Sung by Martin)
10. When the Body Speaks (Sung by Martin)
11. Heaven
12. Soothe My Soul
13. A Pain That I'm Used To ('Jacques Lu Cont's Remix' version)
14. A Question of Time
15. Secret to the End
16. Enjoy the Silence
17. Personal Jesus
18. Goodbye

Encore:
19. Home (Acoustic)
20. Halo ('Goldfrapp Remix' version)
21. Just Can't Get Enough
22. I Feel You
23. Never Let Me Down Again

Морам мало и ја да се пожалим. Нема то везе са DM, али некако сам очекивао више. Глупости су у питању, знам, али мени оне пуно значе. Могу нешто да чекам стрпљиво као Еским фоку, али када га дочекам, хоћу да то буде фока, брате! Прво, нисам баш стајао тамо где сам хтео, ближе и према средини, али били смо у групи па не може сваком да буде по вољи. Друго, нисам нашао мајицу која ми се допадала онако, као да је за мене. Треће, оне нове сандале од јутрос су ми јебале кеву са хиљаду пликова. Четврто, џаба им контрола температуре и влажности у Јулиети, тај јебени томпус је био сув! 

Све ми то ипак није сметало док су Depeche прашили последње две песме и завршили концерт после два сата и двадесет минута, мушки, ко прави Срби! Екипа потпуно задовољна, срећна, опијена, напојена, загрљена, шта ћеш лепше!


Па мора неки каменчић и да мало жуља, јел да? Следећи пут кад дођу идем на концерт сам, у фан пит, директно пред Гана. Јебо фото апарат и цигару, само Depeche и ја.
Depeche

Коментари

Срђан каже…
Присуствовао сам тој твојој еуфорији око првог несуђеног концерта. Слатко сам се насмејао, подсетио си ме како је све то изгледало...

Елем, драго ми је да ти се та жеља сад остварила. Остао си нам дужан слику са томпусом (био би добар материјал за оно наше "фотошоповање" које смо некад радили).

Поздрав.
На жалост, слику са томпусом немам, толико сам био заузет уживањем у музици, хватањем Гана по бини и чарима саме цигаре - да сам на крају заборавио да се овековечим у једној Кастро пози. Додаћу једну слику празног паковања.