Чудо како неке ствари прирасту човеку за срце тек у другој половини живота. Учећи и откривајући новотарије уствари одржавамо тело и дух младим или им бар дајемо вештачко дисање. Челичимо их новим изазовима, укусима, пејзажима, људима, осећањима. У овом блату свакодневних глупости што нас каља, пријатно се обрадујем ретким ликовима од којих може пуно да се научи, макар то била прича о разлици у квалитету истих патика произведених у Индонезији, Вијетнаму или Кини (Индонежанске су најбоље). Богу хвала и памћење ме све слабије служи, па се слатко насмејем истом фазону по хиљаду пута. Предуслов је да ми се виц исприча са временском дистанцом од неколико дана иначе постоји опасност да га се сетим. Ретко виђам људе па ми се понекад нахвата и паучина на уста, што није лоше, јер умем да будем груб у причи. С друге стране, мало је рећи да ми бледи вештина комуникације, макар са људском врстом. Више времена проводим у разговору са биљкама, псима или врапцима. Голубови такође не зазиру од мен...